Vesti
04.03.2025. 15:54
Vesti
14.05.2025. 13:25
Momčilo Petrović
Možda ne znate...
Stranka je Srbinu zavičaj: Istorija političkog života u našoj zemlji
U dnevniku iz srpske prestonice, u koju je došao 1892. godine, francuski istoričar Alber Male napisao je: "Postavite Srbinu pitanje: ’Šta si?’ Neće nikada reći ’Ja sam Srbin iz tog i tog kraja’, nego ’Ja sam liberal, radikal ili naprednjak’.“ Tako je bilo pre više od sto godina, a u mnogo čemu tako je i sada. U narednom tekstu svaka sličnost sa aktuelnim zbivanjima je slučajna.
Liberale je predvodio Jovan Ristić, naprednjake Milan Piroćanac i Milutin Garašanin, a radikale Nikola Pašić. Stranke su se smenjivale na vlasti, a odlazak u opoziciju značio je gubitak položaja, nekad i slobode, a nekad – i života!
Tako se desilo da su naprednjaci, posle četiri godine vladanja čvrstom rukom, morali da odstupe sa vlasti pa su 1887. radikali i liberali došli na vlast.
"Liberalno-radikalska veselja bila su, u stvari, pijanke. I kad bi se ljudi jednom napili, njima nije bilo dosta da viču novim ministrima – živeli. Oni su osećali potrebu da izbiju još ponekog naprednjaka – bez toga njihovo veselje nije bilo potpuno!“, pisao je jedan hroničar.
Naprednjački režim vladao je terorom pa je i osveta bila žestoka. Ubijeno je čak 140 naprednjaka! Vladajuća štampa ovo je nazivala "narodnim odisajem“ posle teških godina naprednjačke vlasti.
Dve godine kasnije, posle više nego ubedljive pobede na izborima u vreme namesništva, na vlast su posle višegodišnje borbe i stradanja pod kraljem Milanom zaseli samo radikali.
Do tada su naprednjaci važili za stranku koja nemilosrdno čisti protivnike iz svih organa vlasti svaki put kad pobedi, ali su ih radikali nadmašili. Broj penzionera znatno je povećan već u prvim danima njihove vlasti jer su morali da oslobode mesta u administraciji za svoje pristalice.
"Novi radikalni činovnici“, pisao je Slobodan Jovanović, "bili su mahom mladi ljudi između trideset i četrdeset godina. Jedni od njih nisu ranije bili u državnoj službi – na primer advokati koji su odjednom postali okružni načelnici; drugi opet načinili su naglo skok u karijeri – na primer sekretari ministarstva koji su preko noći uzdignuti za državne savetnike. U centralnu upravu dovučeno je dosta ljudi iz unutrašnjosti; izgledalo je da će se naše više činovništvo propalančiti. Ti ljudi koji su bez postepenosti iskočili na visoke položaje, činili su utisak ratnih bogataša, i nisu umeli da se odmah nađu u novom dostojanstvu; jedni zbunjeni i spleteni, drugi napeti i pokondireni (...) U vođenju poslova bilo je isprva ustumaralosti i nesigurnosti... zbog oskudice iskustva i izvežbanosti, gubila se glava pred svakom teškoćom i stvari se zapletale bez potrebe.“
Od činovnika u državnoj upravi nisu tražene stručne kvalifikacije – računalo se samo koliko je ko učinio za stranku i "propatio pod Milanom“.
Dešavalo se da u nekoj opštini vlast ostane u naprednjačkim ili liberalnim rukama. "Bez ikakve potrebe“, piše Slobodan Jovanović, "prosto iz stranačkog besa, radikali su navalili da pootimaju opoziciji sve opštine. Njeni glasači su gonjeni i zatvarani; za vreme izbora dovođena je žandarmerija u selo; ako bi uprkos svemu bio izabran opozicionar, s njegovim uvođenjem u dužnost vazdan se oklevalo.“
Vesti
25.03.2025. 16:10
DIPLOMATE U SRBIJI: Ko je bežao od Karađorđa, a ko kneza Miloša navikao na viski...
Kosta Taušanović: kako je vlasnik trafike uspeo u životu
U Beogradu postoji ulica koja nosi ime ovog čoveka, a na ulazu u Kalemegdan nalazi se na visokom postamentu njegova bista. U enciklopedijama piše da je bio ministar unutrašnjih poslova i ministar privrede, i "političar i ekonomista“, iako je završio samo veterinarski kurs. Tipičan je primer čoveka koji svoj ugled i uspeh duguje isključivo odanosti stranci kojoj je pripadao.
