Preporuka za čitanje

Virtuelna stvarnost

Čitanje knjige, knjiga — Izvor: Shutterstock

Emi Jagi, spisateljica i urednica ženskog časopisa, rođena je 1988. godine i živi u Tokiju.

“Dnevnik praznine“ je njen prvi roman koji je 2020. osvojio prestižnu nagradu “Osamu Dazaj“ za najbolji debitantski roman godine u Japanu zbog tananog crnog humora i odličnog prikaza japanske poslovne kulture i rodnih očekivanja.

Glavna heroina romana je Šibata, mlada neudata devojka, zaposlena u velikoj proizvodnoj i prodajnoj poslovnoj korporaciji, čiji se život svodi na predani danonoćni rad, svakodnevni, jer osim poslovnih zaduženja ona ima i dodatne zadatke, samo zato što je žena, da poslužuje kolege, fotokopira dokumenta, kuva kafu. Kao korporacijska gejša.

Zbog toga njeno radno vreme je produženo, tako da se u svoj iznajmljen stan vraća po mraku, kad u prodavnicama nije ostalo sveže robe, sve što je valjalo do večeri je razgrabljeno, rasprodato i nedostupno. Zbog toga se ona loše hrani, ali bez roptanja.

Imamo priliku da se upoznamo sa tradicionalnom poslovnom kulturom Japana, preko Šibate, našeg insajdera. Ona, kao jedina žena u sektoru, ima dodatna zaduženja koja gravitiraju između potrčka, čistačice i kafe kuvarice, koja se, kao ni domaćinski poslovi, ne vrednuju i ne plaćaju, ali se podrazumevaju. A oduzimaju dosta vremena.

Šibata u odbrani od ove nežne torture objavljuje da je trudna i odjednom nema više prekovremenog rada, nema dodatnih, neplaćenih poslova, nema diskriminacije, rodnog mobinga, nema bespomoćnosti žrtve, ni kontradiktorne tradicionalnosti u korporativnom svetu. Odjednom, ona je u raju.

Gorka inicijacija

Preporuka za čitanje

Scena 26.04.2024. 23:00

Gorka inicijacija

Oslobođena svojih dodatnih zaduženja, kao osoba u blagoslovenom stanju, vraća se kući na vreme, dok u prodavnicama ima još svežeg povrća i ribe, i dani joj postaju dugi i lepi, večere kao stvorene za “Netfliksove“ serije i filmove, duge šetnje od nekoliko kvartova, čak i za časove aerobika.

Šibata vodi dnevnik trudnoće, druži se sa drugim trudnicama. Problem je jedino u tome što ona zapravo nije trudna. Ipak, uz pomoć društvenih mreža, dubokog interneta, virtuelnog sveta, ona uspeva da svoju iluziju pretvori u stvarnost.

Glavna junakinja oslobodila se tihog i deprimirajućeg pritiska na zaposlenu ženu od koje se traži herojsko delo – da radi isto što i ostale kolege, ali i dodatno, igrajući ulogu korporativne hostese.

Pošto je u japanskoj kulturi poslovna etika besprekorna te ni u jednom zaduženju nema vrdanja, odnosno zabušavanja, Šibata je radila dva posla po ceni jednog.

Možda je ona želela samo kratkoročni predah, ali stvari su se toliko poboljšale da ona nije htela da prekine svoj iznuđeni i novozadobijeni ritam, slobodna popodneva i večeri kakve je prestala da pamti i nije ih više ni prizivala u sećanje.

Šibata nije htela nazad, u korporativnu otuđenost, čak ropstvo novog tehnokratskog tipa. Uporno je održavala oslobađajuću i izbavljujuću ideju, uključujući najsitnije detalje, snimke ultrazvuka bebe koje je rezervisala na internetu, realne, a ne nadrealne, aerobik za trudnice zbog koga se pitate nije li ona zapravo podvojena ličnost i ipak ne lažira ništa, jer teško je obezbediti toliko autentičnosti, originalnosti i interakcija sa manjkom ili odsustvom istine.

Šta god bilo, Šibata je uspela da ode na porodiljsko bolovanje, učestvuje na korporacijskim seminarima o osnaživanju žena i ostvari kompletnu logistiku svakodnevice samohrane majke, tako da vi do samog kraja ne znate da li je u pitanju lukavstvo uma ili paralelna, iskošena, virtuelna realnost, 3D iluzija.

Rat zauvek