Vesti
08.07.2024. 13:12
Vesti
12.11.2024. 15:20
Marko R. Petrović
Ko najviše žali za SFRJ
Nostalgičan pogled u prošlost
Nisu istraživači i analitičari “Galupa“ otkrili ni toplu vodu, ni rupu na saksiji kada su, kako je to na nalogu Iks World of statistics (Svet statistike) objavljeno da je, poredeći države nastale iz nekadašnje SFRJ, u Srbiji najviše onih koji misle da je njen raspad bio greška, a najmanje ih je na Kosovu.
Jer, četiri od pet građana Srbije (81 odsto) očigledno žali za nekadašnjom zajedničkom državom, dok isti sentiment gaji tek svaki deseti stanovnik Kosova (10 odsto).
Što se tiče ostalih naroda/država, za građanima Srbije slede stanovnici Bosne i Hercegovine (77 odsto), pa Crnogorci (65 odsto) i građani Severne Makedonije (61 odsto). Ispotpolovični procenat onih koji misle da Jugoslavija nije trebalo da se raspadne prisutan je, osim na Kosovu, još i u Sloveniji (45 odsto) i Hrvatskoj (23 odsto).
Imajući u vidu šta se sve dešavalo u poslednjih 30 – 35 godina, pa čak i malo više, na ovim prostorima, ovi rezultati nisu, dakle, iznenađujući. Pojedini sagovornici Ekspresa čude se, na primer, da je u Hrvatskoj uopšte i skoro četvrtina onih koji misle da je raspad SFRJ bio greška.
Istina je, međutim, da svako od onih koji je pomislio da je raspad zajedničke države bio loš potez, za to ima svoje razloge. Kod jednih su oni ideološki, kod drugih ekonomski, kod trećih politički... A suština svega je da je reč o nekakvoj idealističkoj nostalgiji koja sama po sebi nije zasnovana na racionalnom razmišljanju, već na sećanjima koja su često selektivna i varljiva, gde potiskujemo ono ružno što nam se desilo, a u prvi plan ističemo samo lepe stvari.
Daleko od toga da Jugoslavija nije imala svoje dobre strane (opet zavisno od ugla gledanja), kao što je daleko od istine da je ona bila savršena “zajednica bratskih naroda i narodnosti“.
Mišljenje o ovim rezultatima potražili smo od nekoliko eminentnih istoričara iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Slovenije.
U svemu je, naravno, nama najzanimljivije zbog čega je i dalje među građanima Srbije najprisutniji taj neki žal za Jugoslavijom? I još važnije je odgovoriti na pitanje da li stalnim gledanjem u prošlost i njenim idealizovanjem svesno okrećemo glavu od budućnosti?
“Ovo istraživanje pokazuje koliko je lažno kafansko lamentiranje o Jugoslaviji kao srpskom promašaju. Obični ljudi to ne misle. Delimično iz nostalgije za socijalizmom, ali i iz dubljih razloga. Jugoslavija je najveći i najskuplje plaćeni srpski istorijski projekat. Jedina država u kojoj su svi Srbi mogli da budu na okupu. Postoji i nostalgija za velikom državom, regionalnom silom, kao i u SSSR“, koncizan je istoričar dr Predrag Marković, direktor Instituta za savremenu istoriju.
Njegov saradnik sa istog instituta dr Srđan Cvetković, uz opasku da nije iznenađen ovim podacima, konstatuje i kako su Srbi uvek bili Jugosloveni, kakvog god opredeljenja da su bili.
“Bez obzira na to da li su bili komunisti, ljotićevci, dražinovci... Svi su oni bili Jugosloveni, samo im je oblik jugoslovenstva bio različit. Čak je i Kraljevina išla ka nekakvoj konfederaciji“, kaže Srđan Cvetković za “Ekspres“, podupirući tvrdnju i time da su čak i u emigraciji Srbi svoje pokrete nazivali jugoslovenskim.
Kod drugih emigracija, a naročito kod hrvatske i albanske, to nikako nije bio slučaj.
