Scena
09.11.2023. 22:00
Nebojša Jevrić

Kolumna Nebojše Jevrića

Sajam, sajam, sajmište, kupusište

sajam knjiga
Izvor: Shutterstock

Sajamskim hodnicima gaveljaju starci od dvadeset do osamdeset godina.

Starci bez glava.

Glave napravljene od gline, odlivene u gipsu, neke i u bronzi, neke pozlaćene, nose u naručju, pokazuju prolaznicima.

Radovi čuvenih vajara. Dr, dr, dr…

Traže političke i ine sponzore koji će ih odliti…

Na prsima im zveče medalje ko na šarovu vlačezi. Četiristo i kusur književnih nagrada ima.

СЕРБИЈАН РАЈТЕРС

Neki bi se duboko uvredili na ono srpski.

U podzemnom prolazu na osam metara dužine dočekuju vas vojvoda Šešelj i sa druge strane najčitaniji srpski pisac od 1996. Ljiljana Habjanović Đurović.

Pod kupolama vreva. Kuljaju jata dece.

Ko uspe da prođe – prošao je.

Dečaci se fotografišu sa Vojvodom, devojčice sa Pink Panterkom.

Opisala svoj život. Tolikoj slavi se nije nadala. I kupuju knjige.

Možda je neka i nasledi.

Kod Voje, izgladneo, svraćam na pitu, kolače. Drugi te nude pićem, a ja – šta ću kad ne pijem.

On je odmah na ulazu.

Vesna Dedić, koja jedina na sajmu ima noge, potpisuje.

Odlazim svaki dan. Tačno deset hiljada koraka, pa kući.

Oduševljen sam. Bolje biti oduševljen nego ševljen.

Najbolje se prodaju ljubavni vikend romani. Nekad su to frizerke i medicinske sestre kupovale na kioscima štampe.

Onda roto romani. Nema više Beranca koji je pisao “Lun – kralj ponoći“.

Zato je tu Vanja Bulić sa svojih ko zna koliko izdanja.

Tu su i romansirana žitija svetaca. To je novi žanr, ali Sv. Petkana rastura.

Ima i verzija za decu.

Popovi u mantijama jure Halom četrnaest.

Ostali, kako ko. Ideološka policija Borisa Tadića. Siročad Đinđićeva. Novokomponovani vernici. Vlast, vlastodršci i vlastodržači. Koštuničina mezimčad.

Samo ovca, sveta srpska životinja, ide između štandova i bleji.

“Ide sajam, biće rukovanja!“, govorio je Brana Petrović.

Nisam video nijednog pijanog pisca. Lažem, izuzimaju se Nikšićani. Ali njima je to u opisu radnog mesta.

A nekad svaki štand kafana.

Krene bratija na sajam.

BAJKAN

Brana (Petrović), Aca (Sekulić), Jaša (Grobarov), Krca (Milisav Krsmanović), Ambro (Marošević), Nenadić (Milan). Odahnu deset dana kelneri u Bermudskom trouglu. (“Lipa“–”Šumatovac“–”Grmeč“). Za njima mi mlađani. Kalfe i šegrti.

Sad piju po nebeskim krčmama. Mora da ih tamo ima.

A naveče promocije u Đurinoj kući, u Skadarliji.

Pod pokroviteljstvom čuvenog SIZ-a (Samoupravne interesne zajednice) Skadarlija, koju su vodili Proka i Vuja. Oni su bili zaduženi da pesnike vade iz pritvorske jedinice u Majke Jevrosime.

Honorar – četiri litre kleke.

A dragstor blizu.

Pred zoru stignu i muzičari iz “Ima dana“. U Đurinoj kući su se presvlačili. Pripiti nastave sa pesnicima. Svraćala je i Desanka Maksimović. Iako nije bio prisutan, Basara je zabeležio pitanje njoj postavljeno od strane Milana Nenadića koji se na nadimak Svinja odazivao. Ali ne i odgovor Desankin:

“Milane, Milane, ne moraš da laješ da bi pokazao da si muškarac.“

Kad se završi književno veče, nastavlja da recituje publika. I tako do sutrašnjeg otvaranja sajma.

