INTERVJU

Miloš Ković: "Zavet u srca, pamet u glavu"

Profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, istoričar dr Miloš Ković objavio je nedavno, u izdanju „Srpske književne zadruge“ knjigu „Velika Britanija i srpsko pitanje“, koja, kako to navodi izdavač, otkriva kako su imperijalni interesi, savezi i predrasude vekovima oblikovali britansku politiku prema Srbima. „U širokoj istorijskoj panorami Miloš Ković povezuje diplomatiju, kulturu i ključne ličnosti, nudeći čitaocu argumentovano i izazovno tumačenje odnosa velikih sila i malih naroda.

Ovo je knjiga za sve koji žele da bolje razumeju prošlost čije posledice i danas utiču na Balkan i Evropu jer ako ne razumemo šta imperije misle i očekuju od nas, nećemo znati ni da im damo pravi odgovor“, navodi izdavač. I sve to, naravno, bio je dovoljan razlog da za razgovor zamolimo profesora Kovića, kojeg na početku pitamo šta to možemo da kažemo da je novo u ovoj knjizi, kada govorimo o temi odnosa Velike Britanije prema Srbiji i regionu uopšte, odnosno da li ima nešto što se ne uklapa u onu Palmerstonovu da Britanija nema stalnih prijatelja i neprijatelja, već samo stalnih interesa?

„Palmerston je definisao suštinu britanske politike koja se ne menja u tom smislu vekovima. Ali u istoriji ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled. Tako se ni britansko-srpski odnosi ne mogu pojednostaviti na onu uobičajenu sliku o sudbinskom neprijateljstvu ’Gordog Albiona’ prema Srbiji jer je i britanska spoljna politika prolazila kroz različite periode i faze. Moj cilj bio je da sagledam britansku politiku prema Srbima i srpskom pitanju, dakle, ne samo prema Srbiji nego prema svim zemljama u kojima su Srbi živeli i žive. Britanija se razlikuje od ostalih zapadnoevropskih država po tome što nju nije pogodila revolucija u poslednja tri veka, recimo.“

Od Kromvela.

„Od 17. veka. Čak i to što se dogodilo u 17. veku Englezi ne zovu revolucijom nego Engleskim građanskim ratom ili ’Ratom tri kraljevine’, ali za Slavnu revoluciju 1688. godine kažu da je bila slavna revolucija. Ona je bila gotovo beskrvna, ličila je na državni prevrat. Britanci su izbegli revoluciju, za razliku od Francuza, Rusa, Nemaca, Mađara i drugih. Zato je njihova spoljna politika politika kontinuiteta i ona se suštinski vekovima ne menja. Ogromna je razlika između spoljne politike carske Rusije i Sovjetskog Saveza, dok se kod Britanaca takav diskontinuitet ne primećuje. E zato sam smatrao da je potrebno da istražim britansku politiku prema Srbima u dugom nizu vekova. Faktički od ranog srednjeg veka, kada malo kontakata ima, pa se kontakti pojačavaju od 16. veka kada britanska trgovina postaje prisutna na Balkanu i u Osmanskom carstvu, da bi u 19. veku Velika Britanija postala jedna od najvećih svetskih sila. Težište ove knjige je na 19. veku. U pojedinim aspektima ova knjiga ide i do Titovog vremena, do Titove pobede u Drugom svetskom ratu i do pitanja zašto su podržali Tita, a ne Dražu Mihailovića. Ja i na to pitanje pokušavam da odgovorim kroz tu dužu istorijsku perspektivu. Knjiga je rezultat skoro tridesetogodišnjeg rada i predstavlja izbor sakupljenih ogleda i eseja napisanih za stručne časopise i zbornike radova. Od kada sam počeo sistematski da se bavim Britanijom i britanskom spoljnom politikom prošlo je skoro 30 godina. Kada sam doktorirao na temi ’Dizraeli i istočno pitanje’ počeo sam da pišem ove manje tekstove u kojima sam se osvrtao na ove teme slobodnije nego kad sam pisao doktorsku disertaciju. I tu su sakupljeni tekstovi koji posmatraju britansku politiku prema Srbima u dugom nizu vekova. Ima tu i nekoliko portreta Britanaca koji su imali važnu ulogu u uobličavanju i provođenju britanske politike na Balkanu i konačno na kraju su događaji. Ono što je ključno jeste da je, kako se to kaže u onom starom jugoslovenskom filmu, za ljubav potrebno troje. Odnosi između dve zemlje nisu nikada isključivo bilateralni. Tu uvek postoji neko treći, četvrti, peti.“