Kosta Taušanović rodio se 1852. godine u Aleksincu, u porodici dosta imućnog trgovca duvanom. Posle niže gimnazije, u Češkoj je učio veterinu i agronomiju pa je po povratku u otadžbinu bio postavljen za "marveno-lekarskog“ pomoćnika. Nije dugo ostao u državnoj službi – liberali, koji su bili na vlasti, osudili su ga jer je u Srbiju iz Novog Sada švercovao proradikalsku štampu.
"A kad su naprednjaci došli na vladu“, piše Slobodan Jovanović, "oni su iz pažnje prema svojim saveznicima radikalima, uzeli nekoliko njihovih ljudi za narodne poslanike; među njima nalazio se i Taušanović, iako nije imao trideset godina.“ To je u ono doba bila donja starosna granica za izbor u Skupštinu.
Prešavši u Beograd, u Skupštinu, Kosta Taušanović je u Kolarčevoj ulici otvorio duvandžinicu "Kod beduina“ i to je mesto brzo postalo mesto okupljanja radikala. Nije se odlikovao pismenošću. Pera Todorović pisao je: "Pašić ne zna gramatiku, Taušanović ne zna interpunkciju.“ A Jovanović kaže: "Kao većina iz istočne Srbije, nije imao reč ni laku ni obilnu“, ali je zato, dodaje, i te kako umeo sa masom: "U njemu je bilo nešto od velikovaroškog bukača.“
U sam vrh Radikalne stranke izbacio ga je preki sud nakon Timočke bune, koji ga je poslao na robiju. A kad je posle Srpsko-bugarskog rata pomilovan, zauzeo je čelno mesto među beogradskim radikalima: Nikola Pašić bio je u bekstvu od robije, a Pera Todorović se razišao sa strankom.
Kralj Milan nije voleo Taušanovića, smatrao ga je polutanom između varošanina i seljaka. Ali kad mu je zatrebao istaknuti radikal preko kojeg će moći da utiče na stranku, izabrao je baš njega.
"Taj čovek“, piše Jovanović, "koji nije imao mnogo političke ideologije, koji je vodio duvandžijsku radnju, i poznavao dobro beogradsku čaršiju, pokazivao je u političkim poslovima nešto od trgovačke praktičnosti.“ Sarađujući sa kraljem Milanom, Kosta Taušanović obnovio je Radikalnu stranku, teško ugroženu represijom posle Timočke bune, i sebi obezbedio mesto u vrhu srpske politike do kraja života.
Ali, uvek mu je stranka bila važnije od države. Kad su 14. maja 1889. godine radikali u Beogradu linčovali delegate naprednjačke skupštine i usput demolirali Terazije, Taušanović je bio ministar unutrašnjih poslova. Ali ništa nije učinio da nemire suzbije. Naprotiv, izgrednicima je držao govore kao na stranačkom zboru, oslovljavajući ih sa "Braćo!“, a oni su uzvraćali sa: "Živeo naš gospodin Koja!“
Pre nego što je umro 1902. godine u Rijeci, stigao je da u Zagrebu osnuje Srpsku banku i da bude predsednik Srpskog novinarskog udruženja. I sve to iako "nije znao interpunkciju“!
Vesti
01.04.2025. 21:10
Istorija korupcije u Srbiji: Kako su zaradili prve milione
Linč opozicije 14. maja 1889. godine
Četiri godine su na vlasti bili naprednjaci Milutina Garašanina, a onda su 1883. na njihovo mesto zaseli liberali i radikali. Naprednjački režim vladao je terorom pa je i osveta bila žestoka: ubijeno je čak 140 članova stranke kad je ova sišla sa vlasti, a bilo je pedesetak slučajeva rušenja kuća naprednjacima i 70 paljevina imanja. Osveta je trajala godinama...
Naprednjaci Milutina Garašanina, rečeno je napred, krvavo su u godinama "narodnog odisaja“, platili svoju vladavinu, ali nisu odustajali od borbe. Da bi pokazali svetu da im radikali nisu "seme zatrli“, 14. maja 1889. godine u Beogradu održali su Glavni zbor stranke. Skup je počeo u devet ujutru u bašti Velike pivare, zdanju na uglu današnjih Balkanske i Gepratove ulice, a prisustvovalo mu je oko 2000 pozvanih gostiju. Po završetku, učesnici su se razišli, a u Velikoj pivari ostao je Garašanin sa stotinak ljudi na ručku.
Tek što su seli za postavljene stolove u bašti, zasuli su ih kamenjem mangupi i prosjaci koje su iz Savamale doveli radikali. Garašanin i ostali spas su potražili u zgradi pivare, a njihovi progonioci, umesto da nastave za njima, zaseli su za stolove i pojeli im ručak. Tek posle toga navalili su na zgradu sa motkama i kamenicama!
