Sport
08.02.2025. 02:25
Život
12.03.2025. 18:45
Momčilo Petrović
Vremeplov
JUGONOSTALGIJA: Čekali smo da se TV zagreje, okretali nulu kad je loša veza...
Više od 30 godina prošlo je od kako nema više "stare socijalističke Juge“.
Tu i tamo stali su neki podsetnici na nju, mada ih se svakim danom "sve uspešnije“ rešavamo. Ima, međutim, nekih stvari koje pojedinci i dalje pamte, nostalgično se sećajući trenutaka za nezaborav... A možda je i bolje zaboraviti ih.
Danas ljudi teško priznaju da su voleli socijalističku Jugoslaviju. Ali, jesu… Evo nekih razloga za tu grešnu ljubav...
Marketing našeg propadanja
U skladu sa politikom "ni riba, ni meso“, odnosno "socijalizam, ali ne ruski“, u štampi i na televiziji ‒ i u filmskim žurnalima, vestima koje su se u bioskopima emitovale pre filma ‒ postojale su reklame. I to kakve!
Tokom 1977. godine "Ekonomska politika“, niskotiražni, ali veoma ugledni ekonomski časopis, objavljivao je preko cele strane reklamu za "jurišni mlazni avion – jastreb“, proizvođen u fabrici "Soko“ u Mostaru. Kao i velika većina sličnih reklamnih oglasa tog doba, i ovaj je bio očajnog dizajna ‒ na kilometar se videlo da ga je radio neki referent opštih poslova. Ili direktorov sestrić... Danas su nam reklame na svetskom nivou ‒ ali više nemamo avione!
Spisak preduzeća koja su se reklamirala može da se čita i kao spisak našeg propadanja: Željezara Nikšić, RTB Bor, pulski "Uljanik“, svetozarevački "Kablovi“, sarajevski "Energoinvest“, fabrika akumulatora "Trepča“... Ništa od njih danas nije ostalo osim reklama štampanih pre nekoliko decenija na lošem papiru.
Život
26.02.2025. 14:25
Da li znate ko je PRVI U SRBIJI imao telefon, televizor, klavir... ko je snimio PRVI FILM?
FAP je kupcima poručivao da njegovi kamioni prelaze 750.000 kilometara bez generalke, "Cimos“ iz Kopra reklamirao je "Sitroenove“ "ajkule“, "žabe“ i "amije 8“, dok je "Zastava“ slikala "juga“ na tropskim ostrvima i na Kilimandžaru... A na reklami za "Zastavin“ lovački karabin ‒ glavno je bilo lane!
Veliku popularnost osamdesetih godina postigao je slogan "Lakše se diše!“ iz reklame za "bronhi“ bombone, a pošto se nije znalo za regulatorne agencije, savete za medije i zabrane oglašavanja, i disalo se i udisalo! Alkohol i cigarete slobodno su reklamirani.
Slogan "Badela“ bio je: "Pij malo, pij dobro!“, rakija "Takova“ išla je uz "Do poslednje kapi!“, a "Rubinov“ vinjak bio je, jednostavno, "Šampion!“.
"Marlboro“ je išao uz slogan "Original iz Sarajeva“, a za pušače je "Saponija“ iz Osijeka proizvodila i posebnu pastu za zube "kaukor denikotin“.
Slavne ličnosti u reklamama više su bile izuzetak nego pravilo: Dragan Holcer iz splitskog "Hajduka“ reklamirao je niške tranzistore, junaci serije "Naše malo misto“ kafu "Frank“, a Robert Prosinečki ‒ čarape "Udarnik“. "Prave cipele možda nećete naći, ali čarape da“, govori hipnotišući glas dok mladi fudbaler prvo ulazi u autobus, a zatim ispija kafu za šankom ‒ bez cipela!