Koji smeta ili pomaže...

„Tako je. Britanci, i to je dugoročna kulturna predrasuda, Srbe vide kao male Ruse.“

Od kada ih vide tako?

„Od prvih dodira sa Srbima, odnosno sa Rusima. Evo detalja koji se ne uklapa uopšte u sliku britansko-srpsko-ruskih odnosa. Britanci i Rusi su najbliži saveznici, od 16. veka do negde početka 19. veka. Zašto? Zato što su imali zajedničkog neprijatelja, a to je bila Francuska. A uz Francuze idu i njihovi saveznici Turci, Poljaci i Šveđani. Zašto? Zato što je britanska spoljna politika određena pravilom ravnoteže snaga. Kada jedna sila na kontinentu suviše ojača, Britanci će po pravilu podržati njene suparnike. Zašto? Zato što veruju da će svaka velika sila koja zavlada na kontinentu pre ili kasnije poželeti da pređe i Lamanš. Zato će protiv Luja 14. napraviti koaliciju, zato će protiv Napoleona uspostaviti koaliciju, zato će se kada pobede Napoleona 1814, odnosno 1815. godine okrenuti protiv Rusije koja je postala najveća kopnena sila na kontinentu.“

Pa dolazimo do Krimskog rata i opsade Sevastopolja...

„Tako je, Krimski rat i sve što će kasnije biti. Tada je već slika Srba kao malih Rusa duboko ukorenjena u britanskom javnom mnjenju. Postepeno se javlja nešto što se u britanskoj nauci zove rusofobija. Od upravljačkih elita se spušta u najšire društvene slojeve sa širenjem pismenosti, korišćenjem štampe, medija takozvanih, a to se onda širi i na Srbe, kako je Milorad Ekmečić to negde napisao, a mi istoričari to često citiramo ‒ srbofobija je samo rukavac rusofobije.“

"Za sve su ipak krivi Broz i Srbi"

Veljko Đurić Mišina

Vesti 05.06.2025. 16:05

"Za sve su ipak krivi Broz i Srbi"

Da li to ima veze i sa ruskom podrškom Prvom srpskom ustanku?

„Srbofobija kao rukavac rusofobije zasnovana je na verskoj predrasudi. Dakle, Srbi su pravoslavni, baš kao i Rusi. Drugo, to je etnička predrasuda, Srbi su Sloveni baš kao i Rusi, crkva im je faktički jedna, jezik im je veoma sličan. Ali zašto se Britanci u toj meri nisu okretali protiv Bugara koji su takođe pravoslavni Sloveni? Pa zato što je sada reč i o istoriji kao trećem faktoru. Na ključnim istorijskim raskrsnicama Bugari su, recimo, u dva svetska rata stali na stranu Nemaca, protiv Rusa. Srbima se to nije dogodilo. Dakle, reč je o istorijskom iskustvu. Srbi su zaista od Karađorđevog ustanka, pa nadalje, sve svoje ključne uspehe, državne, nacionalne postigli zahvaljujući podršci Rusije. Mislim na sticanje autonomije u vreme Miloša Obrenovića, mislim na sticanje nezavisnosti u vreme Milana Obrenovića i mislim na dobijanje podrške sila Antante onda kada je ta pomoć bila neophodna 1914. godine.“

Govorimo o nezavisnosti i Milanu Obrenoviću, ali tu imamo i Sanstefanski mir, kada su Rusi bili prilično na strani Bugara, te bi se reklo da su zapadne sile zapravo učinile više za srpsku nezavisnost.

