Scena
04.01.2022. 07:05
Scena
13.03.2022. 14:05
Dragana Todorović
Intervju
Rumena Bužarovska - spisateljica zbog koje nastaje gužva u knjižari
Danas gotovo nestvarno zvuči da su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka u našoj državi pesnici bili među najpopularnijim javnim ličnostima. Matija Bećković, Mika Antić, Desanka Maksimović, Mira Alečković... Da je to moguće i danas, u eri interneta, kompjutera, TikTok-a, dokazala je Rumena Bužarovska.
Makedonska spisateljica i prevodilac, profesorka američke književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju. Dve njene knjige "Moj muž” i "Nikuda ne idem”, u izdanju "Booke“, za kratko vreme postale su hitovi i našle su se među najprodavanijim knjigama, a žiri Sajma knjiga u Londonu 2016. godine uvrstio je Bužarovsku među 10 najzanimljivijih mladih evropskih pisaca.
O njenoj popularnosti svedoči i prizor koji smo zatekli kada smo došli na dogovoreni intervju u knjižaru izdavačke kuće "Booka“ u Ulici cara Dušana. U redu za potpisivanje knjiga stajalo je na desetine čitalaca, uglavnom devojaka, koje su iskoristile priliku da u Beogradu uživo vide svoju omiljenu spisateljicu.
I mi smo morali da stanemo u red i čekamo na intervju. Gotovo dva sata Rumena je potpisivala svoje knjige…
Koja je tajna njenog uspeha, bilo je prvo što smo je pitali.
"Dogodio se neki preokret kod nas, možda ima tome već i 10 godina, kada je lokalna književna scena postala veoma popularna. Veoma mi je drago zbog toga jer je to dokaz i da se knjige čitaju, čak i u ovo vreme kada ljudi imaju manje vremena za to jer više gledaju u telefone i televizore. Moj put nije bio osmišljen i nije bio nameran, već se sve desilo spontano. Pisala sam ono što volim i sama da čitam, a to su, pre svega, jednostavne priče američkih pisaca. Očigledno da se i drugima dopada isto što i meni.“
Vaša dela prevedena su na engleski, nemački, francuski, bugarski, italijanski, mađarski i druge jezike. Kako je došlo do toga?
"Prvi prevodi bili su na jezike zemalja bivše Jugoslavije, a zatim je došlo i ostalo, ali je to bio dugotrajan proces. Konkretno, za knjigu ’Moj muž’ trebalo je skoro osam godina nakon što je bila objavljena da pređe granice ovih prostora. Da bi se to desilo, važno je da pisci i spisateljice idu na književne festivale, da objavljuju svoje priče u stranim časopisima, a to nije uvek baš lako. Posebno je ženama teško da to rade ako imaju porodicu, decu… Zato su na festivalima prisutne tek jedna ili dve žene, a svi ih tada pitaju – ko brine o vašoj deci dok ste vi ovde? Muškarce to niko ne pita. Takođe, važno je i da knjiga bude prevedena na engleski jezik, da bi izdavačke kuće mogle da se upoznaju sa vašom knjigom.“
U svojim knjigama bavite se muško-ženskim odnosima ljudi na Balkanu. Kako na to reaguju oni koji nisu odavde – da li su im naši odnosi strani ili smo u tome, ipak, svi manje-više isti?
"Porodični problemi su univerzalni, ali se različito manifestuju. Kao što mi čitamo knjige o takvim odnosima u Južnoj Americi, na primer, u Kini, u Rusiji, mi ih takođe prepoznajemo kao bliske, ali ne sudimo na osnovu njih o toj kulturi. Mi smo ozbiljno patrijarhalno društvo koje ima svoj specifični lokalni kontekst, ali to ne znači da i druge sredine nisu takođe patrijarhalne.“
Da li je onda i problem ženske emancipacije, o kojoj takođe pišete, takođe univerzalni, a ne regionalni i da li, uopšte, ima potrebe za emancipacijom jer smo zavisni jedni od dugih međusobno se nadopunjujući u muško-ženskim odnosima?
"Emancipacija znači borbu za to da žene svuda u svetu budu jednake u smislu da ih ne siluju, ne ubijaju, da se ne boje da izađu iz kuće kada je mrak. To su neke sasvim obične stvari, a nekima tako nedostižne. Emancipacija je istovremeno i klasna borba zato što se uvek radi i o ekonomskoj situaciji, ali je i društvena zato što žena mora da izađe iz okvira porodice i da ne bude posmatrana samo kao mašina za rađanje. Porodična uloga nije jedina u kojoj žena može da se ostvari i to je važno da se razume i dopusti svakoj ženi da je izabere ili ne.“
Jednom prilikom izjavili ste da se u svojim delima bavite politikom na intimnom nivou i da se nadate da će upravo to otkriti Vaši čitaoci.
