Književnik Mališa Stanojević: "Život je neuspela pobuna"

Mališa B. Stanojević srpski je književnik i pesnik specifičnog stila kojim je stekao ugled na literarnoj sceni. Diplomirao je na Filološkom fakultetu na grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti. Na istom fakultetu je magistrirao na smeru za savremenu srpsku književnost i odbranio doktorsku disertaciju, a bio je i dugogodišnji šef Službe za studentska pitanja na Filološkom fakultetu.

Osnivač je Biblioteke Licej u godini kada se navršilo 160 godina od osnivanja "Liceuma Knjažestva serbskog" u Kragujevcu i od te 1998. godine je urednik i priređivač knjiga za potrebe studija filologije. Dobitnik je nagrade "Radoje Domanović" za naučno-teorijski doprinos satiri Udruženja književnika Srbije, 2020. Ovih dana se iz štampe pojavila i nova pesnička zbirka "Zupčanik i ptice" o kojoj Mališa Stanojević govori u intervjuu za nedeljnik "Ekspres".

Kako biste predstavili novu zbirku poezije "Zupčanik i ptice"?
"Poezija, kojoj sam se posvetio, jeste razgovor sa lirskim junakom i rasprava o jednom mogućem viđenju sveta u kome živimo, o zavičajnoj starosedelačkoj intelektualnoj misli, o pretakanju tih pogleda u univerzalni točak, simbol izvora iz koga neprestano teku vode i misli, o rušilačkoj snazi i bizarnosti koja razara civilizacijsku savremenost, na razmeđi čovekovog bivstvovanja i prirode, sagledavajući blagodarnost i neuhvatljivu moć energije, kao podsticaj i kao opomenu. Unutrašnji nemiri, na poetizovan način su transponovani u lirsko kazivanje, s uverenjem da će ovaj govor poezije proizvesti sugestivno preinačavanje u lirski tekst, u službi današnjeg vremena i čoveka. Posle knjiga: ’Mesec u slamenom šeširu’ (1999) i ’Hodanje po vetru’ (2015), treća zbirka pesama i poema sastoji se od četiri ciklusa: ’Zupčanik i ptice’, ’Portreti bez okvira’, ’Leđa neba’ i ’Igra’."

Naslov knjige proistekao je iz ciklusa pesama s prolegomenom. O kakvoj projekciji je reč?
"U ciklusu ’Zupčanik i ptice’ prolegomena nagoveštava lirski kvadrat alternativnih naslova o duhovnosti, slobodi, bekstvu, oslobađanju, misiji, ideji i zupčaniku, poljima vidokruga, merenju vremena raznim mehanizmima i prirodnim pojavama, sinhronizovanjem harmonije, zvuka i misli, ukazivanjem na moći izlaska na videlo, promislima očiglednosti i imaginacije –  oči orla vide daleko stablo neba, ili u fokusu Ničeovog kazivanja, da – ko nije ptica ne treba da se nadnosi nad ponorom. Poetski zupčanik je zapravo uzvišeni mehanizam kosmosa. Žljebovi su zapisi o ljudima i događajima, prostranstvu za ptice i sedam metaforičnih silueta: ’Češljugar’, ’Brgljez’, ’Vrabac’, ’Svraka’, ’Detlić’, ’Kreja’, ’Kraguj’."

U Vašoj poeziji srećemo portretisanje ljudi, nekad samo u formi krokija. U ciklusu "Portreti bez okvira" čitamo tri poeme, veoma složene. Ko su modeli ovog oslikavanja?

"Za zrelost poetskog pogleda godinama sam promišljao o ljudima koji u svojim životima imaju naporedno imenovanje, ono koje uočavamo, ali ga u realnosti ostavljamo po strani, kao prećutanu istinu. Poema ’Breg’ posvećena je pesniku i slikaru Ratku Markoviću Riđaninu, koji neprestano gura stvaralačku tvorevinu od reči, duhovnu težinu, do vrha brda na kome živi i stvara; uspravan da dohvati lebdeću stenu, sabijenu okruglinu od skupljenih simbola, retorički klesani logos. Inspirativno je viđenje Radosava Majdevca, pevača etno-muzike i ilustratora u poemi ’Skela’. Metafizičko putovanje skelom preko slavljene Morave oslikano je znamenom; svaki čovek na leđima nosi teret žitija – klesani kameni krug – rozetu, u značenju opisa života od ukrasnih elemenata, koji rozeti daje iskonsku lepotu i svrstava je u prvo nastalo pismo, isprepletano crtežima u olovci malih portreta: kudravog dečaka, nasmejane devojke, čoveka s glavom iz koje se podiže kosmato trnje, kaligrafa, pesnikinje, žene, dece… Jednom prilikom, profesor Tode Čolak me je upoznao sa Gordanom Stošić, pesnikinjom, koja je svoju poetiku zasnivala na izraženim erotskim motivima (’Žena čežnjive kože’, ’Drhtulja’, ’Noćno seme’, ’Noć ljuštenja krompira’). Bila je u sukobu ’80-ih godina 20. veka, zbog osuda o javnom moralu u to doba, ponajviše zbog toga što je radila u nastavi – bila je profesor srpskohrvatskog jezika i jugoslovenskih književnosti. Poema ’Voda’ je asocijacija na pseudonim Dunavska, kako je sebe imenovala, i omaž vrelu života, poetskom raspeću i tragičnom kraju, kada je posle životnog kraha izvršila samoubistvo, bez straha od letenja, posle sukoba upitne stvarnosti i duhovnog nemira."