Bajkan i bajkanovci, mi osnovci, šegrti i kalfe, nismo često ni za karte imali.

Preskakali ogradu, dolazili čamcima sa reke, ali i najlepše devojčice sa sajma odvodili.

Tad su devojke volele pesnike.

Lutam sajmom, sad već starac, pet godina stariji od Miodraga Bulatovića koji nas je na sajam uvodio rečima “Ovi su sa mnom!“.

On je bio istovremeno na svim štandovima.

I svima obećavao nove romane koje je na licu mesta smišljao.

Potpisivao ugovore.

Dolazio je Ranko Jovović i istureno odeljenje Bajkana iz Podgorice.

Blagoje Baković koji nije prestajao da recituje.

Uljarević, Mišo Tripković. Budući Milovi ministri, Lakušić i Dubak.

Sreski pisci u pratnji lokalnih bibliotekarki.

Bilo je to vreme pre nego što se pojavio Saša Salijeri, devojačko Jerkov.

Kao brucoša su ga rukopoložili za urednika književnosti u “Studentu“. A onda je cela redakcija, svi saradnici i kolporteri, podnela ostavku. Ostavku je podneo čak i Željko Simić koji se deset dana kasnije predomislio.

Sašu Salijerija sam našao samog u redakciji kako iz kanti za smeće vadi rukopise i sprema broj. Nije se smelo dopustiti da broj ne izađe.

Odatle se strmopizdio u Gradski komitet za kulturu. Postao šef ideološke policije. I sekretar.

“Lako je tebi da laješ protiv režima kad nisi književni kritičar“, rekao mi je.

Kao istaknutog fulbrajt(ovca) odredili su ga da kadrira u kulturi.

Vladajući književni pravac bio je postmodernizam ili pisanje ni o čemu kao osnov društveno-političke podobnosti. Trebalo se obračunati sa stvarnosnom prozom jer čekala su nas teška vremena. Nedopustivo je bilo da mladi pisci pišu o stvarnosti.

Isto se dešavalo i u slikarstvu. Konceptualizam, brale. Marina Abramović i De Stil Marković.

Pokojni Šobajić je to nazvao NATO art. Potpuna denacionalizacija umetnosti.

Deset godina je Saša Salijeri postavljao pisce, profesore, upravnike biblioteka. Što i danas radi. Onako uzgred.

Sad je profesor na fakultetu i direktor Univerzitetske biblioteke. Obožavaju ga mlade naučnice.

Video sam ga na promociji Mihizovih sabranih dela. Mihiz je bio stari pokeraš i uvek mu je falilo para. Zbog toga je od mnogih partizanskih rukopisa napravio knjige. A Drugovi su imali novca.

Lako sam Salijerija prepoznao. Na licu mu se ništa nije promenilo. Nema nijedne bore. Dorijan Grej. Dorijan Grej večno mlad.

Salijeri nije jedan. Ima čudnu osobinu. Da se množi i dijeli. Svaka opština, svaki srez imaju svog Salijerija. Kako se pojavi darovit pisac, lokalni Salijeri se trudi da ga zatuče.

Nalaze se u svim žirijima. U svim fondovima. U svim partijama.

Ima posebna podvrsta mason Salijerija.

Novosadskih, Podgoričkih i inih Salijerija.

Treba zatući, skriti, što je najvažnije, postojanje darovitih. Najbolje je ubediti ih da odustanu od ćorava posla.

Godinama nema drugog izdanja “Utuljene baštine“ Gojka Tešića.

Tu su svi oni koje su od nas komunci sakrili.

Mali smo narod. Još ako proteramo i u tamu, sirotinju, anonimnost, sakrijemo sve one koji imaju dara, šta će ostati od nas.

Kite se ordenjem. Pišu jedni o drugima. Veličaju i slave.

Govorio sam na promociji prvog izdanja “Života čoveka na Balkanu“ Stanislava Krakova.

A koliko još ima proznih pisaca između dva rata koje su komunci sakrili.

O pesmama i da ne govorimo.

Gojko Tešić ne može da nađe izdavača za antologiju pesnika koje su od nas sakrili.

Ali su zato najskuplje slike na tržištu slike beogradskih impresionista između dva rata o kojim šira javnost ne zna ništa. Koji je to ludak među trgovcima slikama koji će kupiti sliku De Stil Markovića ili rad Marine Abramović ako ih imaju.