„Da, da. Dakle, to je bio rat, i o tome ima mnogo reči u ovoj knjizi, u kome su Srbi i Rusi ratovali rame uz rame. Dakle, Rusi su marširali ka Carigradu i stigli su faktički do predgrađa. San Stefano je mesto gde je danas aerodrom ’Kemal Ataturk’. Dotle su stigli Rusi. Dakle, ratovali su rame uz rame sa Srbima, Rumunima, Bugari su digli ustanak, i Grci su se pokrenuli. Britanija je stala na stranu Turske i poslala mornaricu da odbrani Tursku. Poslala je svoju flotu u zaliv kod Prinčevskih ostrva i okrenuli su artiljeriju prema Rusima. Dakle, bili su spremni da brane Osmansko carstvo. Onda se u toku pregovora pokazalo da svako ima svoje interese, da je za Ruse Bugarska bliža Carigradu, koji je njihov glavni cilj nego Srbija i Srbi iz Bosne i Hercegovine. I pokazalo se da Rusi idu na veliku Bugarsku. To je izazvalo ogromno ogorčenje i razočaranje među Srbima. Ali pošto govorimo o Britancima, pokazalo se da ni Britanci nisu bili toliki turkofili u tom trenutku jer su, kako bismo mi to danas rekli, reketirali Turke. Tražili su od Turaka teritorije, dobili su Kipar i uspostavili su mrežu svojih konzula u turskom carstvu. Faktički su planirali da od Turske, odnosno od Osmanskog carstva, naprave neku vrstu Indije, koja je već bila pod njihovom kontrolom. To je bilo ogromno razočaranje za Srbe, kada je u pitanju Rusija. Ali u britansko-srpskim odnosima imate duge periode neprijateljstva i onda pojedine trenutke u kojima tog neprijateljstva nije bilo. Recimo Prvi svetski rat ili Drugi svetski rat, iako znamo šta se događalo u ta dva svetska rata. Dok je kod Rusa glavni tok prijateljstva i savezništva, a onda dolaze događaji kao što je San Stefano, koji su bili duboko razočaranje i donosili ogorčenje. Tu je negde razlika.“

Na kraju krajeva, u Prvom srpskom ustanku izostala je ta ključna podrška Rusa koji su se izvukli iz rata sa Turskom...

„U tom trenutku Rusiju je napala Napoleonova armija. Karađorđe je tražio podršku od svih velikih sila do kojih je mogao da dođe. Prvo je tražio podršku od Austrije i nije je dobio. Čak je pokušavao da stupi u kontakt i sa Napoleonom. Bez uspeha. Kontakt je uspostavljen, ali nije stigla nikakva podrška, Napoleon je stao na stranu Turaka. Jedina sila koja je bila spremna da ga podrži bila je Rusija. Nikada nije dobio onoliku podršku od Rusije kakvu je očekivao, ali svejedno to je bila jedina sila na koju je mogao da se osloni.“

Ali je dobio orden.