Televizori
Prvi srpski televizor, nazvan "tesla 59 TV“, imao je ekran dijagonale 43 santimetra i bio težak celih 20 kilograma. Imao je 12 kanala, a slika je postojala samo na jednom. Uključivao se u struju preko uređaja zvanog stabilizator. Napravljen je u fabrici "Nikola Tesla“ u Beogradu, a onda je političkom odlukom proizvodnja prebačena u Niš. Najprodavaniji aparat "Elektronske industrije“ iz ovog grada bio je "ambasador“, a TV prijemnici pravljeni su i u Zagrebu (RIZ), Kranju ("Iskra“) i Banjaluci ("Čajavec“). Kad je počela proizvodnja kolor televizora, u pravi plan izbilo je "Gorenje“.
Poslednjeg dana u 1971. godini počelo je emitovanje Drugog programa RTB. Bio je namenjen slici u koloru, a "TV Revija“ je 24. decembra 1971. objavila uputstvo kako da se koristi: "Vlasnici skupih televizora u boji jednostavno će uključiti svoj aparat, pronaći kanal i finom regulacijom uskladiti boje. Vlasnici crno-belih televizora sa priključkom za Drugi program uključiće dugme sa natpisom UHF i okretanjem dugmeta za finu regulaciju pronaći sliku i zvuk Drugog programa. Oni koji su kupili televizor pre 1967. godine u Drugi program mogu da se uključe kupovinom tzv. konvertora (ulaganja su oko 350 dinara)...“
U to vreme hit na tržištu predstavljaju stakla u bojama duge koja se montiraju pred ekrane crno-belih televizora i daju iluziju kolor slike...
Za današnje futurističke LCD prijemnike, nekadašnji televizori bili su bogato dizajnirani: mutnozeleni ekran bio je uokviren kutijom od furnira, a neki tipovi imali su rolo-vratanca preko tastera za biranje kanala i za uključivanje koja su se ‒ zaključavala!
Scena
23.08.2022. 13:15
Nećete verovati kako se nekada gledao TV u Beogradu
Od aparata, pa kroz prozor do krova, puzala je žica za antenu, a vlasnici televizora u zoni boljeg dometa koristili su sobne antene. Bilo ih je raznih oblika, a najupadljivije bile su one u kombinaciji sa stonom lampom, koja je diskretno osvetljavala sobu.
Posle uključivanja, televizor se, dok se ne pojavi slika, gotovo ceo minut "zagrevao“, a posle isključivanja, slika se sužavala u belu tačku pre nego što se ekran sasvim zacrni.
Kupovina
Na prvom festivalu zabavne muzike u SFRJ, u Opatiji, pobedila je pesma: "Tata, kupi mi auto, bicikl i romobil, kupi mi medu i zeku, kolica Jugovinil“. Odmah zatim, svaki je grad dobio robnu kuću!
Negde je to bio GRANAP (Gradsko nabavno preduzeće), negde NAMA (Narodni magazin), a u Srbiji ‒ Robne kuće "Beograd“... Sve su bile ambiciozna graditeljska dela, sve su se nalazile u centru varoši, na trgu sa spomenikom palim borcima... i sve su danas propale i velikim delom pretvorene u kineske pijace.
U njima je moglo da se kupi sve što treba običnom čoveku. U prizemlju se prodavala pozamanterija (dugmići, konci za šivenje, rajsferšlusi) zajedno sa predivima i čarapama, kozmetika tik do ulaza, malo dalje džemperi i kupaći kostimi; na prvom spratu ‒ kaputi, mantili, cipele, tkanine, a ponegde tepisi i sofe; na drugom ‒ bela tehnika, oprema za kupatilo, muzičko ćoše gde su se prodavale domaće gramofonske ploče i kasete, pa bicikli, zeleni šatori za kampovanje i "Elanove“ skije.
Sa kesa Robnih kuća "Beograd“ skidala se indigo plava boja pa je kupac dok sa Terazija, recimo, dođe do Slavije bio musav i plav kao neki Štrumf. Svejedno se kese nisu bacale ‒ povremeno bi se tek oprale i u njima nosile patike za fizičko u školi ili papiri sa posla. A one "firmirane“, obično iz fri-šopa sa reklamom za viski ili "Marlboro“, nosile su se samo u posebnim prilikama.
Kupljena roba, naime, obično se umotavala u papir i ‒ selotejp će doći kasnije ‒ vezivala kanapom. Vešti prodavci umeli su da naprave mašnicu na čvoru zgodnu za provlačenje prsta i nošenje.
