Vesti
16.03.2023. 10:34
Scena
19.06.2024. 18:25
Đoko Kesić
INTERVJU
Milan Šarac o Titu, Olji Ivanjicki, Zoranu Radmiloviću, Šekularcu... SEĆANJA koja se ne zaboravljaju
Životna priča Milana Šarca, rođenog u kamenjaru Kninske krajine, vrlo je živopisna.
Možda je u celini može obujmiti njegov aforizam “Mladost kratko traje, a život još kraće“. Objavio je više knjiga aforizama, beletristike poput “Bezgrešnih misli“, ali njegov stvaralački prostor su film i pozorište. Radio je i sa Mirom Trailović u Ateljeu 212, o njoj je napravio film “Sećanje na Miru Trailović“, zatim film o Miri Stupici, pa o Zoranu Radmiloviću, TV seriju o Đorđu Marjanoviću, film o Dejanu Medakoviću, zatim film “Moj otac knez Pavle“ sa princom Aleksandrom Karađorđevićem, i još desetak ljudi koji su obeležili ovo vreme. Milan Šarac je danas čovek koji ne priznaje penziju, a prima je, što ne potire jedno drugo. I dalje radi, snima i piše.
Povod za ovaj razgovor je njegova nova knjiga “Život, smrt, večnost“, za koju je predgovor napisao Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Porfirije, a koja ovih dana izlazi iz štampe. Svi junaci iz ove knjige otišli su u večnost.
Sve što se događalo gospodinu Šarcu, po njegovom kazivanju, bilo je “slučajno i usput“. Tako je počelo i veliko poznanstvo sa Oljom Ivanjicki, o kojoj će posle napraviti i knjigu. On priča: “Došao sam na nekakvu izložbu u SKC i tu našao društvo sa Akademije. Izložba je bila ’onako’, ali dođe Olja. Niko od nas nije je poznavao, ali ona se rukova sa mnom i kaže ’ja sam Olja’... U to vreme ja sam spremao za štampu knjigu aforizama ’Skrivene misli’ za koju je predgovor napisao profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Tode Čolak, a pogovor doktor Milan Damjanović.
Posle susreta sa Oljom, došao sam na ideju da mi ona ilustruje knjigu. Banem sutra jutrom ispred njene kuće. I ja kuc, kuc, i izlazi njena kućna pomoćnica – izvolite. Došao sam kod Olje. A vi ste? Ja sam Milan Šarac. Čujem: ’Olja, traži vas jedan dečko.’ Olja kaže – neka uđe. Ja ulazim i tresem se, ona zvezda, a ja student. Ona kaže – sedi, smiri se, čega si se uplašio? Pita – šta ćeš da piješ? Može kafa? Kažem – može. Pijemo kafu, ona pita – šta mogu da uradim ja za vas? Ja sam napisao knjigu aforizama sa predgovorom doktora Milana Damnjanovića i pogovorom profesora Tode Čolaka, i bilo bi dobro da vi to ilustrujete ako imate volje i vremena? Kaže – za kad ti to treba? Za mesec dana. Ona kaže – može za tri nedelje, ali u isti dan da dođeš, ako možeš.
Ja joj dam onaj rukopis. Za tri nedelje dođem, a ona mi daje fasciklu sa svojim ilustracijama. Nosim to uredniku knjige, on pita – pa, da li je moguće? Tebi Olja ilustrovala, a nikome nije htela. Odbila je Milovana Vitezovića za nešto slično...
Olja je bila na svoj način čudna. Ali kada joj uđeš u sistem bila je kao dete.Posle nekog vremena ja prema Kalemegdanu prelazim ulicu, kad neko svira. Uporno svira. Okrenem se – Olja.Pita – kad će biti knjiga gotova? Zamisli šta je sudbina. A ja dobio deset primeraka knjige. Kažem knjiga je gotova. Kad ću da je vidim? Hoćeš odmah ili sad? Kaže – odmah i sad. I ja joj pokažem knjigu.Ona me poljubi i kaže – sad te vodim u hotel ’Jugoslavija’. Ne na piće, u saunu... Kad tamo Draža Marković, čovek gospodar Srbije.On je obožavao Olju, ona je od njega mogla da dobije šta hoće. Koliko znam, nije uzela ništa...“
Zanimljiv je taj deo knjige gde govorite kako ste prisustvovali jednom Titovom rođendanu?