“Drugi narodi ne doživljavaju Jugoslaviju kao što je doživljavaju Srbi. Verujem da su i u Crnoj Gori najviše jugoslovenski orijentisani pripadnici srpskog naroda, dok su u BiH to Srbi i Bošnjaci, a Hrvati su radikalno protiv. Hercegovci su uvek bili jaka HDZ struja“, dodaje dr Cvetković.
Na pitanje da li se stalnim gledanjem u prošlost gubi iz vida budućnost, naš sagovornik odgovara da je “u principu tako“, ali primećuje i da su oni koji gledaju u prošlost na taj način “zagledani u nešto što je bilo idealizovano, a daleko od toga da je bilo idealno“.
“Imali smo i tada jednu partiju na vlasti. Opozicija nije ni bila dozvoljena. U tom smislu nemamo za čime da žalimo jer nisu bila slobodnija vremena. Sad se više prodaju turistički aranžmani, voze se bolji automobili, ali narod to ne čini srećnijim. To je neki žal za “starim dobrim vremenima“. I Rumuni čak imaju dosta nostalgičnih, čak 30 odsto onih koji pate za vremenom Čaušeskua“, primećuje dr Cvetković.
On dodaje da nostalgija nije racionalna kategorija, vezana je za mladost, vreme kad je sve bilo sporije i kada je, čini nam se, bilo bezbednije.
“Možda i jeste bilo bezbednije. Manje su bile vidljive socijalne razlike. Roba je bila slična, automobili su bili slični. Nije se pisalo o tim razlikama. Nije bilo medija koji su danas ružno ogledalo društva. Kad bi sada neko došao iz prošlosti i video sve te medije, rekao bi da su svi poludeli, da je ovo jedan cirkus. Ne kažem da možda cirkusa tada nije bilo, ali je sada vidljiviji. Otišlo je predaleko. Iz tog rakursa ljudima se čini da je bilo bolje. Tada je profesor bio cenjen, učenik bi mu ustao u prevozu i učionici kad uđe, a ne bi ga pretukao. Manje su bile vidljive socijalne razlike, nenormalnosti su bile pritajene, ludaci su bili u ludnicama, a kriminalci u zatvorima“, kaže dr Cvetković.
Bila je, prema njegovom mišljenju, prisutnija i socijalna kohezija, disciplina u društvu, manja stopa kriminala, manje vidljiva razlika u imovini... Ljudi su se više družili, čemu je sigurno doprinosilo i to što ste nekad morali da idete kod komšije da biste telefonirali jer nije svaka kuća imala telefon, ili da gledate televizijski program.
“Ne treba, međutim, idealizovati. Bilo je bogatih partijskih funkcionera koji su živeli kao kasta, ali nisu se time hvalisali po medijima. Nostalgija jeste ideološka u slučaju Srba jer su Jugoslaviju doživljavali kao malo proširenu Srbiju budući da su bili najmnogoljudniji narod. Žal za mladošću i bezbednijim vremenom – ključ je nostalgije. Ali, da ih vrate na crno-beli televizor, da im nestaje struja u četiri smene i da imaju jedan crtani film dnevno, da mogu da voze samo “juga“ ili “stojadina“, vratili bi se brzo u realnost i odustali bi od nostalgičnog jugoslovenstva“, zaključuje dr Cvetković.
Bosna i Hercegovina druga je po broju onih koji misle da je raspad SFRJ bio greška. Doktor Husnija Kamberović, akademik i profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, odgovara na pitanje da li je iznenađen tolikim postotak onih u BiH koji misle na taj način. “Imajući u vidu odnose koji vladaju u BiH danas, veliku korupciju, slabost države, izostanak sigurnosti, nedostatak perspektive i slično, skoro da se ovakvo šta moglo očekivati kada je reč o odnosu prema Jugoslaviji.“
“Uz to, u BiH je raspad Jugoslavije bio najkrvaviji i to teško iskustvo sigurno je ostavilo nekog traga i to kako kod onih koji su svoje formativno životno doba imali u Jugoslaviji, tako i kod ovih mladih generacija koje, suočene sa besperspektivnošću, sve više počinju vjerovati da priče o boljem životu u Jugoslaviji nisu samo bajke“, kaže dr Kamberović za “Ekspres“.