Sada ih uopšte nema, a bile su veoma popularne ‒ mreže! Od debljeg konca ili tankog kanapa, upletenog kao u gušću ribarsku mrežu, sa ručicama, "mreža“ je služila za nošenje bakaluka iz radnje ili sa pijace. Prednost joj je bila što je, prazna, zauzimala malo prostora, a mana ‒ što se videlo šta nosite.
Prva samousluga na teritoriji SFRJ otvorena je 17. decembra 1956. u Ivancu u Hrvatskom zagorju, a prvi supermarket nalik na današnje na beogradskom Cvetnom trgu 1958. U ostalim prodavnicama još neku godinu dominiraće velike tezge i rafovi sa robom duž celog zida. U unutrašnjosti su sve do kraja sedamdesetih godina u takvim radnjama na tezgi stajale tegle sa bombonama koje je prodavac pakovao u fišeke od novina. A uz tezgu dva velika metalna bureta, sa zejtinom i "gasom“, odnosno petrolejom za svetiljke. Limenim pumpama točeni su mušterijama u flaše.
Suštu suprotnost njima predstavljala je "Fontana“, prodavnica luksuznih stvari u beogradskoj Knez Mihailovoj. Tu su bile izložene kristalne čaše, skupa alkoholna pića, umetničke slike Mome Kapora i Olje Ivanjicki... i lule, duvan za lulu i cigare. "Fontana“ je bila jedino mesto na Balkanu trista kilometara ukrug gde su se mogli kupiti popularni "tompusi“!
Scena
19.06.2024. 18:25
Milan Šarac o Titu, Olji Ivanjicki, Zoranu Radmiloviću, Šekularcu... SEĆANJA koja se ne zaboravljaju
Miris borovih šuma i gora ponosnih
U vreme socijalizma, kreme i parfemi bili su rezervisani za žene, muškarci su imali pivo i cigarete. Što se muških kozmetičkih preparata tiče, postojali su samo oni neophodni za proces brijanja: specijalni sapun ili krema i afteršejv.
Sapun se kupovao na komad, bio je veličine kocke kvasca i mirisao je na onaj kojim se prao veš, takozvani peraći. Penio je pod kružnim potezima četkice, a čuvan je u posebnim okruglim kutijama s poklopcem. Docnije, krajem sedamdesetih, pojavila se pena za brijanje u spreju, donoseći ledenu svežinu arktičkih šuma i dah zapadnog luksuza, a skidala se i brada s njom, brijačem ili "mašinicom“ i žiletom. Brijači su bili opasna stvar, držani su u kući – kao i pištolji – daleko od domašaja dece i prenosili su se s generacije na generaciju.
Naravno, u 20. veku, veku tehnike, moglo je i drugačije. Svet je bio podeljen na istočni, socijalistički, i zapadni, kapitalistički blok, a mi smo bili negde između, pa smo koristili blagodati oba – i istočnonemačke aparate za brijanje, na oprugu, odnosno na navijanje, i zapadnonemačke na struju. Ali nije to bilo to, osim što su umilno zujali...
Većina je na izbrijanu kožu, uz glasno huktanje, stavljala rakiju, neki su se brisali "asepsoletama“, jedinim vlažnim maramicama koje su se mogle kupiti, ali je bilo i onih koji su koristili "pitralon“, proizveden po nemačkoj licenci, ili sto posto naš "brion“.
Uz agresivnu reklamu sa Borisom Dvornikom i slogan: "Samo za vatrene!“, Hrvatska je "pitralon“ zamenila "ralonom“, ali to je i dalje bilo to.
Kolonjska voda "pino silvestre“, međutim, bila je prva mirišljava vodica kojom su muškarci u socijalističkoj Jugoslaviji mogli da se isprskaju iako se nisu prethodno obrijali. Ovo "isprskati“ treba shvatiti uslovno jer se zbog cene, budući da je uvožen, koristio vrlo štedljivo.
Korisnici "pina“ bili su "mirisno“ osvešćeni muškarci pa bi se moglo reći da su, u neku ruku, predstavljali ranu varijantu metroseksualaca...