„Da, i tamo se sklonio, posle propasti ustanka. Rusija je, dakle, napadnuta i morala je da se povuče, pri čemu je za Srbe izborila Bukureški mirovni ugovor po kome je Srbija trebalo da dobije autonomiju. Ali to nije bilo ono što je Karađorđe hteo. Jer je Bukureški ugovor podrazumevao povratak turskih posada u tek oslobođenu Srbiju i Karađorđe je to odbio. Posle toga dolazi do propasti Srbije. Kasnije, u toku pregovora koje je sa Turskom vodio knez Miloš Obrenović, glavni cilj bila je potvrda Bukureškog ugovora i sticanje one autonomije koja je njime bila obećana. Dakle, to je kod Britanaca presudno ‒ vera, slovenstvo i istorijsko iskustvo sa Srbima koji su u ključnim trenucima zaista istupali kao saveznici Rusa. Ali, i to će se menjati, onog časa kada se ponovo bude pojavio zajednički neprijatelj i Britanije i Rusije. To je bila Nemačka Vilhelma II i oni će opet postati saveznici, što će dovesti i do posledica po britanske odnose prema Srbima. Kao i u Drugom svetskom ratu kada se Britanija izmirila privremeno čak i sa Sovjetskim Savezom. Ali ta rusofobija, po mišljenju jednog američkog istoričara, kao najznačajniji faktor britanske spoljne politike, očigledno je preživela do današnjeg dana.“

I ona je, zapravo, tinjala sve vreme.

„Jeste. U knjizi ima mnogo toga što je za nauku novo. Dugo bismo nabrajali, ali ono što je zanimljivo, nikada Britanci nisu bili jedinstveni u svom viđenju Srba, istočnog pitanja, balkanske politike, pa i Rusije. U 19. veku, na tome je akcenat ove knjige, postoje dve ključne stranke ‒ konzervativna i liberalna, torijevci i vigovci. Za torijevce se u našoj nauci uobičajeno smatralo da su držali stranu Turaka i da su vodili veliku imperijalističku politiku. Međutim, pored ostalog upravo je Dizraeli učestvovao, kao vođa konzervativaca, u razbijanju sanstefanske Bugarske, koje je omogućilo povratak Srbije u staru Srbiju i u Makedoniju. Osim toga 1914. godine, konzervativci su bili za odbranu Srbije i za pomoć Srbiji. U našoj nauci i u našem javnom mnjenju se obično na liberale gleda kao na manje zlo, da tako kažem. Pa se u našim enciklopedijama pojavljuju liberali Robert Vilijam Siton-Votson i njegov prijatelj i saradnik Vikam Stid, kao prijatelji Srba. Oni su zaista lobirali za Srbiju u Prvom svetskom ratu, kako se to danas kaže. Međutim, kada se ispita malo politika liberala prema Balkanu, dobija se nešto što je zanimljivo. I kada se posmatra u dugim vremenskim odsecima, kako sam nastojao da učinim u ovoj knjizi, ispostavlja se da liberali tradicionalno imaju sluha za nacionalne težnje Srba, pod uslovom da se Srbi ujedine sa ostalim Srbima, kako oni u 19. veku imenuju susedne narode rimokatoličke i muslimanske vere. U knjizi se pored ostalog vidi da sve do 1914. godine britanska štampa, i konzervativna i liberalna, rimokatolike i muslimane Bosne i Hercegovine, pa čak i Hrvatske naziva Srbima.“

Samo druge vere.

„Druge vere. Zašto? Zato što je njihov kriterijum jezički. To je štokavsko, ijekavsko, odnosno ekavsko stanovništvo. Štokavski se smatra srpskim jezikom, ne dijalektom, nego jezikom. Čakavski se smatra hrvatskim, kajkavski neki smatraju hrvatskim, neki smatraju slovenačkim, kao Jernej Kopitar. I liberali predlažu da se Srbi ujedine sa svojom braćom drugih veroispovesti i po mogućnosti da naprave i širi balkanski savez, recimo sa Rumunima i Bugarima. Računali su da će, kada dođe do šireg ujedinjavanja, u toj budućoj državi preovladati one političke snage koje nisu tako sklone Rusiji kao Srbi. To imate kod nekih pisaca, kao što je Siton-Votson, pre njega kod Artura Evansa, slavnog arheologa koji takođe pripada liberalnom korpusu. I pre njih, recimo kod poslanika Liberalne stranke u britanskom parlamentu čije sam besede u vreme sanstefanskog ugovora i velike istočne krize analizirao, koji kažu ‒ kada objedinimo Srbe sa tom njihovom braćom, onda ćemo preko ustavnih rešenja povećati uticaj rimokatolika i muslimana. Zašto? Da bismo ojačali političke snage koje nisu proruske.“

DIPLOMATE U SRBIJI: Ko je bežao od Karađorđa, a ko kneza Miloša navikao na viski...