Komentarišući činjenicu da je samo u Srbiji više onih koji žale za SFRJ, sagovornik “Ekspresa“ ističe kako misli da postoje razlike u Srbiji i BiH “u ovom kontekstu sjećanja i doživljaja Jugoslavije“.
“Čini mi se da u Srbiji i danas na Jugoslaviju više ljudi gleda kao na državu koja je u svojim granicama objedinjavala većinu srpskog naroda. U BiH je to sjećanje na Jugoslaviju više u vezi sa socijalnim nego političkim ili nacionalnim kontekstom (iako vjerovatno većina Srba u BiH za Jugoslavijom žali zbog toga što su odvojeni od glavnine srpskog naroda u Srbiji). Čini mi se, dakle, da je u BiH žal za Jugoslavijom zapravo žal za boljim životom, a u Srbiji – žal za srpskom državom. Istinski Jugoslaveni koji njeguju jugoslavenski kulturni prostor danas su i u Srbiji i Bosni i Hercegovini, kao i u drugim postjugoslavenskim zemljama – prava manjina“, ocenjuje dr Kamberović.
Iz šturih podataka objavljenih na “Iksu“ ne vidi se nacionalna struktura onih u BiH koji misle da je raspad SFRJ bio greška.
“Teško je nagađati jer mi samo vidimo procente, a nemamo nikakve druge podatke i ne znamo kako su rađena istraživanja, šta se sve istraživalo, koje su skupine bile obuhvaćena istraživanjem i slično. Ipak, imajući u vidu odnos prema Jugoslaviji u vrijeme dok je ta država postojala, kao i odnos koji je postojao u vrijeme raspada države, mogli bismo hrabro, ali prilično pouzdano, pretpostaviti da je među Hrvatima, vjerovatno, najmanje onih koji misle da je raspad Jugoslavije bio greška. Bošnjaci i Srbi vjerovatno imaju sličan, pozitivan odnos prema Jugoslaviji, iako bih ja rekao da postoji mala razlika između Srba i Bošnjaka u razumijevanju onoga šta je Jugoslavija bila i u razlozima njenog raspada“, kaže dr Kamberović.
“Ovo istraživanje pokazuje da ljudi u BiH pozitivno doživljavaju Jugoslaviju. Ipak, mislim da tu treba voditi računa da se to, uglavnom odnosi na socijalističku ili Titovu Jugoslaviju, kako je obično nazivaju, a ne i na onu prvu, monarhističku. Sjećam se nekih istraživanja, koja su prije nekoliko godina bila predstavljena i u nekim medijima u BiH, kada su na pitanje: ʼČega se sjećate iz Jugoslavijeʼ, starije generacije uglavnom odgovarale ʼTiteʼ, dok su mlađe generacije, koje nisu zadojene nacionalizmom (a, nećete vjerovati, ima i takvih!) ukazivale na priče o boljem životu, socijalnoj sigurnosti, slobodnom i besplatnom školstvu, zdravstvu i slično. Dakle, mislim da je danas u BiH više onih koji pozitivno doživljavaju Jugoslaviju, možda čak i pozitivnije nego što ta država zaslužuje“, zaključuje dr Kamberović.
Vesti
20.09.2023. 19:15
Šta su kome braća zaveštala
Ako poredimo, recimo, stavove građana Slovenije i Hrvatske, zanimljivo je da je “jugonostalgičara“ među Slovencima gotovo dvostruko više.
Profesor dr Božo Repe sa Filozofskog fakulteta u Ljubljani ocenjuje da je “razlika između Slovenije i Hrvatske u tome što u Hrvatskoj već 30 godina sistematski traje protivjugoslovenska propaganda, ime Jugoslavija gotovo se i ne koristi, već eufemizmi kao što su ʼbivša državaʼ, ʼregionʼ i slično, dok je ustaštvo poluzvanična ideologija“.