“To nikada neću zaboraviti. Moj drug bio je Nikola Tanga, njegov otac je bio general Branko Tanga. I on se hvalio kako je bio kod druga Tita na rođendanu. Međutim, meni jedan moj drug sredi da ja budem pozvan na sledeći Titov rođendan. Hvalim se Nikoli. A on kaže – nemoj da doručkuješ. Zašto? Klope ima kakve nisi ni sanjao da postoji. Nisam ni večerao, ni doručkovao. I kada smo došli tamo, bilo nas je pedesetak omladinaca, zvanica. Kad smo ušli, ljudi iz protokola nas postrojili, a drug Tito dolazi u belom odelu, njegova kolmovana kosa. Ide i svakom nešto kaže, a to niko drugi ne čuje. Prilazi meni, one oči morsko plave, prosto te hipnotiše. Kaže meni drug Tito ’mnogo si simpatičan momak’. Kada mi je to drug Tito rekao, zaboravio sam i na glad i na sve. I to se završilo. Ide od jednog do drugog, pozdravio se sa njim, sedne da ruča, oni kelneri lete kao balerine, služe.
Završi se to, ja na sedmom nebu. Priđem grupi omladinaca, u sredini jedan dečko u invalidskim kolicima, uzbuđen kazuje: ’Samo kad biste znali šta mi je drug Tito rekao?’ Pravi kratku dramsku pauzu: ’Rekao mi je da sam mnogo simpatičan mladić.’ To je za mene bilo strašno porazno.“
U knjizi “Život, smrt, večnost“ imate zanimljivo pripovedanje o sretanjima sa Brankom Pešićem?
“Voleo sam ga kao oca. On je bio gospodin, lafčina, mangup, ali prvenstveno čovek spreman da pomogne. Branka sam upoznao preko Bogoljuba Kahrimana, boksera. Brankov otac između dva rata imao je Dempsej boksersku školu, a i Branko je voleo boks. Branko je pre bio zemunski mangup. On je voleo da se tuče. Nije se tukao, nego ovako, i ja sam se tukao kada sam bio klinac, da se pokažem. Kad je počeo rat, Branko je pristupio partizanima. Bio je komunista. Otišao je sa glavninom partizanskih jedinica u Bosnu. U ratu se istakao hrabrošću, ali i velikim smislom za organizaciju. Zbog toga, 1944. godine posle oslobođenja Zemuna, njega je general Đoko Jovanić postavio za komandanta Zemuna...“
Bio je potom gradonačelnik Beograda.
“Da, bio je najuspešniji gradonačelnik Beograda. Ali, Branko se posle 1945. godine zaljubio u jednu Veru iz Belegiša, pevačicu kafansku. Pevala je i u Skadarliji, svako veče bi on išao kod nje da je sluša sa Krcunom i Dražom. Međutim, ta Vera njega otkači. Ali kada je Branko postao to što je postao, on je njoj u Belegišu napravio put od crkve do njene kuće.
Branko je imao drugara. Belinac se zvao, njegov ratni drugar iz Karlovčića. Kada je bila proslava u Karlovčiću, seoska slava, tu se skupi silan svet, i tu sede Branko i Belinac. Kada se slavlje završilo, Branko se žali kako ne može da se seti imena ljudi koje poznaje. Belinac mu objašnjava: ’Ovce sve vide magarca, ali magarac ne može da vidi sve ovce.’ Branko poludi ’Majku ti j.... seljačku, mene si našao da mi to kažeš’. Ali, opet se njih dvojica nađu, baš kada je izabrana jedna žena na visoki položaj u Saveznom izvršnom veću. Branko ga pita: ’Šta misliš o tome?’ Belinac odgovara: ’Branko, jebeš štalu u kojoj krava j... volove.’“
Pišete i o prijateljstvu sa Mirom Stupicom.
“Mira je dolazila kod mene kući, ona i Bora. Ja sam radio u Ateljeu 212 i sa Borom sam se družio. Radili smo neke predstave zajedno. On dolazi ovde u ovaj stan, igrali smo šah. Po nekoliko sati, kao pokeraši. Mene je Bora upoznao sa Mirom, a na premijeri filma o Miri Trailović. Mira Stupica meni kaže – ovo si dobro uradio.
