Mario Vargas Ljosa: Zvezda latinoameričkog buma

Peruanski pisac Mario Vargas Ljosa, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, umro je u ponedeljak 14. aprila u Limi u 90. godini, objavila je njegova porodica na mreži Iks.

„Sa dubokom tugom, objavljujemo da je naš otac Mario Vargas Ljosa umro u Limi, okružen svojom porodicom i u miru“, napisao je njegov stariji sin Alvaro u poruci koju su potpisali i njegov mlađi sin Gonzalo i ćerka Morgana.

Vargas Ljosa živeo je u Limi poslednjih nekoliko meseci povučen iz javnog života.

Rođen u peruanskoj porodici srednje klase, Vargas Ljosa bio je jedan od velikih protagonista latinoameričkog književnog „buma“ 1960-ih i 1970-ih godina, zajedno sa Kolumbijcem Gabrijelom Garsiom Markesom i Argentincem Huliom Kortasarom.

Plodan romanopisac i esejista i dobitnik brojnih nagrada, Vargas Ljosa dobio je Nobelovu nagradu 2010. godine kada je opisan kao „božanski darovit pripovedač“.

Njegovi opisi autoritarizma, nasilja i mačizma uz upotrebu bogatog jezika i imaginacije načinili su ga zvezdom latinoameričkog buma.

Među njegovim najpoznatijim delima su „Teta Julija i scenarista“, „Smrt u Andima“ i „Rat za kraj sveta“, „Vreme heroja“ i „Praznik koze“.

Rođen je 1936. u porodici srednje klase u Arekipi u južnom Peruu. Kada su se njegovi roditelji razdvojili, dok je bio dete, preselio se u Boliviju sa bakom i dekom. Vratio se u Peru sa 10 godina i šest godina kasnije napisao je prvi pozorišni komad „Bekstvo Inka“. Diplomirao je na univerzitetu u Limi, studirao u Španiji i kasnije se preselio u Pariz.

Predsednica Perua Dina Eričilija Boluarte Zegara izrazila je saučešće porodici Vargas Ljosa, završavajući objavu na društvenim mrežama rečima: „Počivaj u miru, najslavniji Peruanče svih vremena.“

„Njegov intelektualni genije i ogromni književni opus će ostati večna ostavština budućim generacijama. Izražavamo najdublje saučešće njegovoj porodici, prijateljima i svetu književnosti“, napisano je iz kancelarije predsednice Perua na mreži Iks.

Mario Vargas Ljosa bio je značajna, a neretko i kontroverzna, figura latinoameričke književnosti i kulture.

Napisao je više od 50 dela, od kojih su mnoga prevođena na brojne svetske jezike.

Njegovi opisi autoritarizma, nasilja i mačizma uz upotrebu bogate mašte i raskošnog rečnika učinili su da postane zvezda književnog buma Južne Amerike, koji je doprineo da svet posveti veću pažnju tom kontinentu.

Vargas Ljosa je u početku bio blizak levičarskim idejama, kasnije se razočarao u revolucionarne ideje i na kraju je bio predsednički kandidat na izborima u Peruu 1990. godine, kao predstavnik partije desnog centra.

Njegov prvi roman bio je „Vreme heroja“, u kojem je pisao o osudi korupcije i zlostavljanja u peruanskoj vojnoj školi.

Preminuo Filip David

Tužna vest.

Tužna vest.

Scena 14.04.2025. 13:24

Preminuo Filip David

Knjiga je objavljena 1962, u trenutku kada je vojska u Peruu imala veliku društvenu i političku moć.

Snažne i strašne opise iz dela osudilo je nekoliko generala tamošnje vojske.

Jedan je čak rekao da Mario Vargas Ljosa ima „degenerisan um“.

Pisac je priču napisao na osnovu vremena koje je kao tinejdžer proveo u Vojnoj akademiji „Leonisio Prado“, što je 1990. opisao kao „ekstremno traumatično iskustvo“.

Dve godine školovanja učinile su da sopstvenu zemlju vidi kao „nasilno društvo, puno gorčine, u kojem su društvene, kulturne i rasne grupe u potpunom klinču“.

Vargas Ljosa tvrdio je da je ta škola spalila 1000 primeraka njegovog prvog romana.

Njegov eksperimentalni drugi roman je „Zelena kuća“ iz 1966. i radnja je smeštena u peruanskoj pustinji i džungli, a u njoj je opisana saradnja makroa, sveštenika i vojnika u bordelu.

Ova dva romana peruanskog pisca podstakla su proboj južnoameričke literature tokom 1960-ih i 1970-ih.

Za taj proboj bila su karakteristična eksperimentalna i politički motivisana dela, koja su oslikavala tenzije tog vremena na ovom kontinentu.