Tada su pred kafanu stigli i upravitelj varoši sa pandurima, a malo docnije i sam ministar unutrašnjih dela Kosta Taušanović. Posle dužeg ubeđivanja, naprednjaci su pristali da napuste zgradu i preko Finansijskog parka i današnjom Ulicom kneza Miloša krenu ka Terazijama...
"Naprednjaci su išli korak po korak uz strahovitu larmu gomile, neprestano gađani kamenicama, koje su, po rečima jednog očevica, padale na njih kao da ih neko posipa žitom.“ Žandarmerija koja ih je pratila nije se mnogo trudila da ih odbrani...
Na Terazijama je došlo do tuče. Naprednjaci su se branili kako su mogli, potezali su bodeže i pištolje, a kad je jedan mladić među napadačima pogođen, masa je povikala: "Ubi ga Garašanin!“ Vođu naprednjaka linča su svojim telima spasli partijski drugovi, a sutradan se sa porodicom sklonio u kasarnu vojske.
Beogradska gostionica "Kasina“ bila je najveće sklonište naprednjaka iz unutrašnjosti. Onovremeni novinari opisuju: "U jednom trenutku rulja je provalila vrata ’Kasine’, polupala sav nameštaj, jela i pila, a zatim jurišala na sprat. Jedan naivni popa je odozgo gledao ovu hrišćansku bruku, počeo je da silazi sa sprata i grdi razjarenu masu. Onda jedan cipov dovati popa, skoči mu za vrat, uhvati za bradu i počne na siromahu jahati...“
Protest je okončan uveče, a u službenom saopštenju radikalske vlasti stajalo je da su neredi bili spontani pokret mase, koju su "izazvali naprednjaci svojom nepopularnošću“.
Vesti
09.04.2025. 14:50
Da li znate koje su PRVE SRPSKE NOVINE, prvi TABLOID, zašto se kaže PETPARAČKI list...
Jaša Tomić: ubistvo zbog supruge
Novinar, političar i književnik Jakov Jaša Tomić rođen je 1856. godine u Vršcu. Zbog bavljenja politikom napustio je studije medicine i književnosti u Beču i Pragu.
Tomić je bio angažovan u borbi za ostvarenje srpskih nacionalnih prava u Vojvodini, koja je bila u sastavu Austrougarske. Od Svetozara Miletića, jednog od najznačajnijih srpskih političara u Austrougarskoj druge polovine 19. veka, nasledio je uređivanje tamošnjeg najvećeg srpskog dnevnog lista "Zvezda“ i vodeće mesto u uticajnoj Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci.
Za vreme Prvog i Drugog balkanskog rata bio je vojni izveštač "Zastave“, a kasnije je na osnovu tih članaka napisao tri knjige koje su naišle na dobar prijem kod čitalaca.
Bio je jedan od najuglednijih Srba na Narodnoj skupštini, koja je u novembru 1918. donela odluku da se Banat, Srem, Bačka i Baranja priključe Kraljevini Srbiji.
U jednoj od svojih knjiga napao je Jevreje kao narod.
Jaša Tomić bio je oženjen Milicom Miletić, ćerkom Svetozara Miletića. Milica je bila književnica, novinarka, političarka i borac za emancipaciju žena, jedna od najznačajnijih ličnosti naše feminističke istorije. Značajna je po tome što je bila prva urednica novina. Rođena je 1859. godine u Novom Sadu, gradu u kojem je provela veći deo svog života, školovala se u Pešti i Beču, a govorila je četiri jezika: francuski, nemački, engleski i mađarski.
Zbog Milice je Jaša Tomić počinio ubistvo. Srpska slobodoumna stranka, naime, pocepala se i u jednom njenom delu ostao je Jaša Tomić, a u drugom su se našli Miša Dimitrijević, urednik lista "Branik“, i Zrenjaninac Branko Petrović, s kojim je Milica Miletić bila verena pre udaje za Tomića.
Petrović je Dimitrijeviću dao pisma koja mu je Milica slala i u kojima je bilo i pikantnih rečenica pa ih je "Branik“, u pravom tabloidnom maniru, objavljivao u nastavcima kako bi diskreditovao političkog protivnika. Tomićevi apeli da se ne blati njegov porodični život nisu naišli na odziv, a Dimitrijević je odbio i njegov poziv na dvoboj.