Posle više godina, neko mi predloži da radim film o Miri Stupici. Ja u strahu, ona je ipak glumica veka, prva dama Jugoslavije. Ali, zovem je telefonom. Posle uljudnih pozdrava predlažem ’Kada ćemo da pravimo film?’ Kaže, ’Au, još je rano’. Rekoh ’Za vas nikada nije rano, a uvek može da bude kasno.’ Ti pregovori se otegli, ja skoro odustao. Ali, jednog dana ona me zove da dođem kod nje na džin-tonik. Dođem, a ona direktno: ’Rešila sam da radimo film.’ Ja presrećan, poljubim je.
Počinjemo da radimo na scenariju, kako da napravimo film. Dala mi je spisak kolega koji bi govorili o njoj ‒ Miša Janketić, Milena Dravić, Ceca Bojković, Petar Banićević... Trideset glumaca, akademik Dobrica Ćosić, nema koga nema. A ja pitam gde je tu Bora, njen brat. Kaže ’Bora neće da govori o meni, jedva da govorimo.’
Telefoniram Bori, pita me šta radim, mislio da ga zovem zbog šaha. ’Ma snimam film o Miri.’ On kaže ’Pa šta?’ Pitam kada bismo mogli da se vidimo i gde da ga snimam. ’Kad imaš ekipu?, pita i kaže da dođem u Zvezdara teatar. Zovem ja Miru ’Miro, snimanje je počelo. Prvi je pao.’ Ona opet zove na džin-tonik. Oduševljena.“
Šta je bilo impresivno u njoj? Bila je velika glumica, koja su Vaša sećanja na nju?
“Ona ti je bila jednostavna žena. Pazi ovo, Bora i Mira su bili sirotinja. Živeli su u Šapcu, u jednoj sobi njih četvoro, otac, majka, Mira i Bora. Ali, Mira je imala sreću da upozna Mavida Popovića. Mavid Popović je bio glumac, reditelj. Mogul u Šapcu, ogromno bogatstvo. Mira se spremala da bude trgovkinja. Mavid joj kaže da će da bude glumica. Tako je počelo, Mavid nju nauči dikciju, ponašanje na sceni, uči je glumu. Mira je ispala tako darovita glumica. Venčali su se, 1942. dobili su ćerku Minu.
Kad se završio rat, Mavid je bio na crnom spisku, nije mogao da igra u Beogradu. Oni odu u Niško pozorište. Pričao mi je Mavid kako joj je u Nišu rekao ’Miro, sve ima svoj kraj pa i ova naša ljubav’. Razvedu se. Ona se vrati u Beograd i upozna Bojana Stupicu. Bojan je bio bog onda. Sa Titom i Kardeljem prijatelj, drmao je pozorišnom scenom u Beogradu. U svakoj Bojanovoj predstavi Mira glavna, lepa, atraktivna, punila je sale. Međutim, Bojan je pao u političku nemilost u Beogradu. On i Mira odlaze u Zagreb, u HNK. I tamo je Mira glavna glumica.
Kada sam završio film o njoj, premijera je bila u Narodnom pozorištu. Okupio se glumački i društveni krem. Pitam Miru, pošto je i ona znala Jovanku Broz, da li da je pozovemo? Odgovara: ’Nemoj nju. Ako dođe Jovanka, niko nas neće primetiti.’ Jovanka mi je posle rekla ’Reci Miri da sam volela Bojana, njenog muža, ali ovoga Cvjetina ne. Znaš zašto, nije hteo ništa da joj pomogne.’“
Poznavali ste se i družili sa Zoranom Radmilovićem.
“Zoran Radmilović je bio laf nad lafovima. Rodio se kao fenomen. Moj veliki prijatelj. Radio sam u Ateljeu 212, na predstavi ’Nigde lada nema’. Ekipa 90 ljudi, nema ko nije igrao. Ta predstava je bila baš kultna. Imali smo probe od 10 do 12, od 12 do 12.30 pauza, od pola jedan do dva nastavak probe. I jednog dana ja u čuvenom bifeu Ateljea 212, došao je Duško Kovačević. Doneo je tekst prve drame, da li ’Radovana’ ili ’Maratonce’. Tekst su čitali Mihiz, Mira Trailović… Zoran Radmilović je uzeo tekst, onako šmekerski ’Dobro, pročitaću pa ću vam javiti’. Zoki kakav je bio takav, autonoman, ali ljudski i profesionalno bio je fenomen. Bio je malo čudan. Ako te on zavoli, daće ti krv, a ako ne, ne možeš da mu priđeš. I šta se desi.
