Scena
11.04.2025. 04:50
Scena
16.04.2025. 18:40
Momčilo Petrović
Kad se pesnik zaljubi
ZABRANJENE LJUBAVI Meše Selimovića, Jovana Dučića, Dobrice Ćosića...
Ljubav je večita inspiracija pesnicima i piscima. Ni srpski se, naravno, po tome ne razlikuju od drugih. A naročito kada im inspiracija dođe kao produkt neke "zabranjene“ ljubavi, u kojoj su znali da uživaju i Vojislav Ilić i Meša Selimović, ali i Dobrica Ćosić.
Pisali su knjige i voleli kao iz knjiga. Naši pesnici i pisci imali su velike ljubavi, iako su umeli da varaju i lažu kao i svi mi ostali.
Vojislav Ilić: greh sa svastikom
Ugledni Beograđanin, pesnik, istoričar, političar, ministar i član Državnog saveta Jovan Ilić imao je četiri sina, takođe pesnika: Milutina, Dragutina, Vojislava i Žarka, koji su ostavili neizbrisiv trag u srpskoj kulturi. Svakako je najtalentovaniji i najuspešniji bio Vojislav: rođen 1862. godine, bio je bolešljiv još od detinjstva pa je u đačko doba neredovno pohađao nastavu. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije zbog slabog uspeha. Slušao je neka predavanja na Velikoj školi, preteči Univerziteta, ali je brzo shvatio da je za sticanje formalnog obrazovanja potreban sistematski rad pa je aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao.
Neko je jednom zapisao da je kuća njegovog oca bila njegov univerzitet. U jednom zapisu o istoriji Beograda, Branislav Nušić beleži: "Pesnička kuća Ilića bila je osamdesetih godina 19. veka jedini književni klub u prestonici... Kroz tu kuću, na kojoj su i danju i noću vrata bila otvorena... prodefilovala je cela naša književnost sedamdesetih i osamdesetih godina. Počevši od Matije Bana, Ljube Nenadovića, Čede Mijatovića i Jovana Đorđevića, ja sam lično u Ilićevoj kući sretao Vladana Đorđevića, Lazu Kostića, Đuru Jakšića, Lazu Lazarevića, Milorada Šapčanina, Zmaja...“
Dom Ilićevih nalazio se u Beogradu, u današnjoj Dalmatinskoj ulici. Nekoliko godina posle smrti Đure Jakšića, njegova udovica sa decom doselila se u kuću prekoputa Ilića. Vojislavljeva sestra Milica i Đurina ćerka Tijana družile su se i međusobno posećivale pa se mladi pesnik i zaljubio u Tijanu. Venčali su se 1883. godine, dobili ćerku i sina, a taj je period u Vojislavljevom životu obeležen i pesničkim uspesima. Ali dve godine kasnije umire mu sin, za njim i žena, a nedugo zatim i ćerka. Vojislav ostaje sam.
Uz njega je samo Tijanina mlađa sestra, osamnaestogodišnja Mileva. Njen portret nije sačuvan, ostao je samo zapis: "Milevica, kako joj je otac Đura tepao, razlikovala se od ostale njegove dece, i bila mu je najsličnija: obrazovana, nadarena, umešna, zanimljiva, slobodnih shvatanja. Rečju, u svoje vreme neshvaćena žena“ i, kako su ocenile mnogo decenija kasnije beogradske "Novosti“ – "da je danas živa, bila bi najveća feministkinja“. Nušić je malo direktniji, kaže da je Mileva Jakšić bila "devojče žarkih očiju, tople krvi, bujno i lakomisleno“. Prema opštem sudu književnih kritičara, nijedna druga žena nije Vojislava nadahnula na tako snažno i plodno pisanje!
Ali njihova veza naišla je na opšte zgražavanje. Čaršija se sablažnjavala, a Milevin brat, zanatlija, dolazio je na pesnikov prag i pretio mu čekićem. Da bi se sklonila, Mileva piše molbu ministru prosvete "da je postave za učiteljicu ma u kojoj školi u Srbiji, samo što dalje od Beograda“.
Ministar ne odgovara pa zaljubljeni par prelazi u Austrougarsku. Nekoliko meseci žive u Petrovaradinu i Sremskoj Kamenici, ali Vojislav se tu, prema sećanju Branislava Nušića, koji je s njim drugovao, "osećao umornim i od proganjanja i od ljubavi“.
Par se pognutih glava vratio u Beograd.
Mileva je dobila posao u Varvarinu, a pesnik se odao boemskom životu. Sledeće, 1888. godine, Vojislavljev otac, kojeg je ona volela kao rođenog, nagovorio ju je da se uda za jednog mnogo starijeg i uz to bolesnog učitelja. U isto vreme, da bi sina izbavio iz kafane, ženi ga ćerkom jednog svog prijatelja.