Naravno, i od boljeg uvek ima bolje. Oni retki koji su imali još više novca, i još pride stjuardi "Jata“ i kondukteri međunarodnih vozova, mirisali su na "brut“.
"Zabranjeno pušenje“ je sredinom osamdesetih pevalo: "Čitao je samo ono podvučeno / Miris’o na ’brut’ i na pokošeno sijeno...“
Domaća kozmetička industrija nije se predavala.
"Galenika“ je na tržište izbacila afteršejv "viktor“, pozicionirajući se između "briona“ i "pitralona“ s jedne strane, i "pino silvestrea“ s druge strane. Hrvati su imali "ronhil“, u tri varijante: crvenoj, braon i crnoj. Makedonija "tabak“, koji je zaista mirisao na prste okorelog pušača...
Slovenci su otišli korak dalje, izbacivši na tržište u saradnji sa britanskim "Jardlijem“ kolonjsku i toaletnu vodu "blek lejbl“. Pakovanje u elegantnoj crnoj kartonskoj kutiji sa providnom prednjom stranom i udubljenjem po meri za lepo dizajniranu bočicu mahom se dobijalo na poklon jer je cena bila dosta visoka.
Godinu dana pre znamenite Osme sednice komunista Srbije i proboja Slobodana Miloševića na vrh, u Srbiji je lansirana "kolekcija za muškarce“ pod nazivom "Vožd“.
Slogan pod kojim je vođena reklamna kampanja bio je "Vožd je stigao!“
Za razliku od Miloševića, ova kolonjska voda nije ostavila trag u našim životima.
Život
21.11.2021. 21:05
Automobil koji vraća osmeh na lice, slažete se? (VIDEO)
Muzički festivali
Prve ulične demonstracije u socijalističkoj Jugoslaviji održane su u martu 1961. godine na beogradskim Terazijama ‒ zbog pevača zabavne muzike Đorđa Marjanovića! Na festivalu "Beogradsko proleće“ žiri mu nije dodelio prvo mesto pa su njegovi obožavaoci, "đokisti“, blokirali saobraćaj u glavnoj ulici prestonice. Protest je trajao dva sata, sve dok nije došla milicija, a da bi nekako smirio razbesnelu masu Đorđe se popeo na krov automobila i odatle pevao svojim obožavaocima!
A kad je imao seriju koncerata u Domu sindikata, Jovanka Broz, žena tada neprikosnovenog Maršala, poslala mu je pismo: "Molim vas, Đorđe, izvinite, ali nisam u mogućnosti da dođem na vaš koncert!“
Mnogo češći od solističkih koncerata bili su muzički festivali: Opatijski, Zagrebački, "Beogradsko proleće“, sarajevski "Vaš šlager sezone“ i Splitski. Nije bilo zvezde ‒ iz svih republika! ‒ koja bi propustila da se pojavi na nekom od njih pa je konkurencija bila žestoka.
Opatijski je imao zvaničan naziv "Dani jugoslavenske zabavne muzike“ i neko vreme na njemu je biran naš predstavnik za "Pesmu Evrovizije“. Imitirao je Festival italijanske kancone Sanremo pa je održavan u predratnoj raskošnoj "Kristalnoj dvorani“ hotela "Kvarner“. U Opatiji su pevali Vice Vukov, Nina Spirova, Zafir Hadžimanov, Senka Veletanlić, Đorđe Marjanović, Lola Novaković, Dušan Jakšić, Anica Zubović, Marijana Deržaj, Gabi Novak, Ana Štefok, Tereza Kesovija, Maja Odžaklijevska, Dragan Stojnić, Kemal Monteno, Lado Leskovar, Elda Viler, Majda Sepe, Zdravko Čolić, "Korni grupa“, "Indeksi“, "Leb i sol“, "Novi fosili“, "Pepel in kri“ i mnogi drugi.
A pod naslovom "Pesma leta“, karavan pevača obilazio je, sa istim repertoarom, jugoslovenske gradove. Pobednik festivala određivan je glasovima publike koja je glasala kuponima iz novina nalepljenim na dopisnice.