Ja u Ateljeu sedim u bifeu i nestalo mi para. Zamolim jednog dekoratera da mi pozajmi. On meni da lovu. Ode dekorater, a Bata Stojković me zove. Ja mislim zove zbog predstave. ’Zašto si uzeo novac od njega?’ ’Šta te briga, nisam od tebe tražio’, odgovaram. ’Vrati mu novac.’ ’Ma daj, nemoj me zajebavati.’ ’Vrati mu novac, ja ću ti dati.’ I on izvadi gutu, tri puta veću nego što sam ja pozajmio. I ja vratim novac dekorateru.
Kada sam došao do love, idem da mu vratim dug. Bata kaže ’Nisam ja to tebi dao da bi ti meni vratio’. Bata je bio težak kao crna zemlja, ali je u duši bio ljudina. To sve Zoran Radmilović posmatra. Vidi da je paranemija moja hronična bolest. Jednog dana ispred ’Jugoeksporta’ idem sa jednom curom, sa Pravnog fakulteta. Stojimo na pešačkom prelazu, poštujemo semafor, a ona onako preko mene nešto gleda. I ne trepće. Kad evo Zoki Radmilović iza nas. Pozdravlja se sa njom, sa mnom. ’Au, al’ ste lep par, u p.... materinu.’ On pođe, pa se vrati: ’Jao izvini, zaboravio sam onaj novac da ti vratim.’ Gurnu mi u džep dobru sumu. Naravno, nije mi bio dužan, možeš zamisliti, on je bio za sve nas božanstvo. A moja Nada sigurno misli ’Kakav sam ja dasa, kad Zoran Radmilović od mene pozajmljuje pare.’
I ovo je lepa priča. Zoran dolazi u ’Grmeč’, završila se predstava. Seda za moj sto. Pita, gde idem na odmor. Rekoh da idem u moje selo. ’Hajde, donesi pršut i vino, pa da dođem kod tebe.’ Odlazim u Civljane, moje selo, moj brat Peko je bio domaćin, pravio pršute, vino, rakiju, sve je kod njega bilo prvoklasno. Kažem mu da mi treba jedan pršut, sir iz mešine, vino, crveno i belo. Za koga je? Za Zorana Radmilovića. Sve mi je spakovao. Sretnem ja Zorana kod Crkve Svetog Marka. Zoki, šta radiš? Kaže – čekam voz. Kažem, doneo sam pršut, vino i još nešto. Kaže – ne vredi, bio sam na Hvaru i nalio sam se do Nove godine. Sutradan on zove telefonom i pita kad može da dođe.
Moja majka je lepo domaćinski isekla pršutu i sir. Evo ti ga Zoki. Kada je on video kako je to moja mama spremila, kaže joj – gospođo, pa ovo je kao za kralja. A moja mama kaže – ja sam kralja najviše volela. Pita Zoran – zašto? Kaže – 1932. godine, ja sam imala 15 godina, a kralj je bio u Vrlici tamo. Odseli su pored kuće moje majke sa svitom. Kralj me pomilovao po glavi i daje mi 100 dinara. Sto dinara, to je bila krava.
Zove me nekom prilikom Jovanka Broz. Moja mama je uvek volela da zna ko zove. Ako je ženska, ona je mislila da ću ja odmah da se oženim. Kaže – ovde Jovanka Broz. A je l’ tebi ona Titina Jovanka nešto? Kaže – ja sam Titina. Stvarno? Stvarno. I sada one tamburaju priču. I moja majka njoj priča kako joj kralj dao 100 dinara i kako ona njega više voli... A Jovanka kaže ‒ i ja bih ga volela da je i meni dao 100 dinara.“
U knjizi pominjete Šekularca, čuvenog fudbalera, boema sa Dorćola.