U sve se mešaju

Vesti 25.03.2025. 16:10

DIPLOMATE U SRBIJI: Ko je bežao od Karađorđa, a ko kneza Miloša navikao na viski...

Da li je to bio neki uvod u stvaranje Jugoslavije?

„Upravo tako. Toj temi je posvećena posebna rasprava koja prati politiku pre svega britanskih liberala. Od vremena kneza Miloša i ponuda Palmerstona i britanskih liberala Milošu pa sve do Josipa Broza Tita.“

Koja je bila ponuda Palmerstona Milošu?

„To je poruka koju su saopštavali Milošu formalni i neformalni emisari iz Londona.“

Trgovci, diplomate...

„I obaveštajci. Ideja je da se Milošu omogući da počne da radi na objedinjavanju dela srpskih zemalja, uz saradnju sa rimokatolicima. Zauzvrat, to što će biti stvoreno trebalo je da bude pojas koji je bio okrenut protiv ruskog prodora na Balkan. Tu politiku, to što su oni nudili Milošu, preuzeo je Ilija Garašanin, u svom Načertaniju, koje se upravo zalaže za približavanje Francuskoj, Velikoj Britaniji i okretanje od Austrije i Rusije, za koje Garašanin smatra da imaju neposredne teritorijalne interese na Balkanu. On veruje da takve interese Britanci na Balkanu nemaju. Dakle, približiti se ovim velikim silama u radu na objedinjavanju. Nisu slučajno najbliži saradnici Ilije Garašanina u vreme rada na Načertaniju bili rimokatolički Srbi kao Matija Ban ili Toma Kovačević, Antonije Orešković. E, to je ta tradicija. Ilija Garašanin će kasnije promeniti stav, kao i Miloš, vreme će ih naučiti da se ponovo okrenu Rusiji. Ali ta politika je opstala i preživela. I mi je vidimo u politici liberala pomenutog Sitona-Votsona, Vikama Stida u Prvom svetskom ratu, koji pružaju podršku srpskoj vojsci jer znaju da je samo srpska vojska spremna da gine za stvaranje jugoslovenske države. Ali unutar jugoslovenske države oni podržavaju ideje hrvatskog dela Jugoslovenskog odbora, koji je protiv jedinstvene centralizovane države u kojoj neće biti unutrašnjih granica, a za tu ideju su Pašić i regent Aleksandar. Oni traže federaciju i to ne trojnu federaciju, koju su Srbi kasnije bili spremni da prihvate, sa slovenačkim, hrvatskim i srpskim delom. Ne, nego Srbi moraju da budu podeljeni na nekoliko federalnih jedinica da bi ravnoteža između Srba kao većinskog naroda i rimokatoličkih Hrvata i Slovenaca mogla da bude uspostavljena. I kada se Tito pojavio, to jugoslovensko udruženje anglojugoslovenskog prijateljstva se pocepalo na propartizanski, protitovski deo koji je vodio Siton-Votson, koji je još bio živ, dok je ovaj prodražinski deo vodila Rebeka Vest. I u tom trenutku Siton-Votson i njegovi prijatelji shvataju da Tito, iako je komunista, ostvaruje koncepcije za koje se britanska spoljna politika zalaže evo do tada skoro već punih 100 godina.“

Paradoksalno je da jedan komunista, koji je prirodno okrenut sovjetskoj Rusiji, postane praktično britanski saveznik za ostvarenje njihovog cilja koji bi u suštini tu novu državu trebalo da odvoji od Rusije.