Odmah posle venčanja Mileva se teško razbolela. Opet traži premeštaj, ovog puta da pobegne od nevoljenog muža, ali je smrt bila brža. Umrla je u 21. godini.
Vojislav Ilić umro je šest godina kasnije. Živeo je 32 godine.
Scena
14.04.2022. 08:05
Pisar koji je Ministarstvo izveštavao u stihovima
Život
26.03.2025. 04:30
NE TUGUJ, BRONZANA STRAŽO: Poslednji sati jednog od najvoljenijih pisaca
Jovan Dučić: čekala ga je do groba
Jovan Dučić svakako predstavlja jednu od najistaknutijih srpskih pesničkih figura 20. veka. Napisao je veliki broj pesama u kojima je najčešće opevao ljubav, bol, sreću, smrt, samoću i prolaznost. Motivi o ženi, iluzijama i snovima najčešća su tema tih njegovih pesama.
Rođen je 17. februara 1871. u Trebinju, učiteljsku školu pohađao je u Sarajevu i Somboru, a onda se zaposlio kao učitelj. Radio je kao učitelj neko vreme po raznim mestima, a onda došao u Bijeljinu.
Dučić je 1893. godine u Bijeljini sreo Magdalenu Magu Živanović, unuku bogatog bijeljinskog trgovca i jednog od najuglednijih Bijeljinaca. Svesna svoje lepote, volela je da se poslednja hvata u kolo kako bi svi na nju obratili pažnju.
Ljubav je planula, a pod Dučićevim uticajem i Magdalena je počela da piše poeziju, postavši tako prva bijeljinska pesnikinja.
Grad je brujao o njihovoj ljubavi, ali Magdalenin otac nikako nije dozvoljavao da mu se ćerka uda za došljaka koji nema ništa drugo do učiteljsku platu. Patrijarhalno vaspitana, Magdalena nije htela da postupi protivno očevoj volji, ali je smogla dovoljno snage da odbije bračnu ponudu bogatog trgovca kojeg joj je našao otac.
Kraj njene i Dučićeve ljubavi ubrzale su austrougarske vlasti, koje su u leto 1894. godine mladog učitelja proterale iz Bijeljine zbog patriotskih pesama "Otadžbina“ i "Oj, Bosno“.
Dopisivali su se još nekoliko godina, a onda su Dučićeva pisma prestala da dolaze...
Magdalena je poživela osamdeset godina i nikad nije prebolela rastanak sa Dučićem. Sve do smrti, 1956. godine, živela je usamljena u kući svoje mladosti. Jedina uteha su joj bila bezbroj puta pročitana Dučićeva pisma.
Zahtevala je da se na njenom spomeniku ukleše: "Maga Nikolić Živanović, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće.“
Jovan Dučić je 1907. godine prešao u diplomatiju. Službovao je u raznim evropskim prestonicama, a uoči Drugog svetskog rata odlazi u SAD, gde je i umro 1943. godine.
Nikada se nije ženio, ali su njegov dalji život obeležile ljubavne afere. Svom prijatelju i drugu po peru Aleksi Šantiću preoteo je verenicu i posle kratkog vremena je ostavio. A zbog skandala sa Antoanetom Fogel, koja je imala devetnaest godina kada mu je rodila vanbračno dete, Dučić – tada pedesetčetvorogodišnjak – morao je da napusti diplomatsku službu u Bernu. Važio je za velikog zavodnika pa je od jedne zaljubljene grofice na poklon dobio vilu u centru Budimpešte, koju je poklonio svojoj zemlji i u kojoj je i danas ambasada Republike Srbije.
Meša Selimović: sukob sa komunistima zbog ljubavi
Čuveni pisac Meša Selimović rođen je 1910. godine u Tuzli, gde se po okončanju školovanja zaposlio kao profesor u gimnaziji. Tu se zaljubio u Desanku Đorđić, koja je predavala fiskulturu, devojku iz ugledne srpske porodice. Majka i braća usprotivila su se njegovoj nameri da se Desankom oženi i to ne zato što je druge vere, već zbog toga što je bila – gimnastičarka!
Meša i Desanka zato će se venčati tek 1943. godine, kad se nađu u partizanima. Dve godine kasnije, u Beogradu, gde je premešten po partijskom zadatku, rodila mu se ćerka Slobodanka.
I upravo tih dana kad je postao otac Meša Selimović upoznaje Daroslavu Darku Božić, 23-godišnju kćerku divizijskog đenerala bivše jugoslovenske vojske, udatu za oficira iste te vojske koji je nestao negde u zarobljeništvu. Među njima je odmah planula ljubav.