Pevači koji su ostajali bez nagrada i tada su tvrdili da je glasanje namešteno, mada, ruku na srce, ni žiriji nisu uvek bili na visini zadatka: 1976. godine "Galeb“ Olivera Dragojevića u Splitu je bio tek osmi!
Televizijski prenosi festivala ‒ na jedinom-jedinom postojećem kanalu JRT ‒ praznili su ulice tih subotnjih večeri.
Scena
26.05.2021. 15:05
Od njih se sve zakuvalo
Negovano je bratstvo i jedinstvo pa je Miki Jevremović, kad god bi nastupao na festivalu "Split“ pevao na ijekavici! Glavni gradovi svih jugoslovenskih republika imali su "svoje“ zabavno-muzičke festivale, a nagrade su se po "ključu“ dodeljivale predstavnicima svih naroda i narodnosti. Večiti predstavnik Kosova na svim ovim priredbama bio je pop pevač Gazmend Palaska...
"Okreni nulu, loša je veza!“
Brzo će ‒ zakoni prirode su neumitni ‒ umreti od starosti i posledica razočaranja i poslednji projektant zgrada zidanih u SFRJ, i mi više nećemo imati koga da pitamo: zašto su u socijalizmu telefoni bili smešteni u predsobljima?
Na vrhu ormana za cipele, na polici učvršćenoj za zid ili ‒ u otmenijim kućama ‒ na posebnim stočićima elegantnih i vitkih, te stoga nestabilnih, nožica... Uvek u polumraku, stajali su telefonski aparati, šezdesetih gotovo svuda isti ‒ crni "Iskrini“, bakelitni; sedamdesetih već i u zelenoj i crvenoj boji; a od osamdesete tu je bio i onaj futurističkog dizajna, nagrađivan u svetu, tanjirasti, takođe iz Slovenije.
Bio je to prvi model ‒ ako ne računamo švercovane modele iz Poljske ‒ koji se nije oglašavao metalnim zvonom, već elektronski generisanim zvukom čija je boja mogla da se menja, a i biranje brojeva bilo je praćeno nekakvim pevušenjem nalik na ptičje.
U ono vreme ta je novina predstavljala revolucionarnu stvar, ali onaj stari mehanički brojčanik bio je zakon. Kome se žurilo, prstom je požurivao i njegovo vraćanje, lepe sekretarice umele su da ga vrte i olovkom, a on je uzvraćao jasnim metalnim zvukom: cakcakcakcak kad okrenete 4, kratko cak za 1, i sledstveno tome...
"Okreni nulu, loša je veza!“, vikali smo s druge strane ili duvali u slušalicu!
Život
07.03.2025. 04:10
Da li znate šta je izgovoreno u PRVOM TELEFONSKOM RAZGOVORU u istoriji?
I kad smo već kod davno prošlih i zaboravljenih, na smetlište istorije odbačenih stvari, pomenuću i osobenu spravicu koje odavno nema, osim u oglasima kolekcionara: bravica za brojčanik! Ova sprava ‒ bez sumnje izum nekog birokrate ‒ ubacivala se u otvor brojčanika na "jedinici“ i zaključavala, blokirajući tako biranje brojeva, odnosno upotrebu telefona. Vlasnici ključeva bili su šefovi kancelarija, a žrtve, najčešće, čistačice, koje su ulazile u nadleštva posle radnog vremena da pospreme za činovnicima i telefoniraju svojima u rodnom kraju...
Iako smo u džepu nosili telefonske imenike, male knjižice ojačanih korica sa listovima obeleženim listovima abecede, znali smo desetine važnih brojeva napamet. Jesmo li to u socijalizmu imali bolje pamćenje?
Uostalom, danas je svejedno. Sve su to već tridesetak puta pokrivali snegovi i topili se, a ruzmarin nicao i venuo. Nema više. The end. Konec.
Potpuni kraj epohe označio je nestanak onih jezičkih čistunaca koji su tvrdili da se ne kaže "na telefonu“ je taj i taj, već "pored telefona“. Poslednji od njih umro je od zbunjenosti kad su ga, držeći u ruci mobilni, pitali: "A šta sad da kažem?“
Kraj. Tuuuuu-tuuuu...
Komentari