"Knjige funkcionišu na različitim nivoima. Oni koji čitaju površno neće saznati ono što saznaju drugi koji čitaju na drugačiji način. Interpretacije su uvek lične, subjektivne, ali imaju i veze sa okruženjem iz kojeg dolaze, što takođe utiče na doživljaj dela. Znate, mi pisci pomalo sebično mislimo da je savršeni čitalac ono što baš mi mislimo da jeste – da naši čitaoci razmišljaju isto kao mi koji pišemo. Međutim, to nije tako i ne treba da bude tako. Savršeni čitalac je onaj koji može da vidi i neke druge dimenzije u tim našim pričama koje ni mi sami, pisci, možda nismo videli. Što se tiče politike, da – sve priče imaju i to u sebi jer ih je nemoguće izvaditi iz realnog konteksta u kojem su nastale.“
Kad ste već pomenuli čitaoce – da li ih zamišljate dok pišete i da li se oni potom podudaraju sa čitaocima koje srećete prilikom potpisivanja, kao što je sada slučaj i knjižari Vašeg srpskog izdavača?
"Nikada nisam zamišljala svoju publiku i to mi je bilo super. Međutim, sada kada znam da oni zaista postoje, onda imam tremu dok pišem jer ne želim da ih razočaram. Veoma me raduje činjenica da puno mladih čita moje knjige. Ovde u Beogradu sada je došla i jedna srednjoškolka, što me je naročito obradovalo jer su ljudi skloni da sumnjaju u tu generaciju, a oni zapravo sve super razumeju.“
Vi se bavite i prevođenjem. Kako birate pisce i dela koje ćete prevoditi?
"Ranije su oni mene birali, a sada se događa i jedno i drugo – da mi izdavači ponude izvanrednu knjigu, ali i da je sama odaberem. Sada sam prevela ’Teško je naći dobrog čoveka’ Fleneri O’Konor, prevela sam i vlastitu knjigu ’Nikuda ne idem’, na engleski jezik. To je baš težak posao, kao da pišete sve ponovo. Zato sada želim malo od toga da se odmorim.“
Koliko u prevodima svojih dela na druge jezike prepoznajete da se izgubio osnovni književni narativ, ona tanka nit koja delo artikuliše?
"Imala sam sreće da moja dela prevode sjajni prevodioci, pre svega na srpski i na hrvatski jezik. To je urađeno odlično. Što se drugih jezika tiče, ne mogu da kažem kako je prevedeno jer osim engleskog i nemačkog, ostale jezike ne poznajem. Jasno mi je da je nekada veoma teško da se sve autentično prevede, toga sam naročito svesna jer sam i sama prevodilac. Postoje dela koja su upropašćena prevođenjem, u njima su gramatičke i sintaksičke netačnosti, ali to ne može da se kontroliše. Kada knjiga ode u knjižare, ona ima svoj život i pisac mora da se pomiri sa tim.“
Život
24.10.2021. 06:05
Sa Žarkom Trebješaninom o poreklu, tumačenju i značaju naših snova
Scena
07.02.2022. 20:20
O čemu piše Mira Furlan u svojoj autobiografiji
Koji je sledeći naslov koji ćete nam podariti?
"Radim nešto novo, ali naslov još ne mogu da vam kažem. U pitanju je proza.“
Da li će, možda, još neko Vaše delo doživeti da bude izvedeno u pozorištu, kao što je to bio slučaj sa knjigom "Moj muž“?
"To ja ne mogu da znam jer ne zavisi od mene. Pre dve godine to je uradila rediteljka u Makedoniji, potom u Sloveniji i u Srbiji, i meni je sve to bilo super, ceo taj proces mi je bio zanimljiv, da vidim jednu predstavu na tri različita načina napravljenu. Ja nisam bila deo tog procesa, bila sam samo publika i uživala sam.“
Kada ne pišete, šta čitate?
"Mnogo sam srećna što sam u Beogradu i što vidim da se mnogo novih knjiga pojavilo tako da će mi kofer biti pun kada se budem vraćala. Došla sam automobilom i svima sam rekla da sada imaju priliku da mi naruče knjige da im donesem, što su oni velikodušno prihvatili.“
Komentari