“Na primer, ako se šetate po rekreacionom parku ʼJarunʼ u Zagrebu, gde su postavljene table sa imenima najpoznatijih sportista, svi su osvajali medalje za Hrvatsku, a ne za Jugoslaviju. U Sloveniji je odnos prema Jugoslaviji suzdržaniji, čak i u medijima. Na Jugoslaviju se generalno gleda kao na pozitivno razdoblje u slovenačkoj istoriji ‒ tada smo dobili republiku, pripojili Primorsku, postojala su socijalna prava koja su danas nestala. O tome postoji određena svest. Takođe, Narodnooslobodilačka borba većini stanovništva ostaje u svesti kao nešto pozitivno“, ocenjuje dr Repe.
Sport
13.05.2024. 14:36
Sukob koji je najavio kraj SFRJ
Jugoslavija i socijalizam su, međutim, kako kaže, deo stalne kulturne borbe koja se obnovila punom snagom nakon osamostaljenja. Istorijsko pamćenje, prema njegovim rečima, uglavnom čuva starija generacija, dok mladi odrasli u novom, neoliberalističkom svetu, informacije dobijaju sa društvenih mreža.
“A kako Jugoslavija, tako i osamostaljenje, vremenski im je udaljeno kao egipatske piramide ‒ njihovo istorijsko pamćenje doseže najdalje do prethodne verzije Android telefona. Neselektivno prihvatanje svih vrsta informacija, zajedno s manipulacijama koje s tim dolaze, današnja su stvarnost“, kaže sagovornik Ekspresa.
Sistematska antikomunistička i protivjugoslovenska propaganda takođe su, kako kaže, ostavile posledice i u Sloveniji.
“Ne znam koliko je reprezentativan bio uzorak ankete, niti koje je kategorije stanovništva obuhvatio, pa bi procenat možda mogao biti i viši. Slovenci su, na primer, među najčešćim posetiocima partizanskih spomenika širom Jugoslavije i Titovog groba na Dedinju, a jugoslovenstvo u Sloveniji već dugo nema negativnu konotaciju. Vesti iz ʼregionaʼ (što je takođe u Sloveniji zamenski izraz za prostor bivše Jugoslavije) redovno su deo informativnih programa, ne samo političkih, već naročito kada je reč o industriji zabave. Pevači iz bivše Jugoslavije svih generacija bez problema pune i najveću dvoranu u Stožicama, prikazuju se stari jugoslovenski filmovi, a neke radio-stanice puštaju pretežno ʼjugoʼ muziku, jugoslovenska hrana (p)ostala je sastavni dio slovenačke kulinarike. Rekao bih da je Jugoslavija, izjednačena sa komunizmom, negativno doživljena na radikalnoj desnici, što je ujedno deo politike pojedinih stranaka. Većina starije i srednje generacije koja se u Jugoslaviji rodila i još je se seća, ima pretežno pozitivan stav prema njoj (što je, naravno, povezano i sa nostalgijom za mladošću), dok mladima Jugoslavija u političkom smislu ne znači ništa. Isto kao što im ništa ne znače ni druga istorijska razdoblja“, zaključuje dr Repe.
I za dr Hrvoja Klasića sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu rezultati ankete su “u skladu sa očekivanjima“ i odgovaraju “stanju s kraja ’80-ih“, kada su najnezadovoljniji situacijom u Jugoslaviji bili Albanci sa Kosova, a potom i Hrvati i Slovenci.
“Ali ne treba generalizovati jer to opet ne mora da odgovara činjenično argumentima koje su imale tada različite grupe, bilo političara, ekonomista, intelektualaca ili građana“, primećuje dr Klasić.
Albanci sa Kosova bili su nezadovoljni i statusom unutar Srbije i unutar SFRJ, nacionalnim i ekonomskim. Slovenija i Hrvatska smatrale su da previše svojih sredstava daju zajedničkoj državi, a premalo dobijaju, odnosno da drugi žive na njihova račun.