Neki od najznačajnijih pisaca tog talasa izgradili su imena u svetu i njihova dela prevođena su širom planete, a među njima je i Kolumbijac Gabrijel Garsija Markes, prijatelj, a u nekim periodima i rival Vargasa Ljose.

Poznato je da dvojica književnika nisu pričali decenijama pošto je Vargas Ljosa udario Garsiju Markesa u lice u meksičkom bioskopu 1976.

Postoji više verzija priča o razlozima za to.

Prijatelji Garsije Markesa smatraju da je do svađe došlo zbog bliskosti Markesa i tadašnje Ljosine supruge Patrisije.

Međutim, Vargas Ljosa je studentima Univerziteta u Madridu 2017. ispričao da su se sukobili zbog različitih stavova o Kubi i tadašnjem komunističkom lideru te zemlje Fidelu Kastru.

Pomirili su se 2007, a Vargas Ljosa je tri godine kasnije dobio Nobelovu nagradu.

Postao je prvi južnoamerički pisac sa tim priznanjem još od 1982. godine, kada je nagrada uručena baš Gabrijelu Garsiji Markesu.

Veliki deo opusa ovog Peruanca neodvojiv je od nestabilnosti i nasilja u Južnoj Americi u drugoj polovini 20. veka, kada se taj kontinent suočava sa revolucijama i vojnim diktaturama.

Njegov roman „Razgovori u katedrali“ iz 1969. cenjen je zbog detaljnih opisa diktature Manuela Odrije od 1948. do 1956. u Peruu, kada je lider kontrolisao i na kraju uništio živote mnogih.

Kao i mnogi intelektualci, Vargas Ljosa je podržavao Fidela Kastra, u koga se razočarao zbog „afere Padilja“, prilikom koje je pisac Heberto Padilja osuđen na zatvor zbog kritikovanja kubanske vlade 1971.

Vargas Ljosa je 1983. bio i predsednik komisije za istraživanje svirepog ubistva osmoro novinara u selu u peruanskim Andima, a taj slučaj postao je poznat kao masakr u Učurakaju.

Peruanski zvaničnici tvrdili su da su novinare ubili starosedeoci iz sela koji su ih pomešali sa članovima gerilske, maoističke grupe „Svetla staza“.

Komisija je potvrdila navode zvaničnika, zbog čega su Vargasa Ljosu oštro kritikovali oni koji su verovali da su užasni metodi zločina i strašna sakaćenja tela bili potpis tada čuvene antiterorističke policijske jedinice, a ne pokazatelji „domorodačkog nasilja“.

Pomeravši se udesno na političkom spektru, pisac je 1990. bio i kandidat za predsednika Perua ispred partije Demokratski front desnog centra, koja je imala neoliberalnu političku platformu.

Izgubio je od Alberta Fuhimorija, koji će kasnije vladati Peruom 10 godina.

Uprkos kritikama zbog izveštaja o masakru u Učurakaju, Vargas Ljosa je nastavio da piše i govori o državnoj represiji i zloupotrebi moći.

Njegov roman „Jarčeva fešta“, objavljen 2000. godine, opisivao je vladavinu dominikanskog diktatora Rafaela Truhilja, koja je trajala 31 godinu do njegovog ubistva 1961.

Roman je nagrađen Nobelovom nagradom zbog opisa „strukture moći i slika individualnog otpora, revolta i poraza“.

Neka dela Marija Vargasa Ljose poslužila su kao inspiracija za filmove.

Knjiga „Tetka Julija i scenarista“, zasnovana na prvom braku Vargasa Ljose, 1990. je postala scenario za holivudski film „Uključite se sutra“.

Kasnije se u knjizi „San Kelta“ bavio i likom irskog nacionaliste Rodžera Kejsmenta.

Poslednje godine života provodio je u Peruu i španskoj prestonici Madridu.

Pažnju tabloida privukao je kada se 2015. razveo posle 50 godina braka kako bi ušao u vezu sa špansko-filipinskom voditeljkom Isabel Pejsler, majkom popularnog pevača Enrikea Iglesijasa.

Vargas Ljosa trpeo je kritike i tokom poslednjih godina života zbog kontroverznih izjava.

On je 2019. kritikovan zato što je za porast broja ubijenih novinara u Meksiku razlog našao u većim medijskim slobodama „koje dozvoljavaju novinarima da govore stvari koje ranije nisu smeli“.

Iako je dodao da „trgovina drogom apsolutno ima važnu ulogu u tome“, neki su smatrali da nije izrazio empatiju prema žrtvama i njihovim porodicama.

Vargas Ljosa je 2018. još jednom bio na udaru pošto je u kolumni za španski list „Pais“ feminizam nazvao „najodlučnijim neprijateljem književnosti, koji pokušava da je liši muškosti, brojnih predrasuda i nemorala“.