Preporuka za čitanje

Sevdah od Bosne do mora

Pisac Miljenko Jergović dobro nam je poznat na ovim prostorima po svom zadivljujućem opusu koji se meri hiljadama stranica nalik Balzakovoj “Ljudskoj komediji“, ali majstorski savršenije i dublje napisanom.

Možda će se u novom milenijumu roditi dvojnici Engelsa ili Marksa, ili drugi ideolozi, voljni da rame uz rame sa književnim kritičarima, recenzentima i čitalačkom publikom pišu o Jergovićevim delima.

Rođen je u Sarajevu, 1966, onom predratnom, multietničkom, doživevši raspad zemlje u kojoj je rođen. Književnik je i novinar koji danas živi na selu nedaleko od Zagreba. Prvi novinski tekst objavio je 1983, a zbirkom priča “Sarajevski Marlboro“ iz 1994. započinje trend tzv. stvarnosne proze. Objavljuje još nekoliko zbirki priča: “Mama Leone“, “Inšallah, Madona, Inšallah“, “Trojica za Kartal“, te desetak romana, među kojima su “Vjetrogonja Babukić i njegovo doba“, “Rod“, “Dvori od oraha“, “Otac“, “Herkul“ i “Ruta Tannenbaum“. Poljski prevod njegovog romana “Srda pjeva, u sumrak, na Duhove“ dobio je 2012. u Vroclavu književnu nagradu “Angelus“ za najbolju knjigu srednje Evrope. Dela su mu prevedena na više od dvadeset jezika. Primio je više književnih i publicističkih nagrada. Sebe ne smatra ni bosanskim ni hrvatskim piscem, već, parafraziraću, pripada sorti koja njegove knjige dobronamerno čita, bez obzira na to koje je nacije.

Red za umiranje

Preporuka za čitanje

Scena 01.02.2024. 22:00

Red za umiranje

Okupana muzikom

Preporuka za čitanje

Scena 24.01.2024. 23:05

Okupana muzikom

Islandski Hamlet

Preporuka za čitanje

Scena 18.01.2024. 23:00

Islandski Hamlet

“Inšallah, Madona, inšallah“ zbirka je svojevrsnih proznih remiksa bosanskih sevdalinki i dalmatinskih klapskih pesama. Ove poslednje potkovane su u pričama “Jid“, “Misir“ i “Lepant“.

Dodala bih da je svaka sevdalinka i klapska pesma samo vrh ledenog brega niz koji se Jergović spušta idući i putem Frojda i njegovog libida, i Junga – i kolektivnog nesvesnog.

Jer, kako povezati Savu Turudiju-Kostića, iz Zaječara, sa Orijentalnim institutom u Sarajevu koji je, samo mu ime kaže, čuvao biblioteku retkih arapskih kaligrafskih rukopisa i iluminacija, sa Simeonom Baruhom, sarajevskim kolekcionarom jedne, vrlo intimne kaligrafske zbirke, i njegovom ćerkom Rahelom Nikčević koja je otputovala u Izrael, a nasleđenu zbirku smeštenu u tri kutije poklonila Orijentalnom institutu, i naposletku Abu Jusufom Abdelganijem, koji je u hrvatskom selu Drače, pre nego što će se u Bosnu vratiti da umre, ispisao 50 stranica rukopisa na arapskom jeziku, kao svoju ispovest ili pokajanje? Tačke oslonca u priči su iz različitih epoha i vremena, ali se savršeno uklapaju u Jergovićevoj književnoj geometriji.

Slučaj je tako hteo da Simeon Baruh nikada rukopis Abu Jusufa nije mogao pročitati do kraja, pored drugih lepših i sadržajnijih pismena, niti je to neko mogao učiniti iz Orijentalnog instituta koji je u danu donacije uništen granatom. Njegova priča izgubljena je za sva vremena i niko je ne može rekonstruisati, pa ni pisac ovog dela. Parafraziraću ga, verujući da ovu priču zna samo Bog, ali on nikad ljudima ne priča priče.

Takav je zaplet u Jergovićevoj priči “Jid“ dugoj poput novele, a tek zamislite ljubavi – Dubrovčanke Mare i trebinjskoga Ali-paše, Emine između dve vatre, između Envera i Zahira ili veliku bratsku ljubav iz priče “Halal“, Lane i Tončija koji na plaži umesto probušenog oblutka, pronađoše neukopanu ljudsku kost nalik belom kamenčiću i devojka je nosiše oko vrata kao svoju sudbinu.

“Inšallah, Madona, inšalallah“ biseri su i dragulji slovima ispisani. Priče magične, fantastične, ponekad šture na rečima, a ponekad bogate kao kovčeg pun dukata.

Miljenko Jergović: Nije časno ćutati ako ste u manjini