Život
04.08.2022. 14:26
Dragan Vesić

"Bravar je bio bolji“

Tito, mit o neumrlom vođi

Tito
Izvor: Shutterstock

Nedavno je u "Ekspresu“ objavljen znalački napisan feljton o misteriji zvanoj Josip Broz, o manje poznatim detaljima iz života neumrlog vođe – I posle Tita – Tito – mada smo, kada je na scenu stupila karikatura demokratije, imali njegove surogate.

Jugoslavija se raspala u krvi, ljudi su ginuli nizašta: granice su ostale iste, avnojevske, a zbog njih se ratovalo. Ostale su iste jer su velike sile tako htele – i uvek je, gledano kroz istoriju, tako bilo – ali ostrašćene vođe i "očevi“ nacija, umišljene mesije, u svom zanosu držali su vatrene ratnohuškačke govore dok im je zapaljena i zaslepljena masa klicala. Istorija ih jeste zapamtila, ali ne kao korifeje, nego kao ratne zločince.

Sad, pravnici znaju da pravda, kao etička kategorija, nema veze s pravom – Haški tribunal jeste bio više politički nego pravni, a najveći negativci bili su Srbi i među njima je bilo najviše optuženih. To su činjenice.

Ali, vratimo se Titu: odgovor na pitanje zašto je on, kao prosvećeni diktator, i danas u srcima mnogih nije težak.

Prvo, mnogima koji mu se i sada dive nije jasno da je Brozu bilo lako da kaže Staljinu istorijsko ne jer je imao podršku Zapada. Da nije, "pojeo bi ga mrak“. Zvanična istorija, ona u vreme SFRJ, govori o njegovoj hrabrosti da se odupre sovjetskoj čizmi – kako su učili decu – što je naravno budalaština i falsifikat. Ali, moralo je tako infantilno za unutrašnju upotrebu.

Istina je da je tada, posle Drugog svetskog rata, svet bio bipolaran, podeljen između velikih sila koje su pobedile u ratu zajedničkog neprijatelja – nacifašizam: bilo je to vreme Hladnog rata, podele sveta na zapadni kapitalistički i istočni komunistički blok.

Verovatno dogovorom velikih sila, komunistička Jugoslavija izabrana je, zbog svog geostrateškog položaja, za tampon zonu: ni Istok, ni Zapad – takva jednopartijska država imala je komunizam sa ljudskim likom, životni standard bio je znatno bolji nego u ostalim komunističkim zemljama pod sovjetskom čizmom: slušao se rokenrol, pila "koka-kola“ i išlo u Trst po "levis 501“, znalo se za "Adidas“ i "Pumine“ patike. Išlo se na more, više putovalo... Rečju, Titova Jugoslavija bila je otvorenija i liberalnija za vrednosti trulog kapitalizma što neobrazovan svet pripisuje Bravarovoj genijalnosti.

Prava istina je da se Broz našao u pravo vreme na pravom mestu. Naravno, pošto je to znao da iskoristi, ne dovodi se u pitanje njegova politička snalažljivost, ali su mu i okolnosti – svetska politička konjunktura – išle naruku. Broz jeste bio sposoban političar, čak državnik, ali obrazovan i elokventan svakako nije bio – njegov jezik bio je čudna mešavina slovenskih jezika sa još čudnijim naglaskom i imao je problem ne samo da sastavi smislenu prostoproširenu rečenicu nego i da bez zamuckivanja čita govore koje su mu drugi pisali.

Broz je bio hedonista, bio je ženskaroš i voleo je raskoš i skupe stvari. Uživao je u tome.

Mnogi koji mu se dive kao ateističkom komunističkom božanstvu lako će naći opravdanje za Goli otok mada je tamo najviše Srba i Crnogoraca tucalo kamen (komunistički pandan Sizifovom poslu) dok ne zaborave Staljina, koga su i sami voleli oni koji su ih tamo slali, ali su se na vreme prestrojili... Ako je Vinston Smit, iz čuvenog vizionarskog Orvelovog romana "1984“, iskreno zavoleo Velikog brata, zašto ne bi i komunisti koji su voleli pogrešnog (Staljin) u smutnim vremenima, zavoleli Tita?

