Scena
08.09.2023. 12:29
Scena
10.09.2023. 02:00
M.P.
Kinematografija iz Koreje
“Prošli životi“ kao podsetnik da se veliki filmovi i dalje snimaju
Film “Prošli životi“ nas opominje da bez kvalitetnog scenarija nema kvalitetnog filma, a Selin Song je svoj život utkala u ovaj scenario i time kreira injun sa publikom
Taman kad smo pomislili da su velike filmske priče odavno pojela bioskopska platna, da je kvalitetan sadržaj skriven duboko na nekom striming servisu i da je teško zamisliti autentičnu priču koja će nas opčiniti u 2023. godini, pojavila se rediteljka Selin Song sa filmom “Prošli životi“.
Već sa prvim minutima filma zakovala nas je za ekran i podsetila da male i tihe priče bude duboke emocije.
Naviknuti na talas kompleksnih filmova sa skupim obrtima i jeftinim scenarijima, zaboravili smo koliko smo nekada voleli filmska ostvarenja poput trilogije “Before Sunrise“, “Before Sunset“ i “Before Midnight“. Zaboravili smo da film može i tako da se snimi.
Film “Prošli životi“ može da stane rame uz rame sa nezaboravnim ostvarenjima Ričarda Linklatera i Vudija Alena. Igra jednostavnosti i čiste ljubavi koja kreira magiju zbog koje volimo filmove ovaj put nam je servirana na korejskom jeziku. Ko bi rekao, romantična korejska drama?
Do sada smo već navikli na kvalitet koji dolazi iz ove zemlje, ali su to uglavnom bili žanrovski specifični filmovi sa vrlo upečatljivim scenama koje nismo dobijali sa Zapada. Međutim, korejska kinematografija je odlučila da ode korak dalje i predstavila nam jednu jednostavnu, romantičnu priču.
Kako je ona nastala? Pa, isto tako jednostavno...
Rediteljka Selin Song je svojevremeno sedela u baru, u Njujorku, sa svojim suprugom i sa prijateljem iz Koreje – prvom ljubavi iz detinjstva. Sedela je i razmišljala kako li ljudi u baru gledaju na taj trougao. Šta misle? U kakvom su oni odnosu? Sa jedne strane je njen suprug kog neizmerno voli, a sa druge osoba koju nikad neće zaboraviti. Čovek koga je nekada volela ili ipak ljubav ne zna za prošlo vreme? Ta, naizgled, jednostavna slika iz njujorškog bara pokrenula je lavinu osećanja i pitanja o duši. Iz tako jednostavne životne situacije Selin Song napisala je jednu veliku filmsku priču. Poput indiga, prenela je svoj život i sopstvene dileme na filmsko platno, što je bilo dovoljno da gledaoce natera na razmišljanje i preispitivanje. Iako ceo film može da stane u jednu scenu u baru, poruka koju šalje neverovatno je snažna. Još jedna potvrda da je jednostavnost sestra talenta.
Priča prati Noru (Greta Li), koja kao dvanaestogodišnjakinja sa porodicom emigrira iz Južne Koreje u Kanadu, “zato što Korejci ne dobijaju Nobelovu nagradu“. Ona započinje novi život, a u starom ostavlja svoju simpatiju iz detinjstva, Junga (Teo Ju), sa kojim je bila veoma povezana. Posle dvanaest godina, Nora studira književnost u Njujorku i na internetu pronalazi svoju simpatiju iz Seula. Započinju razgovor i od tog trenutka pratimo njihove živote i igru dve duše. Lepota gledanja filmova koji nisu sa engleskog govornog područja upravo je u jeziku. Film sve vreme podupire priča o korejskoj reči injun, čiji bi najbliži prevod bio sudbina. Injun opisuje momenat u kome se dve duše dodiruju i toliko snažno privlače da je to potvrda da su te duše u nekom obliku bile zajedno i u prošlom životu. Jesu li Noa i Jung injun, pa čak i njen muž, zajedno sa njima? To je upravo pitanje na koje glavna protagonistkinja pokušava da odgovori, i mi zajedno sa njom.
Ljubavna tenzija koja postoji između likova je potpuno očaravajuća i to bez ijedne vulgarne scene, pa čak ni poljupca. Ljubav je u ovoj priči smeštena između nje i njega. Ona je smeštena u pogledima i njihovim razgovorima. Da bi dobila ovaj efekat, rediteljka Selin Song nije dozvolila da se glavna glumica (Greta Li) i glumac (Teo Ju) vide pre scene prvog susreta, koja se snimala u odmakloj fazi projekta. Estetika, kadrovi i muzika čarobno dopunjuju izvrstan scenario i maestralnu glumu cele ekipe. A tu je i taj nostalgični deo koji nas teleportuje u Južnu Koreju. Nora, iako je veći deo svog života provela u Kanadi i Americi, i posle toliko godina sanja isključivo na korejskom. Zbog komunikacije sa Jungom, čak mora da se priseća kako se piše na korejskom.
A sa druge strane, scene u kojoj je Noa ipak stranac u Americi pametno i diskretno kritikuju večiti rasizam u zemlji snova i prilika. Film “Prošli životi“ nas opominje da bez kvalitetnog scenarija nema kvalitetnog filma, a Selin Song je svoj život utkala u ovaj scenario i time kreira injun sa publikom.
Komentari