“Kad bi znao koliko smo igrali šaha. To mu je bila strast. Znali smo i po deset sati da sednemo i dok neko ne klone. Igrali smo kod stadiona Partizana, u jednoj kockarnici. Šeki je imao nekog vozača. Kaže – hajde, idemo na poker aparate. Pet i po hiljada eura uze Šeki. Kažem, Šeki, hajde da brišemo. On je stanovao u Bulevaru, ja odem za Mirijevo. Sutra je sve prokockao, jedva su gaće na njemu ostale. Pričala mi Olja Ivanjicki da je bio galantan kada su žene u pitanju. Olja priča kako ga je pitala šta misli o Dostojevskom. A on kaže – ja toga fudbalera ne znam. U kom klubu igra? Olja je mislila da se on zeza. I on je nju time osvojio. Nije mogla da veruje da neko o Dostojevskom nema pojma.“
Družili ste se i sa Ružicom Sokić?
“Sokići su bili bogatuni. Cuca Sokić je bila njena rođaka, Cucin otac je bio vlasnik lista ’Pravda’, a Ružičin otac je bio revolucionar. U zatvoru na Adi Ciganliji robijao je sa Veselinom Maslešom. Priča mi Ružica da je njen otac uvek imao jedno 30 komada odela i cipela. Napisao je iz zatvora mojoj mami Loli na cedulji da mu donese odelo i cipele i za Maslešu. Posle rata oni su pali u nemilost kao reakcionari. Ružica je imala problema dok se upiše na Akademiju, koju je ipak završila.
Družili smo se. Bila je vrlo interesantna i prijatna. Jedne večeri pozove me da idemo u ’Klub književnika’. Dovede i Milju Vujanović, u to vreme veliku zvezdu, lepoticu. Oko jedan po ponoći dođoše Dragan Nikolić i Bora Todorović. Sedoše sa nama. Sutradan u Ateljeu već se raspredaju priče. Ništa nije bilo, ali Dragan i Bora su znali to da naduvaju.“
U knjizi dosta prostora posvetili ste Đorđu Marjanoviću.
“Đorđa stavljam na prvo mesto po prijateljstvu, druženju i svemu, pored Radoša Novakovića. Đorđe, kad god bi išao na te koncerte, išli smo zajedno. Celu Srbiju proputovao sam sa njim. Bio je veliki umetnik i uprkos velikoj popularnosti, ne samo u Jugoslaviji, ostao je normalan čovek. Pozove me Đorđe na rođendan kod njega u stan. Dođem, a tamo ekstra društvo, od ruskog ambasadora, diplomata... Ulazim, a Đorđe, onako teatralan, ustaje i kaže: ’Da li je ovo moguće? Pevao sam Hruščovu, Brežnjevu, Gorbačovu, kome sve nisam. Ali ovakvu čast da doživim, Milan Šarac da dođe na moj rođendan, to ne mogu da verujem.’ A ovaj ruski ambasador i druge diplomate ne znaju ko sam, pa mi nešto čestitaju. A ovi naši se valjaju od smeha.“
Napravili ste film o Dejanu Medakoviću.
“Dejan Medaković me je voleo, zvao me je Šarče. Tada sam pravio film o njemu u Sremskim Karlovcima. On je bio đak čuvene Karlovačke gimnazije, zajedno sa Mihizom i nizom poznatih ljudi. Dejan je bio intelektualac par ekselans, voleo da se šali, bio je izuzetno duhovit i opušten. Snimamo deo filma u živopisnim predelima fruškogorskih manastira. Izmoreni stižemo uveče u manastir Krušedol, gde je planirano da konačimo. Iguman manastira je jerej Damaskin, inače dugogodišnji Medakovićev prijatelj. Stižemo oko devet uveče. Ja uđem u manastir, sreće me igumanija: rekoh – izvinite, hoćete li reći igumanu da je došao Dejan Medaković. A ona kaže da je legao da spava. Samo vi recite Dejan Medaković. Igumanija ode.
Poslužiše nas rakijom i pojavi se iguman Damaskin. Još sa stepeništa pita: Dejane, jesi li još glavni? Nisam više. A zašto? Izdali su me. Damaskin kaže – i Isusa su izdali. Dejan odgovara: Isusa je izdao jedan čovek, a mene pola Akademije.“
Život
20.10.2023. 17:00
Neispričana priča prve dame Jugoslavije
Posebno je zanimljivo Vaše druženje sa episkopom crnogorsko-primorskim, upokojenim Amfilohijem Radovićem.
“Amfilohije Radović je velika priča. Čovek neverovatne pameti, sa vizijom. Upoznao sam ga davno. U Patrijaršiji je vladika Irinej Bulović organizovao skup crkvenih velikodostojnika, gde je bio, naravno, i Amfilohije. Upoznao nas je, koliko se sećam, Slobodan Mileusnić.