„Upravo tako. Odnegovali su osećanje važnosti samopouzdanja kod Tita i njegovih saradnika, baš onako kao što su Austrijanci pa i Englezi negovali samopouzdanje kralja Milana i njegovih saradnika. Kroz to nacionalno samopouzdanje, u ovom slučaju srpsko, u onom slučaju jugoslovensko, oni su odvajali Srbe od Rusije koja je nastupala u ime panslavizma. Jer panslavizam i nacionalizam nisu isto. Ili kasnije komunističkih ideja koje je zastupala Treća internacionala, Tito, želeći da sam donosi odluke, vrlo brzo je počeo da se odvaja od njih, uz oslonac na Veliku Britaniju. Pa smo posle 1945. godine imali socijalizam koji smo gradili zahvaljujući britanskim funtama i američkim dolarima jer je Tito, kako je sam Hruščov rekao u jednom trenutku, bio trojanski konj Zapada unutar komunističkog bloka.“

Kako se onda to izgubilo ’80-ih, posle Tita?

„O tome nema mnogo reči u ovoj knjizi, ona se negde zaključuje 1945. godinom, pri čemu ima malo povremenih pogleda na današnjicu. Ali evo šta se može zaključiti na osnovu ove knjige. Jugoslavija je stvorena na kraju Prvog svetskog rata, kao deo sanitarnog kordona, okrenutog protiv Nemačke i njenih saveznika, i Sovjetskog Saveza. Preko pojasa novih država, odnosno proširenih starih država ‒ Poljska, Čehoslovačka, Rumunija, Jugoslavija ‒ trebalo je držati pod kontrolom Nemce i pogotovo njihove saveznike Austrijance, Mađare, Hrvate... U isto vreme sprečavati prodor Nemačke u srednju Evropu i sprečavati prodor Sovjetskog Saveza u jugoistočnu i u srednju Evropu. U isto vreme ovaj pojas je delio Nemce od Rusa. Anglosaksonci su se i danas i pre i uvek opsesivno plašili kako saradnje Germana i Slovena odnosno Nemaca i Rusa, tako i njihovog sukoba. I jedno i drugo za njihove interese može da bude veoma opasno. Taj poredak je privremeno propao u Hitlerovo vreme, Hitler ga je srušio, ali je obnovljen 1945. godine, sa pojedinim promenama. Onog časa kada su u Londonu odlučili da podrže ujedinjavanje Nemačke, kada su počeli da prestaju da gledaju na Nemačku kao na potencijalnog protivnika, Margaret Tačer nije bila spremna za tako nešto, a laburisti jesu, i kada se Sovjetski Savez raspao, Jugoslavija je izgubila pravo na postojanje, izgubila je svoj kako kažu Francuzi diplomati 19. veka raison d’être, razlog postojanja. I Britanci a i Francuzi odlučuju da Srbe i njihovu Jugoslaviju, kako se to kaže kolokvijalno, puste niz vodu. To su pored ostalog Nemci od njih i tražili. To je spoljna politika Kola i Genšera, Kinkela kasnije, odnosno Moka u Austriji. Dakle, Jugoslavija je izgubila pravo na postojanje i oni koji su je stvorili su je faktički i razbili. Naravno, uz ogromnu pomoć jugoslovenskih naroda.“

Kada gledamo kroz istoriju britanske interese i njihov odnos prema Srbiji i srpskom pitanju, da li je Srbija išta iz svega toga naučila? I kako da se postavi prema svemu tome, a da ne dobija po glavi?