Vreme nije majstorsko rešeto.

Bar kad je književnost u pitanju. Odustanu ljudi zbog sirotinje, gladi, priklone se zbog komada slave.

I tu nema razlike između vlasti i opozicije.

Vlast pušta krokodile da se kolju u toj sve manjoj bari. Dok je imalo čitalaca, i književnost mogla da utiče na politiku, davali su para.

Sad kad 0,1 posto ljudi kupuje knjige, koga briga za pisce. Na koje političke odluke oni mogu da utiču sa tiražima od trista primeraka.

Svima život napiše nešto na licu. Njemu, njima ništa.

Takve sam znao iz rata. Pružio sam mu ruku i to je jedna od onih stvari zbog kojih ću se stideti. Video sam čoveka koji je širio strah oko sebe. Akademicima i budućim akademicima, čak. Čujem da je sa nekim montenegrinima osnovao nagradu “Miodrag Bulatović“ u Nikšiću. Dobitnik je Jovica Aćin. On je i zaradio.

Uze mi Sale Salijeri pola teksta. Vratimo se na ostale.

“Velikaši, proklete im duše, na komade razdeliše carstvo.“

Opštinske i sreske pisce koji su pored ostalog i društveno-politički radnici.

Drhte da se vlast kojom nesrećom ne promeni, a da oni to na vreme ne saznaju da bi se uspešno prestrojili. Svi imaju izdavačke kolibe i štampaju knjige svima. Od društveno odgovornih firmi pisac nađe lovu za štampanje knjige. Knjiga se odštampa u pedeset, sto primeraka, izloži i podijeli na sajmu, a resto u džep. A gde bi drugo.

Na istom principu rade i književni časopisi. Izlaze, ali u nepoznatom tiražu.

I sve se to slilo na sajam.

Naravno, tu je i Crnjanski.

“Beskrajni (sic!) plavi krug (sic!) i u njemu zvezda (sic!)“

Ima li iko hrabrosti da kaže “Car je go“?

Ima li većeg kiča srpskoj literaturi?

Crnjanski! Tomovi knjiga o Crnjanskom.

Za sve je kriv moj otac. Poklonio mi je Simeona Piščevića kojeg sam više puta čitao.

“Oklevetani rat“ Crnjanskog je nešto drugo. Njegovi politički stavovi su mi bliski. Ali hartija je nemilosrdna. Da sam živeo u njegovo vreme, branio bih ga i od ustaša i od komunista.

Šunja se ideološka policija u žutim uniformama koju niko ne sme ni da pomene.

Prolaze pored mene ljudi sa bronzanim bistama ispod pazuha. Ljudi bez glava. Besmrtnici. Koliko mi imamo besmrtnika. Demetropolizacija kulture. Svak ko ima par hiljada evra da kupi kompjutersku štampariju je i izdavač. Možeš da naručiš knjigu u dva primerka. Ljubavnih pesama. Sa koricama u boji. Jedan za tebe, jedan za dotičnu, što bi rekao Stašenjka Visarionovič Brko.

Čudo je XXI vek. Nekad je priprema za moju knjigu bila teška tonu. Olovna slova. Prva i druga korektura. Sad je nosim na fleški u džepu. Komunizam u književnosti. Svaka penzionerka, pogotovo devizna, može da objavi knjigu.

Matiju nisam video. Ali zato ima njegovih knjigaaaa!

Mladih pisaca sam upoznao nekoliko. Nadobijao se knjiga. Ne posustaju.

Ako ih ne poškopi Saša Salijeri i njegova garda.

Gamižu hiljade dečjih nožica. Iz cijele Serbije. I slikaju se sa Šešeljom i Pink Panterkom. Knjigu sa sajma poneti neće. Ni džabe.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Urbane legende: Frau Sneža
žena, oko, oči

Kolumna

19.09.2023. 23:00

Urbane legende: Frau Sneža

Snežana nije imala nikakvih tajni pred gostima. Jednostavno je takva. Mrzela je tajne i sve je pričala. Svi su sve o njoj znali.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
5°C
20.04.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve