Scena
19.09.2022. 12:20
Srećko Milovanović

Intervju

Milan Đurđević o tri decenije postojanja "Nevernih beba", stvaranju hitova, duhovnosti u rok muzici...

Neverne bebe
Izvor: Foto booljub arsenijevic maki

Na muzičkoj sceni Srbije, ali i regiona bend „Neverne bebe“ već dugo važi za jednu od najboljih pop-rok grupa, pogotovo kada je reč o koncertima, odnosno živim nastupima.

Njihove pesme poput "Dvoje", "Veliki je Bog", "Gde smo" i mnogih drugih, postale su pravi muzički klasici koje vole sve generacije. Autor svih tih pesama i frontmen grupe Milan Đurđević u intervjuu za nedeljnik "Ekspres" govori o tri decenije postojanja benda, stvaranju vanvremenskih hitova, ulozi duhovnosti u rok muzici i objašnjava zbog čega se danas, da je mladi muzičar, ne bi bavio muzikom koja je trenutno aktuelna i popularna.

"Neverne bebe" naredne godine pune 30 godina. Kako Vam danas, sa ove distance, izgleda taj put?

"Moramo da budemo zahvalni bogu što smo tu gde jesmo. Mnogo toga smo prošli, imali na hiljade koncerata, proputovali kontinente, svirali po raznim gradovima, upoznali divne ljude, budili se u raznim ambijentima, odsvirali neke divne tonove koji se više nikada neće ponoviti u životu, izbacili toliko radosti, toliko strasti iz sebe, podelili sa ljudima koji su to primili i vratili nam. Ne znam da li iko od nas sme da bude nezadovoljan i sme da bude kivan na život zato što nam je stvarno život dao ono najlepše. Nije to sve bilo lako, naravno. Bilo je tu trenutaka koji su bili i haotični i komplikovani i fizički teški. Ali sa druge strane kad pogledam koliko mi biseva imamo, od dve i po hiljade koncerata mi smo imali deset hiljada biseva. Nekad su nas i po četiri puta vraćali na bis. I kad se samo setim tih trenutaka ja mislim da smo mi negde srećni ljudi u kompletnoj ovoj nesreći oko nas jer smo uspeli da živimo neke svoje snove i neke svoje ideale. Jer, da se ne lažemo, mi smo svi iz benda došli iz neke provincije u potrazi za nekom svojom zvezdom koju ćemo da sledimo. U velikoj meri smo u tome uspeli. Nismo mogli da biramo kako ćemo živeti, ali smo u svakom vremenu, pa i onom najtežem, bili dostojanstveni i jednom vremenu dali ozbiljan pečat. Ostala je muzika."

Vaš brat Vlajko, Ranđa i Vi ste od početka u bendu, takoreći stubovi "Beba". Može li se reći da funkcionišete kao jedna osoba?

"U svim svojim različitostima mi smo se toliko srodili da ne bismo mogli jedni bez drugih. Mi smo svi različiti ljudi i različite vrste muzike slušamo, ali ono što smo zajedno prošli, način na koji smo prošli i verovanje u muziku koju stvaramo, učinilo je da postanemo jedna vrsta institucije te rok kulture u ovoj zemlji. Imamo puno poštovanja od kolega i publike i mislim da smo se nas trojica pronašli u nekom trenutku kad je to bilo potrebno i neophodno. Kad je došla i Jelena 2003. godine, tada su se definitivno sklopile sve kockice oko ’Nevernih beba’. Nema tu neke filozofije, mi idemo dalje, a dokle ćemo ići i koje ćemo sve granice da probijemo ne znam, to će život sam da režira. Naše je da stvaramo muziku i budemo verni svojim idejama. Moramo biti iskreni prema publici, a pre svega prema bogu koji nam je dao taj talenat."

Koliko je teško napisati dobru baladu, a za Vas važi da ste nenadmašni u tome?

"Lično mislim da se balade pišu u određenim godinama, kada čoveku život pruži priliku da stvori baladu. Dobra balada ne može da se napiše sa 16 godina, mora da prođe neki period sazrevanja i jednostavno u tom nekom procesu, čovek koji je dosta duboko ušao u život i čovek koji ume da oseti – on ume i da napiše baladu. Svako ko ima neki ozbiljniji talenat, a desi mu se život, esencija njegove umetnosti je da ume da napiše dobru baladu. Balade su pesme koje uglavnom ostaju. One se ne troše i one odolevaju vremenu. Pesme kao što su ’Gde smo’, ’Tužna pesma’, ’Dvoje’, ’Dabogda lažem’ ili ’Veliki je Bog’ najbolje oslikavaju tu neku težinu kroz koju sam ja prolazio i lepotu trenutka kad sam pisao te pesme jer sve ono što ti život napravi muzika trajno ostavlja i nekako se čovek čisti u procesu stvaranja te muzike."

Neverne bebe
Izvor: foto aleksandar todorovic

U čemu je tajna pesme "Dvoje" koju nove generacije iznova otkrivaju i čija popularnost gotovo 30 godina ne bledi?

"Jednom sam već rekao da kada bih znao u čemu je tajna pesme ’Dvoje’ napisao bih je opet i sada sa ove vremenske distance mogu tu tvrdnju da ponovim. To je pesma koja se piše u jednom dahu. To je ta kontradikcija odnosa muškarca i žene koja je meni uvek bila fascinacija i uvek sam o tome pisao na jedan poseban psihološki način. Mislim da pesma ’Dvoje’, osim toga što u tekstu ima puno tih kontradikcija, može da se tumači na razne načine i ljudi je tako i tumače. Ova pesma ima još jedan ’keč’, to je taj čuveni klavirski uvod koji je meni verovatno izašao iz perioda bavljenja klasičnom muzikom. Sve to kad se spoji to jeste jedna kompozicija koja je povezala i muziku i tekst na najlepši mogući način tako da ne verujem da mogu da napišem ’Dvoje’ ponovo, ali mogu da budem srećan što sam takvu pesmu napisao."

Kako biste definisali publiku "Nevernih beba"?

"Uvek volim da kažem da je najveća privilegija naših karijera naša publika zato što su to ljudi koji su rasli uz nas, koji su nas formirali na način svojih potreba u smislu korišćenja naših talenata u prave svrhe. Svako ko dobije tu vrstu mogućnosti da ima publiku kao mi iz sebe izvlači više nego što možda može i da pretpostavi. Naša publika je negde zahtevna po pitanju doživljaja emocija koje mi dajemo i kvaliteta tog performansa koji se događa u lajvu. Zbog toga moramo da budemo negde na sto posto objektivnih mogućnosti i kad pišemo muziku, i kad stvaramo muziku, i kad izađemo na binu. Mislim da je to jedan inverzivno-inspirativni proces jer publika nas inspiriše najbolje, a mi njima dajemo ono što je ljudima tog profila potrebno. To znači da nema podilaženja, nema kompromisa, nema kalkulacija. Svako dobija ono što misli da ovaj drugi treba da podeli sa njim. Meni je naša publika veoma inspirativna, mislim da su to kapaciteti koji pomeraju možda i neke moje zamore po pitanju svega jer kad vidim na koji način ljudi doživljavaju to što pišem ja i u ovom periodu karijere i stvaranja moram da upalim sve moguće lampice koje imam da bi to zadovoljstvo bilo obostrano."

Kako vidite ova teška vremena u kojima živimo, kako da se izborimo za normalan život?

"Moja teorija poslednjih dvadeset godina, jer devedesetih smo svi bili nekako zaneseni i mislili da radimo nešto jako važno, i sada jedina stvar koju potenciram jeste da taj proces normalnosti naših života postane stvarnost. To znači, ništa pretenciozno, ništa što nam ne pripada, samo negde da se oslobodimo tog tereta koji nosimo jer mislim da nas je taj teret umorio do te mere da mi više ne znamo da se smejemo, ne znamo da uživamo, ne znamo da delimo neka lepa stanja. Mi smo stalno u nekoj kontrafazi, u stanju nekog sopstvenog nezadovoljstva koje prebacujemo na subjektivne ili objektivne okolnosti, a sve manje se trudimo da to stanje promenimo. Zbog toga mislim da izlaz iz svega toga treba da bude kreativan proces na nivou mikrosvetova. Porodica, prijatelji, mogućnosti da nešto promenimo sa tim malim talasima i da napravimo jedan veliki talas koji bi možda u nekom trenutku imao tu neku vrstu snage da pomeri tu našu stvarnost ka nekoj normalnosti. Ne znam da li da se uopšte više nadam tome, ali sa druge strane sa sobom sam nekako raščistio koja mi je uloga u svemu ovome što se događa. Mislim da treba da pišemo muziku i da je ostavljamo iza sebe pa i ako u nekom ril tajmu to ne naiđe na neku vrstu reakcije možda će tu muziku otkriti neko kasnije, možda će ostati kao pečat nekog vremena koji će simbolizovati jedan trenutak naših života, kada smo imali iluzije i kada smo te iste iluzije možda i izgubili. Ne želim da zvučim pesimistički, ali ne mogu da budem ni neki preveliki optimista."

