Scena
11.02.2022. 09:05
Scena
14.02.2022. 09:14
Silvana Hadži-Đokić
Preporuka za čitanje
Kloaka maksima
Salća Halas je poljska autorka koja piše pod pseudonimom, o kojoj se zna samo onoliko koliko izjavi u intervjuima. Koliko u svojim retkim oglašavanjima u javnosti samoinicijativno želi da kaže. Umetnica i književnica, okupirana street artom i baštovanstvom. Rođena u Pšemislu, živi u okolini Gdanjska. Završila polonistiku. Bavi se pozorišnim projektima, umetničkim radionicama koje imaju za cilj revitalizaciju zapuštenih gradskih kvartova. Za svoj prvi roman "Pečenje za Amfu“ osvojila je prestižnu književnu nagradu "Gdinja“ i nominovana je za nagradu "Vitolda Gombroviča“.
Njen najnoviji roman "Potop“ nominovan je za najveću poljsku nagradu "Nike“ 2020. godine. Salća Halas u "proznoj poemi o kraju sveta“ otkriva prizore na koje najradije žmurimo.
Svet njenog romana, napisanog u slobodnom stihu i u izvanrednom prevodu Milice Markić, jeste favela u četvrti zvanoj Peking, na rastresitom tlu koje guta kuće, ulice i sudbine. Ne radi se samo o morfologiji tla, geografskim karakteristikama, blatu, vodi, klizištima. Najveći problem je vlasnička, investitorska mafija koja je ovu gradsku četvrt stavila van državnog patronata i dozvolila da u njoj žive građani drugog reda kojima gradske komunalne službe nisu na usluzi. Vodovod ne otklanja kvarove, vatrogasci ne gase požare, sa stihijama se stanovnici ovog marginalizovanog gradskog kvarta bore goloruki. Unapred gubitnici. Od divljaka proglašeni divljima.
Scena
04.01.2022. 07:05
Lana Bastašić: Pisanje je jedina konstanta u mom životu
Tri žene, kao tri suđaje ili tri veštice iz Magbeta, heroine ove knjige, žive u svom mikrookruženju potopa, sudnjega dana, negujući svoje bašte, voćke, kontakte, zdravo se hraneći, kuvajući za starce i starice iz kraja, udomljavajući životinje, posećujući psihoterapeute, pijući alkohol ili antidepresive, baveći se jogom ili šamanizmom... Postoji raskorak između njihove svakodnevice, koja je topla, humana i poželjna, i besperspektivnosti prikazane idile, koja im uprkos samoodrživosti oduzima budućnost. Ove žene su kao retke vrste, pred istrebljenjem, iako nisu pod reflektorima svetske javnosti.
Tu se nepobitno transformiše rutina junakinja Halasove, pretvarajući se u pred i postapokaliptične vrtloge, koji furiozno uništavaju ljudskost, alternativne, ekološki osvešćene zajednice i pojedince pozicionirane na marginama korporativnog nasilja i užasa.
Svedoci "Potopa“ pošteđeni su lične predistorije, a zbog nailazeće kataklizme gube lica, želje, profesije, snove i nadanja. Pred furioznim naletom prirodnih i ljudskim nemarom izazvanih katastrofa, stradaju svi bez razlike, osvešćeni i nesvesni, rame uz rame, to je osobenost ljudskog društva. Prvo smo članovi kolektiva, potom individue. Nema odabira, selekcije, izuzeća. U „Potopu“ nema elite. Stihije su smrtonosne i slepe. A Noja i njegove barke – nema.
Kakvo je zagađenje u gradovima? Znamo li uzrok? Kad je prljava industrija puštena među nas bez ekoloških, bez ikakvih preduslova? Znamo li zašto smo u nekim danima bez vetra najzagađeniji grad u svetu? Kakvu hranu jedemo? Vodu pijemo? Šta se dešava s Makiškim poljem? S "Rio Tintom“? Termoelektranama, železarama, prljavim industrijama? Kako se odnosimo prema svojim resursima? Šta je sa posledicama NATO zagađenja? Divljim i skrivenim deponijama?
Junakinje Halasove, koje bi se bez problema mogle izmestiti u Beograd, na dirljiv se i duboko human način pripremaju za kraj sveta. Pročitajte ovo proroštvo, bedeker za propast hrišćanske civilizacije. Da ostanete ljudi. Do sudnjeg dana. Do kraja. I posle njega.
Komentari