„Istoričari su mnogo toga naučili i mi radimo svoj posao, istražujemo i saopštavamo rezultate istraživanja. Ali pravo je pitanje da li političke elite hoće da nas saslušaju. Imam utisak da je naša spoljna politika u poslednjih 30-ak godina počela od nule i vodi se kao da je naša država zaista novokomponovana. Kao da nemamo nikakvo istorijsko iskustvo iz vremena Nikole Pašića, Jovana Ristića, Ilije Garašanina, kneza Mihaila Obrenovića, Karađorđa Petrovića... Naše političke elite ne žele da se oslone na naše istorijsko iskustvo, tako da ste u vreme kada je Rusija bila na kolenima ’90-ih i dalje vodili politiku kao da živimo u vremenu Hladnog rata. Kada se Rusija uspravila, mi vodimo politiku kao da i dalje živimo u svetu unipolarnog poretka u kome je jedina težišna tačka politički Zapad. Kao da po pravilu skoro 10 godina kasnimo za vremenom u donošenju spoljnopolitičkih odluka. A naša spoljna politika i naši odnosi sa velikim silama, recimo sa Velikom Britanijom, sa Rusijom i sa ostalim velikim silama, pokazuju da smo u toku istorije zaista učili putem pokušaja i pogrešaka. Kao u psihološkim eksperimentima, klasično uslovljavanje. Svaka pogrešna odluka plaćena je hiljadama, desetinama hiljada, stotinama hiljada ljudskih života. Mi smo u stvaranju naše moderne države, od Karađorđa do današnjeg dana, te škole naučili, imamo ogromno istorijsko iskustvo.“

Da li smo ih naučili ili smo ih samo iskusili?

„Opet kažem ‒ odgovori su u knjigama istoričara. Ne želim da preveliki značaj dajem istoričarima, ali svako radi svoj posao. Potrebno je samo malo osvrnuti se u prošlost. Mi živimo u 21. veku, ne živimo više u 19. veku, ali potrebno je da se s vremena na vreme neki naš političar zapita šta bi na mom mestu uradio Milovan Milovanović, šta bi na mom mestu uradio Miloš Obrenović, šta bi sada uradio Karađorđe Petrović. Ili šta bi uradio kralj Aleksandar Karađorđević. Umesto toga, vodite spoljnu politiku i u odnosima sa velikim silama ponašate se kao da vaš narod i vaša zemlja nisu akumulirali baš nikakvo istorijsko iskustvo.“

Da li se neki ponašaju tako da pridaju preveliki značaj ovdašnjem prostoru? Da li u nekim slučajevima deluje kao da patimo od mitomanije, da jednostavno pridajemo sebi veći značaj nego što on jeste?

„Da. Ja često citiram ruskog istoričara Konstantina Nikiforova koji je napisao da su ’Srbi mali narod sa psihologijom supersile’. To je tako. Srbi imaju snažno predanje, predanje koje počinje od Svetog Save. Ono je i starije od Svetog Save, ali od Svetog Save pažljivo zapisujemo sve što nam se događa. I vidimo kontinuitet star gotovo 800 godina, koji nas obavezuje. I zato se Srbi na tim velikim istorijskim raskrsnicama pitaju šta je pravedno i dobro učiniti, a manje se postavlja pitanje šta je praktično.“

Šta je korisno i realno.

„Da. Srpski državnici su nastojali da donose realne odluke, praktične, pragmatične, ali su uvek morali da se osvrću i na kraju krajeva oslanjaju na predanje, na stav naroda. Onog časa kada bi se državnici suviše odvojili od nečega što je javno mnjenje, dobijali ste tragične poslednje godine kralja Milana, ili Majski prevrat, ili ste dobijali 27. mart 1941. sa svim posledicama koje su proisticale sve do današnjeg dana. Dakle, spoljna politika mora da bude pragmatična, da bude realna i trezvena. Ona mora da nađe ravnotežu sa predanjem, sa stavom naroda. Dakle, ne možete da vodite spoljnu politiku kao da vam je prestonica Sarajevo ili Zagreb, a ne Beograd. Mi vidimo da se na tim ključnim istorijskim raskrsnicama susedni narodi ponašaju drugačije od Srba. Zbog čega su Srbi po pravilu u klinču i sukobu sa svakom velikom silom koja maršira dolinom Morave i Vardara.“

Hoćete da kažete da se susedni narodi zapravo ponašaju u skladu sa onim kako drugi očekuju od njih da se ponašaju?