Na suđenju je kasnije dokazano da je Jaša Tomić dva puta kupovao nož da se obračuna sa urednikom "Branika“: prvi put je odustao i nož bacio u vodu, drugi put nije. Ubio je Mišu Dimitrijevića na Tucindan, 4. januara 1890. godine, na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
Zbog ovog ubistva, Jaša Tomić je u prvi mah, u novosadskom prvostepenom sudu, 9. februara 1891. osuđen na doživotnu robiju. U daljem postupku kazna mu je smanjivana prvo na petnaest, pa na šest godina robije, a jedan od svedoka bio mu je i pesnik Jovan Jovanović Zmaj.
Kaznu je izdržao u Vacu, u Mađarskoj, a po izlasku ga je, kao heroja, na Železničkoj stanici u Novom Sadu dočekalo čak 5000 žena! Njegova supruga se, od tada do kraja života, potpisivala isključivo sa Milica Jaše Tomića.
Inspirisan ovim ubistvom, dramaturg Radomir Putnik napisao je dokumentarnu dramu u dva dela "Tucindanska tragedija“.
Milica i Jaša nisu imali decu. Nakon udaje, 1855. godine, Milica se posvetila ženskom pitanju, a nakon smrti svog muža 1922. godine povukla se iz javnog života. Umrla je 1944. godine.
Vesti
18.02.2025. 15:45
Istorija protesta u Srbiji: U centru su, skoro uvek, bili studenti
Tuča u Skupštini: "Ne diraj mi dete!“
U poređenju s parlamentima nekih drugih država danas, naš možda i zaslužuje kritike, ali se može smatrati dikom i uzorom ako ga poredimo sa srpskom Skupštinom od pre jednog veka.
Danas se, istina, u Narodnoj skupštini, psuje i vređa na pasja kola, a zabeleženo je i nekoliko potezanja za nos... ali na sreću, vađenja oružja, ili još gore, pucnjave i mrtvih, nema! A pre je bilo. Navodimo jedan od slučajeva koje ondašnja štampa, zbog učestalosti, nije ni stavljala na naslovne strane.
U februaru 1924. godine diskutovalo se o budžetu, a bilo je i aktuelno pitanje invalida iz Prvog svetskog rata.
Za govornicu je izašao Mihailo Srećković, radikal, poslanik vladajuće većine. "Politika“ izveštava: "Pošto je u nekoliko reči izneo potrebu što bržeg donošenja budžeta, g. Srećković je kritikovao rad demokratskog (opozicionog, prim. M. P.) poslanika g. R. Agatonovića, koga je država slala da izučava invalidsko pitanje i koji je za taj posao, kaže on, naplatio 235 hiljada dinara.“
Dalje g. Srećković zamera g. Agatonoviću što je celoga veka primao profesorsku platu, a nijednog dana nije išao u školu i kad su ga njegovi birači pitali koliko prozora ima na njegovoj učionici, on nije umeo da kaže.
"Ne znam da brojim!“, odvraća g. Agatonović.
"G. Agatonović je uspeo da svoju jedinicu ćerku upiše da se školuje na državni trošak“, nastavio je g. Srećković.
Ovo vređanje izazvalo je g. Agatonovića i on je, revoltiran rečima g. Srećkovića, poleteo sa svoga mesta ka govorniku:
"Ne diraj mi kćer, životinjo jedna, creva ću ti prosuti, razumeš, da imam dete jedinicu. Ne diraj mi dete, kučko jedna matora!“
"Fukaro jedna! Sram te bilo!“, čuju se protesti opozicije protivu g. Srećkovića.
"U tom momentu g. Agatonović je gurnuo rukom g. Srećkovića, na šta se ovaj sa govornice povukao brzo ka sredini sale pokušavajući desnom rukom da nešto izvuče (revolver?) iz zadnjeg džepa. Svi prisutni poslanici skočili su da spreče tuču koja se mogla izroditi...“
Drugi ondašnji dnevni list, "Vreme“, detaljnije opisuje nastavak ove svađe: "’Čekaj da vidim šta imaš tu!’, viče ljut kao ris g. Ćićević, stegao levom rukom g. Srećkovića oko prsa i pretresa ga da vidi da li ima revolver. – Ja da te pitam! Pucaj na mene ako smeš sa mnom da imaš posla!
Dok g. Srećković traži revolver jednom rukom, a drugom se brani od g. Ćićevića, uleće g. Pantović među njih i odbacuje jako g. Ćićevića. U tom guranju g. Srećković sleti s govornice na niži podijum prema klupama klerikala i zgrabi malu stolicu. G. Vlada Miletić, radikal, priskoči mu i zadrža ga da ne udari...“
Predsedavajući je dao pauzu od petnaest minuta, ali su poslanici nastavili sa svađom i u nastavku zasedanja.