Meša sve više vremena provodi kod ljubavnice, zapostavljajući ženu i tek rođenu ćerku. Jedne večeri, skoro pred ponoć, izašao je iz stana sa svojim stvarima i krenuo niz ulicu, a supruga ga je pratila u kućnoj haljini i papučama, iako je padala kiša, i molila da se vrati...
Preselio se kod Darke, a ostavljena Desanka prijavila ga je pretpostavljenima što je "otišao od kuće i živi nevenčano sa bivšom buržujkom“. U skladu sa tadašnjim shvatanjem morala, formirana je komisija da istraži njegov slučaj, on je saslušavan i, na kraju, 1947. godine isključen iz Komunističke partije.
Sa novom ženom prelazi na rad u Sarajevo, dobija dve ćerke, Mašu i Jasenku, a u Beograd će se svi vratiti 1973. godine. U Bosni je nekoliko godina bio bez posla.
"Često sam dolazio kući bez dinara za hljeb, i moja žena je u takvim prilikama, a to je bivalo suviše često, pokazivala izuzetnu moralnu snagu: s osmijehom, bez riječi prijekora ili žalbe, uzimala je haljinu pod mišku ili ma šta drugo i odlazila na Baščaršiju da proda i da nam donese ručak. Bez te njene snage i plemenitosti teško bih izdržao mnogobrojne nevolje kojima sam bio izložen...“, govorio je o tim danima.
Pisao je noću, a Darka je uvek bila kraj njega u sobi, budna, heklala je ili čitala. Po završetku poglavlja čitao joj je tek ispisane redove. Njoj je posvetio svoj najpoznatiji roman "Derviš i smrt“ i o njoj je napisao u "Sećanjima“: "Da ona nije bila pored mene, u životu ne bih uradio ni delić onoga što sam uradio. Bez nje bih sigurno bio sitan profesor ili srednji partijski rukovodilac (što ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice)“.
Dok je 11. jula 1982. godine uveče gledao na televiziji prenos fudbalske utakmice Italija – Savezna Republika Nemačka, pozlilo mu je; lekar je odmah došao i konstatovao – smrt.
Darka Selimović umrla je 1999. godine.
Anica Savić: u smrt za voljenim
Anica Savić rođena je 1892. godine u Novom Sadu kao jedino dete u porodici književnika i prevodioca Milana Savića i Julijane, domaćice. U roditeljskom domu upoznaje Uroša Predića, Jovana Jovanovića Zmaja, Lazu Kostića, Simu Matavulja... To podsticajno okruženje čini da vrlo rano počinje da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom i grčkom i da od svoje četrnaeste godine piše pesme koje joj objavljuju književni časopisi. "Ceo Novi Sad je govorio o njenom daru i njenoj inteligenciji“, zabeleženo je.
Na univerzitetu u Beču Anica studira klasičnu filologiju, starogrčki i latinski jezik, a po diplomiranju vraća se u Srbiju. Tu se druži sa Isidorom Sekulić, Ivom Andrićem, a Miloš Crnjanski joj se udvara. Posvećuje joj jednu pesmu, a u privatnom pismu kaže: "Radovao bih se kad bi mi dopustili da s Vama sa Kalemegdana gledam na daleke šume.“
A kad ga Anica odbije, on će joj to zapamtiti. I kasnije, kad je rukopis svoje zbirke pesama predala izdavaču, Crnjanski mu piše da je "zbirka slaba i da je nema smisla izdavati“, ali da taj sud "ostane među njima“. Crnjanski, na više je strana kazano, bio je izvrstan pisac, ali čovek – loš, sujetan i prgav...
Celog života Anica Savić nailazila je na osporavanje svojih pesničkih i naučničkih sposobnosti samo zato što je bila žena i što je bila bolja od muškaraca koji su joj sudili. Između dva rata za nju, iako je doktorirala, nije bilo mesta na Univerzitetu.
A kad se 1921. udala za dve godine mlađeg Hasana Repca, Srbina muslimanske vere iz Mostara, tvrdili su i da je loša Srpkinja. Rebac je bio srpski komita, dobrovoljac u balkanskim ratovima, sa srpskom vojskom prešao Albaniju… intelektualac koji je na Sorboni diplomirao orijentalne jezike. Iako su na prvi pogled bili sušte suprotnosti, njihova je ljubav bila toliko velika da je ništa nije moglo ugroziti.
Ljiljana Vuletić, autor zapažene knjige o ovoj našoj intelektualki, navodi ocene njihovih prijatelja koji su govorili da su se Hasan i Anica i nakon više decenija zajedničkog života ponašali kao ljudi između kojih je upravo planula ljubav.