“Možemo da se prisetimo one poznate devize – tražimo politiku čistih računa. U tom smislu Hrvatska, Slovenija i Kosovo imali su najveći otpor prema Jugoslaviji, što ne znači da su svi u Hrvatskoj ili Sloveniji danas apsolutno protiv Jugoslavije. Samo znači da su smatrali da bi im bilo bolje bez Jugoslavije. I kad pogledamo, u principu, čini mi se da nove države koje se nekako nisu uspele snaći, koje bilo ekonomski, bilo strukturalno, ne funkcionišu najbolje, a rekao bih da su to i BiH i Srbija i Crna Gora, nekako najviše žale za periodom u kojem su, imaju osećaj, živeli ipak bolje. Je li taj osećaj opravdan ili nije, drugo je pitanje“, ocenjuje dr Klasić.
Život
04.08.2022. 14:26
Tito, mit o neumrlom vođi
Stvar koja je bitno uticala na odnos Hrvata prema SFRJ svakako je rat, jer se Hrvatska odluku da izađe iz Jugoslavije morala provesti u ratnim stradanjima, “u kojima su stradali svi bez obzira na nacionalnost“.
“A čini mi se i da se tamo gde je razvijenija demokratija, koliko god još bila nerazvijenija nego u Danskoj ili Finskoj, gde je veća sloboda medija, stvorio i dodatni otpor prema komunizmu, odnosno prema jednopartijskoj državi u kojoj je postojala i cenzura medija i političke i ljudske neslobode… Kada se sve uzme u obzir, iz različitih razloga postoji otpor kod spomenutih zemalja“, kaže dr Klasić.
Komentarišući razliku u procentima u Hrvatskoj i Sloveniji, sagovornik Ekspresa kaže da pre svega treba gledati šta kome znači Jugoslavija i kakav je odnos prema njoj u poslednjih tridesetak godina.
“U Hrvatskoj je on izuzetno negativan. U Sloveniju je, pak, došlo puno stanovnika iz cele bivše Jugoslavije. Verovatno su i oni dali svoj glas u toj anketi. U Hrvatskoj Srba više gotovo da nema, manje ih je od pet odsto, a ne verujem da će puno Hrvata reći da im je žao što se raspala Jugoslavija. U Sloveniji se ne shvata toliko dramatično situacija, jer se u Jugoslaviji vide i oni pozitivni efekti, možda i pre svega nekakav kulturni prostor, muzička i filmska scena i to dosta utiče. Što u Hrvatskoj, na službenom nivou, još veoma malo utiče na odnos prema Jugoslaviji. Mislim da je u Sloveniji opušteniji odnos prema Jugoslaviji, za koju misle da bi možda bilo dobro da je opstala u nekakvom drugačijem okivru“, kaže dr Klasić.
Ali, kada je o muzici i filmu reč, neminovno se postavlja pitanje srpskih “cajki“, koje redovno pune koncertne i klupske dvorane po Hrvatskoj.
“To je šizofrena situacija u kojoj će biologija odraditi svoje. Ne verujem da iko ko to voli u Hrvatskoj, posebno oni koji su rođeni, odgajani i školovani daleko posle Jugoslavije, razmišlja o njoj. Zašto bi o njoj mislili? Ali, svesni su da je zajednički jezik jako vezivno tkivo – i kad gledaju filmove, slušaju muziku, prate sportiste... Veliki broj mladih Hrvata ne vidi zašto bi slušali nacionaliste koji kažu da treba mrzeti Srbe. Oni ne shvataju zbog čega bi to tačno trebalo da mrze Srbe, jer srpski muzičari i filmovi su sveprisutni. Ali nemaju odnos ni prema tome da zbog toga što će voleti srpske filmove i muziku, treba da žive u novoj zajednici koja bi bila sa Srbijom, Crnom Gorom i ostalima. Tim pre što danas imaju internet, sve je otvoreno i vide da građani Hrvatske ipak žive bolje od građana Srbije na više nivoa“, zaključuje dr Klasić.
Komentari