"Kakva je to uvreda što kažem ono što je istina, t. j. da je g. Agatonović svoju ćerku upisao kao državnu pitomicu da prima od države stipendiju i to da uči da svira na klaviru?“, ponovio je Srećković, a Agatonović mu je poručio da je on brigu o invalidima "u inostranstvu izučavao o svom trošku“ dok je "Srećković u Rimu silovao devojke“!
Posle se prešlo na drugu tačku dnevnog reda...
Pijani poslanik puca u premijera
Nošenje oružja u Skupštinu bila je uobičajena stvar, a poslanici su se u diskusiji često hvatali za pištolje. I po onoj izreci da pištolj koji se stalno nosi u Skupštinu jednom mora i da opali... 20. juna 1928. godine Puniša Račić ubio je Pavla Radića i Đuru Basaričeka, a ranio Ivana Pernara, Ivana Granđu i Stjepana Radića, koji je umro šest nedelja kasnije.
Ova tragedija, međutim, nije dovela do uvođenja novih bezbednosnih mera niti je uticala na promenu ponašanja poslanika. Tako se 6. marta 1936. godine desilo da jedan poslanik iz klupe puca u predsednika vlade Milana Stojadinovića!
U januaru te godine vladina većina bila je suočena sa opstrukcijom u parlamentu. Poslanici opozicije dolazili su na sednice sa čegrtaljkama i štapovima kojima su udarali po klupama, i dovikivali uvrede i pretnje. Najglasniji su bili članovi poslaničkog Posebnog jugoslovenskog kluba. U februaru su odlučili da napuste skupštinu, ali se 6. marta jedan njihov član, nastavnik i školski nadzornik iz Smedereva Damnjan Arnautović ipak pojavio na zasedanju. Prilika je bila svečana: Stojadinović je čitao ekspoze o spoljnoj politici, a u loži za goste sedeo je diplomatski kor.
Pošto je bio vidno pijan – istraga je docnije utvrdila da su članovi poslaničkog Posebnog jugoslovenskog kluba prethodnu noć bančili i da Damjan nije ni išao kući – Arnautovića su neki poslanici verbalno napali pa se popeo na balkon sa novinarima. Odatle je prekidao Stojadinovića upadicama "Lažeš narod!“ i slično... dok mu premijer nije rekao da siđe u salu i kaže šta ima.
Teturajući se, Arnautović je sišao sa balkona i seo u prvi red, a sa svog mesta prešao je i seo iza njega – valjda sluteći nešto – vladin poslanik Stojadin Dimitrijević. Pijani opozicionar nastavio je sa upadicama i lupanjem u klupu pa ga je predsedavajući kaznio opomenom. Izbila je kraća svađa, a onda je Arnautović ustao i izvadio pištolj iz džepa sakoa. Samo zahvaljujući Dimitrijevićevoj brzini, koji mu je oborio ruku, prvi hitac promašio je premijera Stojadinovića. U gužvi koja je potom nastala, ispaljena su još dva metka u pod...
Policija je istog dana pohapsila ceo Posebni jugoslovenski klub. Na suđenju su oni optuženi da su "tečajem 1936. u Beogradu u prostorijama Jugoslovenskog i Posebnog kluba u Narodnoj skupštini i u opšte u međusobnim razgovorima i izjavama stalno između ostalog govorili da se treba revolverima obračunati i da Pretsednika vlade i Ministra inostranih poslova dr Milana Stojadinovića na svaki način treba ukloniti pa makar ga i ubiti, a sve to sa umišljajem da se drugi potstrekne na izvršenje dela... u čemu su i uspeli, jer su time potstreknuli Damjana Arnautovića...“
Na suđenju održanom u julu iste godine Arnautović je osuđen na 15 godina robije, trojica njegovih stranačkih kolega dobili su od godinu i po do pet godina zatvora, a trojica su oslobođena. Zanimljivo je da je drugooptuženi u ovom procesu bio Dragiša Stojadinović (nije u srodstvu sa premijerom), komita koji je Gavrila Principa, pre nego što je pošao u Sarajevo, učio da puca.
Život
08.05.2025. 16:15
PRVI MAJ NEKAD I SAD: Za prava radnika borimo se i danas
Sport
08.02.2025. 02:25
Vreme sporta i razonode u staroj Jugi: Od Formule 1 na Kališu do PREPARIRANOG KITA!
Vesti
23.04.2025. 20:35
Poslednje KRALJEVSKO VENČANJE u Beogradu (VIDEO)
Komentari