„Da, oni se upravo tako ponašaju. Govorimo o političkim elitama, ne govorimo o narodu. Dakle, poslušnost prema sili i prema moći, dok se Srbi postavljaju nešto drugačije. Naravno da uvek ima Srba koji smatraju da je bolje biti poslušan nego stradati. Ali imate i onu drugu struju. Sve je u ravnoteži. Ostati svoj, ostati u zavetu, kako mi to danas kažemo, svetosavskom i kosovskom zavetu, ostati veran predanju, a u isto vreme biti trezven u proceni stvarnosti.“

Koliko je to moguće ili je to u koliziji?

„To mora biti moguće. To je način kako svoje spoljne politike vode neke druge zemlje koje se osvrću na svoje predanje i na svoju nacionalnu tradiciju i nastoje da u skladu sa njom vode svoju spoljnu politiku. Tu se mnogo toga može naučiti, na primer od Britanaca, od Amerikanaca, od Izraelaca, iako danas nije popularno govoriti o Izraelu zbog Gaze.“

Ali nastupamo sa drugačijih pozicija? Da li možemo da se poredimo sa Britanijom, sa Amerikom, Izraelom?

„Da, tako je. Sa Izraelom možemo da se poredimo, s tom razlikom što je Izrael izgradio takvu poziciju zahvaljujući jednoj opštoj mobilisanosti ne mislim vojnoj, nego duhovnoj, mobilisanosti naroda koji je pretrpeo genocid.“

I uz pomoć velike podrške iz Vašingtona.

„Tako je. Oni su tu podršku obezbedili. Dakle, ako ste pretrpeli genocid tri puta u 20. veku ‒ od ’14. do ’18, od ’41. do ’45, od ’91. do ’99. godine, mada tada nije bilo onako kao u Drugom svetskom ratu, kada imate takvo istorijsko iskustvo, morate da naučite da živite bez iluzija. Jedno su iluzije, a drugo je zavet. Morate da ostanete u predanju. Zavet u srca, pamet u glavu.“

I kako da obezbedite tog saveznika kao što ga Izrael ima?

„Opet kažem, okrenite se spoljnoj politici predaka. Ne morate da se ugledate na Netanjahua. Dovoljno je da imate na umu kako su spoljnu politiku vodili velikani srpske diplomatije koje smo više puta nabrojali. Morate da imate visokoobrazovane ljude koji poznaju velike sile, koji poznaju njihovu spoljnu politiku. Morate da imate poznavaoce spoljne politike Rusije, poznavaoce spoljne politike Velike Britanije, a da ne govorim o Sjedinjenim Američkim Državama, Kini i ostalima, i nalaziti način kako da uklopite svoje interese u njihove interese. Apsolutna poslušnost se završava onako kako vidimo da se događa sa Severnom Makedonijom. Šta se događalo sa Jeljcinovom Rusijom? Vi morate da pružite otpor, a da biste pružili otpor, morate da imate nekoga ko će da stane iza vas. Kako kaže onaj lik iz Snupija ‒ govori tiho i vodi velikog psa sa sobom. To vam je spoljna politika. U kriznim momentima morate da imate koga da pošaljete da sasluša šta velike sile misle, šta hoće i šta su njihovi ciljevi. I svoju spoljnu politiku morate da prilagodite. E, to je ta veština koju su savladavale srpske diplomate. A ova knjiga je pokušaj da se tome da prilog u objašnjenju načina kako razmišljaju diplomate, donosioci odluka jedne velike sile. U ovom slučaju to je bila Velika Britanija.“

Stranka je Srbinu zavičaj: Istorija političkog života u našoj zemlji