Početkom pedesetih Hasan Rebac je teško oboleo. U noći 4. avgusta 1953. godine kad je umro, Anica je sebi prerezala vene. No, morfijum koji je pre toga sama sebi ubrizgala da bi ublažila bolove pri sečenju vena usporio je krvarenje te su je teškom mukom spasli. Nakon Hasanove sahrane, komšinica i kućna prijateljica predala joj je pismo koje je Hasan ostavio. "Kad bih se još jednom rodio, samo bih tebe voleo“, čitala je i plačući rekla komšinici: "Metnućeš mi ga u kovčeg.“
Od namere o samoubistvu nije odustajala. Usledila su još dva neuspešna pokušaja, a uveče 7. oktobra iste godine, Anica Savić Rebac je sela na kanabe, prebacila jorgan preko glave i ispalila sebi metak u srce.
Pre toga obavila je sve formalnosti u vezi s grobom, sahranom i zajedničkim spomenikom. Sastavila je testament, podelila prijateljima drage predmete, knjige, slike, nakit, stari porcelan, srebro, nameštaj...
U oproštajnom pismu navela je da se na samoubistvo odlučila "u punoj lucidnosti intelekta i volje“ iz uverenja da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće.
Scena
23.06.2023. 05:10
Bernhard Šlink za "Ekspres": Žene više pate i više se bore u ovom društvu
Scena
18.06.2022. 19:36
Dejan Stojiljković: "Pisanje je opasna igra"
Scena
13.03.2022. 14:05
Rumena Bužarovska - spisateljica zbog koje nastaje gužva u knjižari
Dobrica Ćosić: za brak je izabrao drugu
Predsednik Jugoslavije, "otac nacije“, sigurno književnik koji je imao najveći uticaj na društvena i politička zbivanja u zemlji, rođen je u Velikoj Drenovi kod Trstenika 1921. godine. Odatle je otišao u partizane, a iz partizana će izaći kao član Komunističke partije i omladinski funkcioner. U Beogradu će se 1947. godine oženiti Božicom Đulaković, gimnazijalkom iz rodne Velike Drenove, koja mu se obećala još uoči odlaska u rat, 1941. godine. Sedam godina nakon venčanja dobili su ćerku jedinicu Anu.
Božica će posle diplomirati istoriju umetnosti, ali će ceo život podrediti stvaralaštvu svog muža. Jednom prilikom rekao je: "Imao sam sreću da imam Božicu, dobru ženu i strogog prijatelja, koja mi je odanošću, hrabrošću i razumevanjem neprocenjivo mnogo pomogla u napornom i svakojakom životu.“
Pisac je priznavao da se često savetovao sa njom. U ispovesti hrvatskom novinaru Darku Hudelistu pričao je: "Ona je bila jedna kritički raspoložena žena. Cenila me, ali me nije obožavala. Nikad me nije pohvalila pred drugim, nikad... A kad smo bili sami – bila je strašan, nemilosrdan kritičar. Kad bi čitala neki moj tekst, znala je da kaže: ’Baci tu sramotu, kako si mogao da napišeš ovakve gluposti? Bacaj to!’“
Ali u ovoj ispovesti, priznao je, takođe, i da nije bio veran svojoj ženi i da je nekoliko puta pomišljao da je napusti. Božici je, međutim, priznao samo jednu svoju avanturu: da je pedeset i neke godine započeo ljubavnu vezu sa Božanom Jovanović, kostimografkinjom Narodnog pozorišta, sestrom glumice Jelene Žigon i ženom velike lepote i talenta.
Božica mu je rekla: "Ako nekoga više voliš, idi!“ Ali on nije otišao.
U ispovesti Hudelistu, Ćosić je bio dosta grub dok je objašnjavao takvu odluku: "Znao sam da mi je ovo s Božicom život. A da Božana nema takve osobine, iako je lepša i uzbudljivija seksualno i ne znam kako... ali da nema vrednosti i nema kapacitet kulturni i intelektualni, ženski, ravan Božici. Ni tu odanost.“
Božana, jedanaest godina mlađa od pisca, dva puta se udavala, u drugom braku rodila je sina. Dobrica Ćosić pričao je da su vodili ljubav u njenoj kući, ali nije otkrio do kada je njihova veza trajala:
"Ta žena je bila moja iskrena ljubav i mi smo i danas prijatelji... Vrlo se uvažavamo i poštujemo.“
Božica je umrla 2006, a Dobrica Ćosić 2014. godine.
Božana Jovanović preminula je u Beogradu 2020.
Scena
09.04.2025. 07:35
Dan kada je rođen PROKLETI PESNIK
Scena
08.04.2025. 04:35
MOMO KAPOR - od najgoreg đaka do najtiražnijeg pisca
Život
17.11.2023. 02:50
Novosadsko čudo od inteligencije
Komentari