Mogu li umetnost i muzika da pobede zlo?

"Umetnost svakako jeste jedan od izlaza u lepšu sferu života, to je neka vrsta mašte, neka vrsta iluzije, neka vrsta emotivne dimenzije koju mi sami sa sobom osećamo u sopstvenoj katarzi. Kada čovek ima sopstvenu katarzu, onda ga mnogo manje pogađaju te neke strelice koje odapinju sa svih strana ne bi li nam pokvarili našu mogućnost uživanja u trenutku i zbog toga mislim da je život bez umetnosti život bez izlaza. Bez mogućnosti da pokušamo na nekom imaginarnom nivou da sve ono što nam se možda skupilo, ili da kažem smučilo u nekom realnom životu, prebacimo na neki drugi nivo, neki drugi level, našeg unutrašnjeg doživljaja naših potreba. A naše potrebe su sasvim dovoljne da život dobije jedan potpuno drugačiji smisao, drugačiju dimenziju i drugačiju boju, tako da apsolutno glasam za svaku vrstu umetnosti zato što je umetnost estetika, zato što ima taj dar da oplemeni ljudsku dušu, a kad je ljudska duša plemenita onda život postaje mnogo intenzivniji i mnogo prihvatljiviji."

Neverne bebe
Izvor: foto aleksandar todorovic

Kakva je trenutno rokenrol scena u Srbiji i šta biste posavetovali mlade bendove i muzičare?

"Nisam ja neki reprezentativni uzorak koji može da relevantno priča o novoj rok sceni. Verovatno da ima mladih ljudi koji imaju tu vrstu entuzijazma koja je potrebna da se neke stvari promene. Moramo da krenemo od arhetipa, da definišemo šta je to rokenrol? Da li je to umetnost pobune, da li je to estetska kategorija, da li je to emotivna kategorija ili je to sublimacija svega. Bojim se da smo prešli svi prvi stadijum, a to je ono kameno doba kad samo treba da na nivou neke agresije i bunta pokažemo da nismo zadovoljni. Mislim da je to samo prvi neki korak koji rokenrol muzika treba da proizvede kod ljudi. Mladim ljudima savetujem samo jednu stvar: da uče da sviraju. Ako imaju mogućnost da muzički donesu ta stanja o kojima govore, onda će kompletna ta slika i kompletna njihova ideja biti mnogo intenzivnija i mnogo će lakše dopreti do ljudi. Bojim se da se svi svodimo na neki primitivni energetski doživljaj, da šaljemo jednostavne i rekao bih nedovoljno artikulisane ideje koje proizvode i takve reakcije. Zbog toga nam je stanje u društvu takvo jer bojim se da nismo evoluirali u kompletnom estetskom smislu da je pamet ta koja na nivou artikulacije može da promeni svest jednog naroda, jednog društva i jednog sistema, nego smo se okrenuli tom haotičnom anarhizmu koji u principu samo treba nekom pobunom koja nema nikakvu koncepciju i nema nikakvu ideju da rušimo stvari. Voleo bih da ti klinci više znaju da sviraju, malo sam ih čuo, govorim o rokenrolu. Mislim da rokenrol ne sme da ostane negde na margini baš iz tog razloga što vreme u kome živimo jako brzo troši ideje i ljude, troši sve te neke vrednosti za koje smo se mi nekad mučili i borili."

Poznati ste kao neko ko poštuje tradiciju i duhovnost. Koliko Vam je to kao umetniku i muzičaru pomoglo?

"Postoje dva procesa, jedan je da se rodiš sa tim, a drugi je da kroz neki životni proces shvatiš koje vrednosti ti suštinski prijaju i na koji način život dobija neki drugi smisao. Duhovnost u muzici znači još dublji ulazak u okean, a kad se duboko zaroni u okean onda je moguće pronaći tu neke neverovatne stvari. Muzika je eksperimentalna kategorija i ono što je na površini je sve već davno napisano, već davno reprodukovano, po hiljadu i više puta su odsvirani isti akordi i rokenrol muzika zbog toga i jeste u nekoj vrsti krize zato što okreće malo stereotipa ukrug i već su se ljudi zamorili. Mislim da svi treba negde da se bavimo tim nekim kategorijama koje izlaze iz naše tradicije, iz naše vere, iz naše duhovnosti i da pokušamo to nekako da uvrstimo u tu neku novu rok muziku jer rok muzika može da bude i mračna i tamna i da ima neko svoje dubinsko svetlo koje obasjava pesimizam na jedan optimistički način. Moramo da se bavimo tim nekim pokušajima da jednom vrstom sopstvenog primera dajemo poruke i pouke nekim mladim ljudima koji su izloženi svemu i svačemu u današnje vreme, pogotovu u vreme brze komunikacije, interneta, u vreme digitalne supkulture, gde ljudi mnogo više primaju nešto što je sa one druge strane nego sa te duhovne."

Bili ste i deo čuvene emisije „3K dur“ gde su bili mladi talenti poput Jelene Tomašević, Marije Šerifović ili Ivice Lauša. Zašto danas više nema takvih emisija?

"Što se mene lično tiče, takvu emisiju više ne bih radio jer nisam u godinama za tako nešto. To treba da rade klinci koji imaju puno energije jer je to bila vrlo kompleksna i komplikovana emisija gde je sve bilo uživo. Na Zapadu postoje takve emisije, ’Ja imam talenat’ je jedna od najgledanijih britanskih i američkih šou programa. Lično mislim da ljudi više nemaju entuzijazma da se bave muzikom na taj način. Svima je mnogo lakše da to funkcioniše na jednom drugom nivou, sa mnogo manje upotrebe energetskih potencijala, a sa više marketinških minuta. S druge strane, takve emisije su izgubile smisao jer vi danas možete u jedinici vremena na internetu da pronađete na hiljade i hiljade nekih pokušaja ljudi koji predstavljaju svoj talenat ili netalenat, i sve to dopire do vašeg vidokruga. Danas u eri hiperprodukcije najviše tih što klinci kažu lajkova, najviše reakcija dobijaju sve one najbanalnije i najgluplje stvari. Sve se promenilo, evo za samo 25 godina od kada smo mi radili ’3K dur’ do danas, kompletan standard kulture se promenio. Danas ljudi reaguju samo na banalne gluposti, a nekad u naše vreme ti koji danas imaju milionske preglede ne bi smeli da se prošetaju gradom. To je jednostavno produkt nekog novog vremena i ja nemam nikakav problem sa tim. Mi smo svoju karijeru pravili u neko drugo vreme. Da danas počinjem karijeru, nikada se ne bih bavio muzikom jer ova muzika koja se danas smatra za neki standard mene uopšte ne interesuje i nije uopšte deo onoga što sam ja kao klinac nekada davno odabrao za sopstveni život."

Da se ponovo rodite, da li bi rokenrol bio ponovo Vaš životni izbor?

"Način života bi svakako bio. Nikada ja nisam svirao taj klasičan rokenrol. ’Neverne bebe’ su rok grupa koja u poslednje vreme ima i primese neke pop muzike jer je iz pop muzike sve i nastalo pa su onda nastale druge grane, rok, metal, hip hop i sve ostalo. Kvalitetna pop muzika je suštinska estetska kategorija. Mene je uvek zanimao ambijent u toj muzici. Ne znam da li bih se bavio komercijalnom muzikom, ali bih se sigurno bavio muzikom, ali ne znam da li bih izlazio na bine i delio ih sa nekim ljudima koji su apsolutno pogrešili profesiju."

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Eh, da su Crnjanski i Pekić bili u "Zadruzi"...
Studenti, mladi

Obrazovanje

29.08.2022. 09:40

Eh, da su Crnjanski i Pekić bili u "Zadruzi"...

Srbi su narod koji voli da se diči svojom istorijom i ljudima koji su obeležili vekove za nama na ovim prostorima. I nije da nemamo čime da se ponosimo. Za jednu malu zemlju i narod dali smo pojedince koji su zlatnim slovima upisani u svetsku istoriju i kulturu. Dovoljno je samo spomenuti Nikolu Teslu, Mihajla Pupina, Ivu Andrića, Vuka Karadžića…
Close
Vremenska prognoza
scattered clouds
22°C
27.09.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve