Kolumna Nebojše Jevrića
Urbane legende: "Bosna je voz koji piči prema provaliji“
U istoriji sveta ne postoji narod koji bi takav datum uzeo za dan državnosti. Niti je postojao.
Gavrilo je ubio Ferdinanda.
A oni su ubili svata.
Svatovi su izlazili iz crkve kad je Ramiz Delalić zapucao.
I ubio mladoženjinog oca, Nikolu Gardovića.
Zamislite junaštva.
U mirnoj, dotad uspavanoj, čaršiji ubiti svata.
Ima priča kod Andrića o bosanskom bašibozuku koji je krenuo da guši srpsku bunu.
Nisu smeli da pređu Drinu, ali su naišli na litije.
Poklali su mirne vernike i pokupili crkvene zastave.
Arlaučući, vratili su se u grad hvaleći se pobedom. Pokazujući bradate glave srpskih popova i kaluđera.
Njihovi potomci ubili su još deset hiljada Srba u Sarajevu.
Bacili u Kazane.
Otvorili logore za Srbe.
U silosu za zrenje banana.
Po čitavom Sarajevu.
U Sarajevu je živelo sto pedeset hiljada Srba.
Napravili su vlašku brigadu i terali su ih da idu kao živi zid.
Ne postoji viđeniji kriminalac u Sarajevu koji nije držao javnu kuću. Ne mogu da zaboravim priče razmenjenih Srba sa Alipašinog.
Čovek sa štakom, sav pokriven ožiljcima, priča: "U mjesnu zajednicu na Alipašinom polju unijeli su pijačnu tezgu. Zavezali su me, razapeli kao Hrista. I ko bi god došao ‒ žene, djeca... tukao me je. Polili su me benzinom i prijetili da će me zapaliti. Čovjeka koji je doveden istog dana sa mnom su osunetili. Dok su me tukli palicama, bilo je dobro. Ne boli palica, boli držalica od sjekire. Izveli su nas šesnaestoricu i postavili kao živi zid prema Srbima. A oni su sjedili iza nas. Pili su i pjevali:
’Kako da te ne poznajem, kad si musliman,
ti se klanjaš svako jutro, postiš Ramazan.’“
Svaki novi begunac iz Sarajeva donosi nove priče.
O haremima, o ocu pred kojim su silovali ćerku. Koga su naterali da liže seme pomešano sa krvlju koje se cedilo iz utrobe devojčice.
Na Grbavici su uhvatili Predraga Močevića, u kafiću reprezentativca Baždarevića "Plavi 10“. Razbili su mu glavu maljem, a onda su mu glavu odsekli. Odneli su je u plastičnoj kesi od dvadeset pet para, iz koje se cedio mozak.
U kafani u Nedžarićima, Radmilo Radan kome su izbili sedam zuba, zagnojene vilice, jedva priča. Svako malo ustaje i pljuje gnoj.
Deset hiljada Srba je ubijeno u Sarajevu.
Ubijali su Caco, Juka, Ćela, Kinez, Kimina i svakakav ološ u naseljima koja su kontrolisali. Najveći deo organizatora, na čelu sa Alijinim Bakirom, u vlasti je i redovno na TV ekranima traže "rezoluciju o Srebrenici“. Traže da se svim Srbima natakne legalno omča za vjek i vjekov. Izvinite, uvažene nene, daidže i amidže, šezdeset posto vaših zločinaca je poznato. Na najmonstruoznije načine ubijali su nejač po Sarajevu. Mali broj je simbolično osuđen ili proglašen ludim.
A oni su dan kad je ubijen svat proglasili za dan državnosti.
Za dan države koju su na poklon dobili u Dejtonu.
Proglasili su Srbe za genocidan narod.
Prihvatali smo primirja. Pregovore.
"Bosna je voz koji piči prema provaliji“, kaže Kusturica.
Prihvatili smo primirje. Prihvatili smo mir. Prihvatili babovu džamahiriju.
Njima je to malo. Hoće još. Hoće cjelovitu BiH sa feredžama.
Raduju se srpskim neslogama.
Ali ako pukne u Bosni, brzo će se složiti Srbi.
Tu decu smo mi pravili.
Iako smo poniženi i odbačeni od vlasti. Iako nema spomenika srpskim dobrovoljcima. Ni penzija za njih.
Srbi, za razliku od Rusa, ne poštuju svoje ratnike. One koji su život dali na revers otadžbini, a ona zaboravila da im ga vrati.
Ponizila ratnike. U udruženja boraca u Srpskoj naprimali dezertere koji preglasavaju amputirce i podržavaju vlast, koja je kakva je takva je, srpska.
Sve ćemo to zaboraviti.
A zaboravićete i vi dan državnosti.
Čemu se nadate? Podršci od Švabe Šmita?
Otići će na smetlište istorije.