Red za umiranje

Po rečima kritičara, tvorac je autobiografske fikcije. Levičarka, aktivistkinja, feministkinja, na strani obespravljenih i radničke klase, koja u svakom trenutku svoje egzistencije, kao homo politikus, ima mišljenje o svim lokalnim, regionalnim, belosvetskim sukobima i krizama.

U svojim knjigama bavi se prirodom sećanja kao lovac lovinom, shvatajući da se prošlost ne može u potpunosti rekonstruisati. Uostalom, ambicija Ernove nije ni bila rekonstrukcija događaja, već osećanja. Njen fokus je da o svojim emocijama piše dosledno, iskošeno, svedeno, kao da ih posmatra svojim spoljašnjim očima i očima svojih čitalaca.

Roman “Nisam izašla iz svoje tame“ ranije je prevođen kao “Nisam izašla iz svoje noći“. Reč “tama“ je adekvatnija za priču koju je htela ispričati. Jer nije bolest, vidno psihičko i fizičko propadanje majke, čak i njena smrt dovoljan razlog da u fokusu deteta u najoptimalnijim godinama, najveće snage, četrdeset i četiri, nastupi neprolazna noć.

Majka i ćerka nemaju patološki odnos. Kada su prevazišle kompleks Elektra, u kome su postale suparnice koje se bore za naklonost muža i oca, nastupilo je primirje. Rivalstvo, odavno ugušeno, ispunjeno autoritetom i ljubavlju, prestaje napuštanjem kuće i odlaskom u svet. Nastaje novi identitet, poslovni i porodični, novi prioriteti. Majka i ćerka nisu više tako bliske, žive u paralelnim univerzumima koji se vrlo retko dodiruju, kao mehurići sapunice koji kada se sjedine ubrzo se rasprsnu.

Onda, iznebuha, dve godine nakon što su je udarila kola, majka postaje zaboravna, zbunjena, dementna i dobija dijagnozu Alchajmerove bolesti. Ćerka je obaveštena da njena majka više nije sposobna da se stara o sebi, danima nije jela, a u njenom frižideru pronađena je samo načeta kutija šećera u kockama.

Majka se vraća u ćerkin život nemoćna i nesamostalna, iako je njena bolest isprva nedovoljno vidljiva i intenzivna. Ali ubrzo dobija vrtoglavi zamah i mlat. Ćerkin dom se pokazuje kao jalovo utočište. Bolesnica ne prepoznaje ćerku. Vreme je za njeno smeštanje u dom.

To je trenutak kada upoznaje svog ljubavnika i traži razvod od muža. Ali, emotivna drama ostaje u dubokoj pozadini, kao oblak sakriven na nebu, tipičnog oblika, stoga neprimetan.

Odnos majka – ćerka je u centru. Vidimo ćerku kako je redovno posećuje u gerijatrijskim ustanovama i bolnicama u kojima ju je smestila. Ćerka je brije, češlja, šeta, hrani slatkišima, iako majka ne zna ko je ona. Ćerka i te kako dobro zna. Zna i da majka ne može da se oporavi, da ova noćna mora nije san iz koga će se obe probuditi kao da ničeg nije bilo. Mirisi telesnih izlučevina ne mogu se isprati iz nozdrva, čak i kada se udalji fizički iz ovakvih domova i bolnica. Ćerka ne može da se pomiri da je majka iz njenog detinjstva, snažna i vredna lavica, postala stara koala zakačena za bolnički krevet kao za drvo, već u međusvetu, zemlji Hipnosa.

Prožima je osećanje sete, pošto je njena majka izgubila svoju harizmu zaštitnice, ali i osećanje nemoći što se to desilo. I besa devojčice o kojoj se majka više ne brine, koja sada ima telo žene. Tuge što smo smrtna bića. Straha da je nakon majčinog odlaska ćerka prva u redu za umiranje. U tunelu izmazanim izmetom i okupanim mirisom urina.

Okupana muzikom

Preporuka za čitanje

Preporuka za čitanje

Scena 24.01.2024. 23:05

Okupana muzikom