Dakle, Tito nije grešio, imalo je i za njega i za narod.

Tačno je da je u SFRJ radnička klasa živela bolje od svojih kolega u Čehoslovačkoj, Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj... Mi smo tada za njih bili Zapad.

Jugonostalgija je bila posebno izražena u Srba, uz koju ide ljubav prema Titu, kao ostvarenje istorijskog sna o svim Južnim Slovenima u jednoj državi, dok bi drugi narodi jugonostalgiju videli kao velikosrpski san o hegemoniji Srba jer su bili najbrojniji narod u obe Jugoslavije. A kao dokaz bi ponudili Garašaninovo Načertanije o Velikoj Srbiji i Memorandum SANU koji je, naravno, nastao kasnije, takođe o Velikoj Srbiji.

Ima svega, pa i toga da je jugonostalgija čista emocija, a njoj je doprinela karikatura demokratije s početka teksta: kao da su nacionalne vođe svesno želele da obesmisle vrednosti zapadne demokratije jer se tako lakše vlada i manipuliše.

Tako je Miloševićevo obećanje o "švedskom standardu“ u Srbiji postalo predmet sprdnje i možda je, pored njegove sklonosti ka apsolutizmu, to obećanje zaslužno za grafit "Bravar je bio bolji“.

Tokom decenija mogli smo se naslušati i priča da je Tito prezadužio zemlju zapadnim kreditima, ali je činjenica da se u vreme SFRJ radilo, proizvodilo i izvozilo. Cvetala je i teška i laka industrija, uslužne delatnosti, a i od poljoprivrede se živelo bolje.

U vreme tranzicije znamo šta se desilo u Srbiji – izabran je neoliberalni model, destruktivan za privredno nerazvijene zemlje koje menjaju sistem, dok je u Sloveniji, na primer, izabran socijaldemokratski model. Nije se srljalo u privatizaciju svega postojećeg pa se ni privatizacija nije pretvorila u pljačku kao kod nas. Naravno, tajkuni su se obogatili, a proizvodnja stala i ljudi ostali bez posla – zato nije čudo što je samo u Srbiji Tito bio bolji.

Još jedan razlog naše nostalgije za Titovim komunizmom nema veze s mozgom, ali ima s mentalitetom o kome je pisao etnolog Jovan Cvijić, ali i Arčibald Rajs i mnogi drugi.

Naime, bez obzira na etnološku podelu mentaliteta: dinarski (violentni), centralni (rajetinski)... svim tim geografskim i kulturološkim osobenostima zajednička je ljubav prema "čvrstoj ruci“, odnosno kultu ličnosti. Ljudi su ti koji bilo kom lideru pridaju božanske atribute – ljudi očekuju da lider čini čuda kao Hrist, što je blasfemija, i da reši sve njihove probleme, mada je, baš zbog toga, problem u njima... Istorijski, stečen, kolektivno nesvesni, nije bitno.

U satiri "Vođa“ Domanović je, umetnički perfektno, opisao taj mentalitet, tu potrebu za vođom: naime, i ne znajući zašto ni kuda masa ide za neznancem koji ih odvodi u provaliju. Tek kad su tamo stigli, setili su se da ga pitaju zašto ih je odveo u provaliju i dobili odgovor od vođe da je slep.

I sve dok se ne oslobodimo tog mentaliteta nama neće biti bolje, što neće biti lako zbog atemporalnosti naše svesti. Naš mentalitet nam je poručio da i posle Tita ostaje Tito.

Krenuće nam tek kad se oslobodimo mita o neumrlim vođama koje ćemo gledati kao smrtnike, a ne kao bogove.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

"Tita nema, ali imamo Dan mladosti i radosti"
Josip Broz Tito 21.5.2022.

Kumrovec

22.05.2022. 11:15

"Tita nema, ali imamo Dan mladosti i radosti"

Više hiljada poštovalaca Josipa Broza Tita okupilo se u subotu u njegovom rodnom mestu Kumrovcu, u Hrvatskom zagorju, na tradicionalnoj proslavi Dana mladosti koji se u bivšoj Jugoslaviji slavio 25. maja u čast rođendana doživotnog predsednika SFRJ.
Foto
Close
Vremenska prognoza
clear sky
35°C
18.08.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve