Scena
16.02.2026. 21:26
Scena
24.02.2026. 19:36
Srećko Milovanović
INTERVJU
Laura Barna: "Umetnost je čuvar sveg ljudskog"
Među šest romana koji su se našli u ovogodišnjem finalu NIN-ove književne nagrade bio je i roman "Frau Beta“ Laure Barne. Ovaj naslov je s punim pravom privukao pažnju NIN-ovog žirija, ali i čitalačke javnosti.
Kroz životopis velike srpske slikarke nemačkog porekla prikazana je i slika Srbije kroz ceo jedan vek koliko je i živela čuvena umetnica.
Od 1995. godine Laura Barna objavljuje priče, eseje, studije, likovne kritike i stručne radove iz istorije umetnosti u domaćoj i inostranoj književnoj periodici, a piše i recenzije i predgovore. Priče, eseji, kao i likovne kritike zastupljeni su u domaćim i inostranim časopisima, antologijama, zbornicima, almanasima i godišnjacima. U intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ govori o romanu "Frau Beta“, finalu najznačajnije književne nagrade u Srbiji, ali i o literaturi i umetnosti danas.
Kakav je osećaj biti finalista NIN-ove književne nagrade?
"Biti finalista bilo koje književne nagrade je uzbudljivo iskustvo za pisca, iskustvo koje pre svega pomaže sigurnosti da je rad nad kojim nekad i godinama strepi valorizovan i primećen. I ono najvažnije – delo tad ubrzano stiže do čitalaca, iako je knjiga sama po sebi dovoljno samosvojna, ponekad i bezobrazna, pa drsko krči put, samo je potrebno strpljenje da je ispratimo. Ali NIN-ova nagrada je specifična jer nas je svojim dugim trajanjem navikla da je moguće opstati i u nemilim i turbulentnim okolnostima kroz koje ovaj deo planete konstantno prolazi, što neminovno privlači ne samo čitaoce nego i radoznale i ljubopitljivce: kako, na koji način i šta dalje? Proći kroz sve te lomove, uspone, padove, trzavice, potrese – i izaći ojačano, nije mala stvar. Jednom od takvih potresa sam i sama s grupom pisaca kumovala 2020. godine. I mislim da smo je tim bojkotom, odnosno izazovom, delimično osnažili, ne dozvolivši joj da se pretvori u ustajalu baru.“
Otkuda baš Beta Vukanović kao junakinja Vašeg romana "Frau Beta“?
"Jednostavno! Decenijama se bavim modernizmom u raznim oblastima i svi dosadašnji likovi za čijim sudbinama sam posegnula ne bih li rastumačila ljudsku potrebu za modernim i avangardnim nisu mi svojim životnim vekom bili dovoljni da bih u celosti sagledala takav jedan značajan fenomen. Beta Vukanović je poživela punih sto godina, dakle imala sam ceo vek na raspolaganju, uključujući i period druge polovine devetnaestog veka, kao uvod u suštinu globalne potrebe za modernоm.“
Šta je ono najfascinantnije iz Betinog stogodišnjeg života što ste otkrili prikupljajući građu za roman?
"Izuzetna hrabrost i istrajnost na njoj, u vreme kada i nije bilo baš poželjno niti preporučljivo isticati se hrabrošću, naročito ako ste žena. Iz tih razloga sam se kroz svoj književni rad i bavila stvaralaštvom mnogih korifeja, pre svega u umetnosti: Isidorom Sekulić, Anicom Savić Rebac, Ksenijom Atanasijević, Nadeždom Petrović, ali i Lazom Kostićem, Kostom Miličevićem, Rastkom Petrovićem, Veselinom Čajkanovićem… Kako se uklopiti a ostati slobodan u scenografiji stalnih ratova, međuratnih i posleratnih perioda, iziskivalo je pored pomenute hrabrosti i veštinu, odnosno kreativnost. A Beta je pored svega imala i otežavajuću okolnost, budući da je strankinja, Nemica, poreklom iz Bavarske. A meni je, opet, dodatno predstavljalo izazov za obrazovanje prilično slojevite konstrukcije romana.“
Da li smo kao narod i država umeli da se odužimo Beti i Risti Vukanoviću za sve što su nam pružili i dali?
"Kod nas je entuzijazam pojedinca uvek stajao iznad angažovanosti države i državnih institucija, što je možda i bolja varijanta, ali ne i stabilnija. Risto i Beta Vukanović su zaslužni za osnivanje i jačanje institucija kulture, prvenstveno umetničkih i umetničko-zanatskih škola iz kojih je oformljena i današnja Likovna akademija 1937. godine. Čini se kasno, s obzirom na to da ih je Evropa oformila mnogo ranije, jer je za njima postojala izuzetno velika potreba. Ali i kad je kasno, nije kasno. Iz tih razloga verujem da su upravo pojedinci, entuzijasti i ljudi širokih vidika i vizija najzaslužniji za očuvanje progresa koji nam je bračni par Vukanović zaveštao. Moglo je i drugačije, jednostavnije, ali kad već nije, i ovaj pomak je zlata vredan.“
Koliko je Betin životni vek ujedno i slika Srbije tog vremena?
"Betin život je ogledalo jednog stoleća Srbije, i u njemu se jasno ogledaju dela i nedela svih društvenih sistema kroz koje je slikarka prošla: od dinastije Obrenović, preko dinastije Karađorđević, pa do dinastije Josipa Broza Tita. Rekla bih po afinitetima, estetici, namerama i mogućnostima veoma različite epohe, gotovo oprečne po manifestacijama, ali ih je snaga i hrabrost jedne žene-umetnice – a koju sve vreme ističem – uspela prevazići na način da im se prilagodi bez ignorancije, a da ostane svoja. Dodala bih ’svoja na svom’, budući da je Betin izbor posle Ristine smrti 1918. bila Srbija, što je čudesno i vredno ne samo divljenja, nego i poštovanja.“
U romanu koji ste 2018. objavili "Jugo uvek okreće na buru“ pitate se može li se biti posvećen drugom, a ostati svoj? Može li se beskompromisno voleti? Kakav je odgovor, osam godina kasnije?
"Verovatno isti kao i u vreme dok sam pisala taj roman, premda sam uverena da smo podložni metamorfozi na dnevnom nivou. I ta promena nije toliko ni strašna ni rizična kad je fizička, ali zna biti opaka ukoliko je mentalna. Roman ’Jugo uvek okreće na buru’ govori upravo o toj rizičnoj strani kojoj je izložen svaki pojedinac, bio on muškarac ili žena. Dilema: ja ili on? Ili: ja ili ona? Večita je i za sada nerešiva enigma. Doduše, da bismo olakšali, pre svega sebi, suzbijamo sebičnost i velikodušno pružamo ruku drugom. I dok jednu ruku pružamo, drugu držimo iza leđa sa isprepletenim kažiprstom i srednjakom. Koliko god ovo zvučalo surovo, nažalost je tako! Odnos muškarca i žene, u smislu ljubavi i posvećenosti, do danas je duboka tajna uprkos svim romansiranim, poetskim, filmovanim ili muzičkim pokušajima njegove predstave. Ali, najpribližniji pokušaj ublažavanja ovakvog, ipak sebičnog stanja, jeste umetnost, zato nam je tako nasušno potrebna, ako ništa, kao privid ili pak uteha.“
Rođeni ste u ravnici, u Banatu, živeli ste na moru, u Herceg Novom i Splitu… Koliko Vas je to različito podneblje umetnički oblikovalo?
"To je prava sreća: roditi se u ravnici, na kontinentu, nekog tamo presušilog Panonskog mora, a odrastati i formirati prve umetničke impulse uz veliku slanu vodu – Mediteran. I danas se osećam, možda upravo zbog svega toga, kao biće celoga sveta. Kultura je sama po sebi kosmopolitska, nespremna na izolaciju i utarabljivanje, što me je naučio nomadski život, pogotovo s jakim geografskim oprečnostima. Ali, hteli mi to ili ne, gde god se makli diljem Zemljinog šara, nosimo rodnu geografiju sa sobom.“
Da li književnost delite na mušku i žensku, postoji li takva podela uopšte?
"Daleko bilo!, rekla bih u prvi mah bez razmišljanja. Ali kad porazmislim, ima i u toj podeli neke zdrave logike, zasnovane na biologiji, uvreženim navikama, čak i opomenama predaka. Međutim, takva ’zdrava logika’ ubrzano gubi bitku s današnjim surovim vremenom pa se i ova kvalifikacija podvodi pod predrasudu. Reći ću pomirljivo: stvar je senzibila, a senzibil – ovakav ili onakav – nastanjuje i muško i žensko biće. Dakle: pat pozicija!“
Kakav je Vaš stav o sve bržem razvoju veštačke inteligencije (AI). Hoće li ona ugroziti prave pisce i pisanje?
"Pravi pisci nikada neće dopustiti veštačkoj inteligenciji da odmeni njihovu kreaciju jer bi to bilo zaposedanje celokupne ličnosti, samim tim ukidanje onog najdragocenijeg, božanskog u njoj. Prirodna inteligencija je uvek superiorna u odnosu na veštačku, i to je jedino što neće moći da se do kraja usavrši kad je AI posredi. A da li će biti zloupotrebe? Naravno da hoće! Da li će se ovo otkriće zaglavljeno među epohe kao neprirodan umetak zaustaviti? Naravno da neće! Znanje i obrazovanje su ključ trajnog rešenja svih nedoumica koje nadiruće tehnodoba forsira, ne više ni kao izbor, već kao grub namet. Pogotovo su u opasnosti male zemlje osuđene na tehnološki feudalizam, i jedini način na koji se mogu odupreti ovoj pošasti su – obrazovanje i kultura.“
Da li su vremena u kojima živimo inspirativna ili otežavajuća za književnike i umetnike u celini?
"Što je vreme teže, nestabilnije i nesigurnije, inspiracija umetnika je jača, postojanija i sveobuhvatnija. Zvuči apsurdno, ali je tako, što se pokazalo kroz istoriju i minulih i sadašnjih civilizacija. A tu na scenu stupa umetnost kao brana, čuvar sveg ljudskog i onog što je od čoveka.“
Scena
19.02.2026. 21:31
Preporuka za čitanje: Horor iza vidljivog sveta
Komentari