Posle smo se sprijateljili, viđali se s vremena na vreme. Kad bih otišao poslom u Crnu Goru, redovno bih mu se javljao i ako nije u poslu odlazio bih kod njega na Cetinje. Amfilohije je znao da se poznajem i viđam povremeno sa Jovankom Broz. Jovanku sam poznavao odranije, češće smo se viđali posle onih njenih stradanja i proganjanja po nalogu Dolanca i Nikole Ljubičića, što je javnosti odavno znano.
Episkop Amfilohije nekom prilikom zove me da dođem u Patrijaršiju. Pita da ga odvedem kod Jovanke Broz. Preko pukovnika SDB-a Radeta Čečura, tada njenog telohranitelja, dogovorimo susret. Rade kaže – Jovanka je to prihvatila sa oduševljenjem. Kaže: ’Volela bih da ga vidim. On je čovek koji zrači umom i snagom.’ Uglavnom, u dogovoreno vreme mitropolit i ja dođemo u kuću gde je Jovanka prisilno useljena. Pukovnik Čečur otvara vrata i mi ulazimo. Prvi ulazi mitropolit.
Jovanka se krsti tri puta u hodu, prilazi mitropolitu i ljubi mu ruku. Razgovarali su više od sat vremena. Njemu je Jovanka pričala kako su 17 članova njene familije bili sveštena lica. I još ga moli da joj, kad ona umre, on na pogrebu održi opelo.
Mitropolit pristaje, kaže ’Biće mi velika čast, ako ja ne odem pre Vas.’ Mitropolit je pitao kako ona živi i može li crkva nešto pomoći, uz njenu saglasnost. Jovanka mu je pripovedala kako su je Dolanc, Ljubičić i ostali iz vrha partije i države proganjali samo zbog toga što je mnogo znala ko su i šta su sve radili. Te kako su pritiskali Tita da se razvedu, što Tito nije hteo. Posle su je, sa pištoljem u grlu, uhapsili i doveli ovde.
Amfilohije ju je pitao da li zna gde je tačno sahranjen general Draža Mihailović? Jovanka je odgovorila: ’Nažalost, to mi nije poznato. Nisam ni u usputnim razgovorima državnih funkcionera ništa čula o tome. Tito mi ništa o tome nije pričao, a moja pozicija je bila takva da bi bilo kakva radoznalost na tu temu bila krajnje opasna.’
Kad je Jovanka umrla, mitropolit je bio na službenom putu u Argentini. Kad smo se videli nekoliko meseci kasnije, on mi je rekao da imamo dug prema Jovanki. Predložio sam da može da joj održi opelo u Kući cveća gde je sahranjena. On je to odmah prihvatio, reklo bi se sa oduševljenjem. A ja sam sa već pomenutim ljudima to organizovao.
Opelo je trebalo da počne u četiri sata, ali smo došli u pola pet. Znaš zašto smo došli u pola pet? Prisutna je bila samo najuža Jovankina familija. Ti ljudi su mislili da će mitropolit posetiti samo grob i da se tu prekrstimo. Nisu ni slutili šta će se dogoditi. U pola pet počelo je opelo, Rade, naš drugar, i ja smo tom prilikom pomagali Amfilohiju. I to smatram svojim najvećim uspehom. Bilo je tu ispred Kuće cveća i drugog sveta, koji su došli da posete Titov grob. Ali gledali su opelo koje je održao niko drugi do veliki Đed. Sve vreme dok je trajao obred pitao sam se – šta bi Broz uradio da ustane iz groba?!“
Da li je Jovanka posle susreta sa mitropolitom njega pominjala?
“Da, vrlo često. Jednog dana, na Kalemegdanu sretnem mog prijatelja Bogunovića, koji me pita kako je Jovanka. Ja Jovanku pozovem telefonom. Kaže da je dobro i veselo povisi ton: ’Pozdravi Amfilohija i kaži mu da ga volim!’
Pokojni mitropolit Amfilohije, verujem, mogao je da ugovori susret sa Jovankom i bez mene, s obzirom na njegov ugled i uticaj koje je imao u visokim beogradskim krugovima. Ali, veliki Đed je znao šta radi.“
Vesti
18.06.2024. 18:10
Seljančica, komunista, suvladarka ‒ Jovanka
Komentari