Pažnju privlače poeme: "Let balvana", kao časak inspiracije, lirska građa za portret vajara i "Struna", sopstvenost (Anima), ili maska u livnici. Kažite nešto više o tome.

"U ’Letu balvana’ i ’Struni’ pokušao sam poezijom suštine, unutar umetničke tvorevine, da pronađem taktilnu tačku, gde se spajaju vajarstvo, slikarstvo, muzika i poezija. To je jedna moguća teorijska postavka veze, nalik na Ut pictura poesis, neka poezija bude kao slika, ili poezijom slikaj. Zapravo, u komentarima knjige objašnjavam motivaciju i dinamičnu poetizovanu biografiju Slavomira Miletića (1930–2022), jugoslovenskog i srpskog vajara, koji je Akademiju likovnih umetnosti, Odsek vajarstvo, završio u Beogradu 1959. godine u klasi profesora Jovana Kratofila, s osvrtom na dramu izrade i podizanja spomenika ’Lučkom radniku’ u Zandamu. Vajarski radovi u ogledalu, kao revers, projektuju izgled umetnika, njegovu misao, bunt, raskršće umetničkog izraza, između skulpture i slike. Stihovi su poetični diskurs Holanđana, koji su podržavali njegovo stvaralaštvo. Lirskim tekstom interpretiran je san pod krovom rodne kuće. Emotivno obojenim sećanjem se pokreće rasprava o nastanku umetničke inspiracije. Lirika, posrednik među umetnostima, preinačuje se u estetiku lepog. Kontekst ovih odnosa u umetnosti je ’Struna’, oblikovana idejom o zvuku i simbolu gitare, pesničkog i profesorskog hoda kroz stvaralaštvo Boška Suvajdžića. Muzika oplemenjuje stihove i bojama zvuka priča o duši, lepom i uzvišenom, ružnom svetu, bićima i stvarima..."

Pored pesama i poema, Vaša poezija ima i elemente lirske reminiscencije. Stiče se utisak da to nije bekstvo u prošlost, već hrabri pohod u budućnost. Da li je to tačna konstatacija? 
"Dugo putovanje, koje je obeležilo moje stvaralaštvo, poetikom koja je začeta pre pola veka, kada sam u časopisu ’Književnost’ objavio ciklus pesama ’Igra’ (urednici Ivan V. Lalić i Svetlana Velmar Janković), 1974. godine, pokreće motive iz perioda ranih poetskih radova. Prve napisane pesme posvetio sam Moravi, prirodi, ljubavi, igri, kosmosu, smehu... Rukopis knjige ’Kikot kupačice silazi u reku’ je propao kao celina u studentskim danima (1972), recenzijom koja je pronalazila sličnosti sa poezijom Hlebnjikova, što je bila slučajnost jer nisam poznavao opus ovog sovjetskog i ruskog pesnika. Iz te skupine objavljene su redigovane pesme. Pohod na pesničku književnu scenu je zaustavljen; i od tada, pesme i poeme objavljujem u književnim listovima i časopisima. To iskustvo je izraslo u samosvest i gordost. Mnogo godina kasnije čitao sam pesme ruskog pesnika Hlebnjikova. Zato se završna pesma ’Ditiramb zrikavaca’, završava stihovima: Oštre reči stvaraju ožiljak / Ni smejač nije odoleo. Sa lirikom Jesenjina, Majakovskog, Lorke, Njegoša, Drainca, Disa, Miljkovića… gradio sam okosnicu – poeziju će svi čitati… poezija će ostati jedina istorija… umetnost verse; i sve što se dogodilo u eonu je bit određenog doba, događaja i susreta s ljudima, bilo da su oni iz stvarnosti, ili su lirski junaci..."

Kako sagledavate celinu knjige pesama "Zupčanik i ptice"?
"Komentar uz pesmu ’Leđa neba’ daje delimičan odgovor – ova poezija nastala je iz glasa koji dolazi iz daljine i polifonije današnjice, ogrnut koprenom tajanstvenosti o trajanju, estetici lepog i usudu nestajanja. Život je neuspela pobuna. Majušnim bićima i titanima suđeno je da na svojim leđima nose nebeski svod i da drže, kao Atlas, stubove na kojima počiva nebo. U isti čas lirski krugovi pripadaju angažovanoj poeziji, s posebnostima razumevanja sveta u kome živimo, kao strepnja za čovekovu sudbinu, u civilizaciji realnog vremena, brzih smena događaja, uzdizanja i padova, srušenih istorija, kultura, izgubljenih merila kojima se vrednuje znanje, sposobnost, veština, ljubav… U sagledavanju celine pojavljuje se narativni tok u strukturi stihova – okosnica na koju se kaleme: lirska filozofija, sociološko i kulturološko gledište, poetski esej, sugestija, poezija koja poziva na raspravu. Dugo sam pisao ovu knjigu i za jedan dan i jednu noć pročitao, kao prvi čitalac, sa osećanjem nepomične dubine, ma koliko je površina uzburkana."