Vesti
18.02.2025. 09:01
Vesti
18.02.2025. 15:45
Momčilo Petrović
U fokusu
Istorija protesta u Srbiji: U centru su, skoro uvek, bili studenti
Ulice srpskih gradova, a u prvom redu Beograda, pamte brojne mitinge, demonstracije i nemire. U prvim redovima uvek su bili studenti...
Šesti maj 1891. godine zapamćen je kao dan kad je jedna srpska vlada prvi put policiji naredila da puca na sopstveni narod. Tada su u Beogradu, pre 134 godine, u krvi ugušene demonstracije zbog proterivanja kraljice Natalije.
Natalija Obrenović prva je srpska novovekovna kraljica. Ćerka ruskog pukovnika i princeze iz Moldavije, rođena je u Firenci 1859. godine. Udala se za kneza Milana kad joj je bilo 16, a njemu 21 godina. Godinu dana kasnije rodio im se sin Aleksandar. Postala je vrlo popularna u narodu 1885. zbog brige i truda oko ranjenika za vreme rata sa Bugarskom.
Milan joj je bio neveran, a osim toga, srpsku politiku vezao je za Austrougarsku. Natalija je, opet, želeći da svom sinu osigura presto, održavala tesne političke veze sa Rusijom... Godine 1888. na Milanovo traženje brak je razveden mimo važeće crkvene procedure, a 1899. kralj je prepustio presto Aleksandru, odnosno namesnicima.
Želeći da onemoguće uticaj Beča na srpsku politiku, vlada Nikole Pašića i ruski dvor dali su 1891. godine Milanu, inače večito prezaduženom zbog žena i kocke, tri miliona dinara da napusti Srbiju. A da bi mu izbili poslednji argument ‒ želju da spreči Natalijin uticaj na sina ‒ rešeno je da i nju zamole da ode. Natalija je bila tvrdoglava: "Samo bi me nasilje moglo od otadžbine odvojiti!“, odgovorila je, kao da je znala šta je čeka. Već dva dana kasnije, 6. maja po starom kalendaru, vlada je rešila da kraljicu majku ‒ protera iz Srbije silom.
Oko pola dva po podne žandarmi su zatvorili prolaz glavnom beogradskom ulicom, u delu gde se nalazila kuća u kojoj je stanovala kraljica Natalija (deo kod današnje "Beograđanke“). Naredna dva sata kraljica je na svaki način odbijala da pođe na Savsko pristanište i ukrca se na parobrod "Deligrad“, objašnjavajući svoju odluku čak i time da se boji da je brod star i trošan.
Po naređenju vlade, žandarmi su je ipak oko 4.15 po podne ugurali u zatvorene kočije koje su pod pratnjom konjanika krenule ka Savskom pristaništu. Ali, čim je sprovodna kolona krenula od kraljičine kuće, pisao je Pera Todorović u svojim "Malim novinama“, "gomila je počela zaustavljati kola, sprečavati žandarme i kušati da otmu Kraljicu. ... Na više mesta žandarmi su potezali tesake da razagnaju gomilu, no to je još više dražilo masu. Međutim, rulja je bivala sve veća, što su se više primicali Sabornoj crkvi“.
Tu je kolona kišom kamenica zaustavljena. Žandarmi su se razbežali, a "Kraljica pokuša da se skloni u crkvu... Svet jurnu za Kraljicom, digne je na rukama, posadi u kola, ispregne konje pa povuče dalje sam“. Prošavši tako u trijumfu kroz glavne ulice, vratili su kraljicu u njen stan.
Natalija je sa prozora stana zahvalila svojim pristalicama, a vlast na ulice izvela vojsku. Gomila je na raskrsnici kod Londona počela i vojsku da gađa kamenicama. Ali, za razliku od žandarma, vojnici su zapucali. U pet po podne poginula su dva šegrta i jedan stariji građanin. Masa se razbežala, a vojska je zaposela ceo kraj oko kraljičine kuće i tako sačekala noć.
Oko četiri izjutra kraljica je izvedena iz stana i sprovedena na voz. Ne želeći da bude povod novom krvoproliću, nije pružala otpor. Provedena je kroz špalir vojske od njenog stana do železničke stanice, a odatle specijalnim vozom upućena u Zemun. U šest sati vojska se povukla.
Naređenje vojsci da puca izdao je, potpuno neovlašćeno, lično Pašić, ali je uspeo da krivicu svali na druge.
Posle razvoda, Natalija je uglavnom živela u Bijaricu, u Francuskoj, u vili koju je po sinu nazvala "Sašino“. Teško razočaranje donelo joj je Aleksandrovo venčanje sa njenom bivšom dvorskom damom Dragom Mašin. Kad joj je 1903. sin ubijen, utehu je našla u društvu jedne španske katoličke porodice pa je prešla u katoličku veru i zamonašila se. Umrla je 5. maja 1941, u 82. godini.
Vesti
17.02.2025. 15:11
"Daske su zaćutale": Protest srpskih pozorišta u Novom Sadu
Kamom na studenta
Na Beogradskom univerzitetu, u godinama pred Drugi svetski rat, aktivnost levičarskih snaga, čiju su većinu činili siromašniji studenti, bila je veoma razvijena. Čestim štrajkovima i drugim akcijama vodila se borba za poboljšanje uslova studiranja, a ključni zahtevi bili su smanjenje školarina i autonomija Univerziteta. Vođe studentske levice bili su Veljko Vlahović, Vlado Popović, Svetozar Vukmanović Tempo, Rifat Burdžović, Cvijetin Mijatović, Miloš Minić, Osman Karabegović...
Vlast im je suprotstavljala desničarske omladinske organizacije među kojima su najuticajniji i najorganizovaniji bili članovi fašističkog "Zbora“ Dimitrija Ljotića. Nisu bili retki ni fizički obračuni pripadnika levih i desnih političkih struja.
Budući da "zboraši“ nisu uspevali da suzbiju studentske proteste, vlada Milana Stojadinovića u proleće 1936. godine odlučila je da uvede univerzitetsku policiju. Tome su se, kao drastičnom vidu gušenja autonomije Univerziteta, suprotstavili napredni studenti, ali i mnogi profesori. Komunistička partija na Univerzitetu zakazala je štrajk za 3. april.
Odziv je bio masovan i zahvatio je sve univerzitete u zemlji ‒ Beogradski, Zagrebački, Ljubljanski, Skopski i Subotički. Imao je jedinstven program i zahteve izložene u 16 tačaka, čija je suština bila antifašizam.
Akcioni odbor štrajka na svim fakultetima rasporedio je jake grupe svojih predstavnika sa zadatkom da studente obaveštavaju o štrajku i njegovim ciljevima i da onemogućavaju ulazak na nastavu.
Beogradska policija odmah je preduzela kontramere i mobilisala sve svoje snage: žandarme, policajce, agente i "orjunaše“. Ovi posljednji štampali su svoje letke, a pokušali su da zauzmu i fakultete kako bi nastava bila održana. Kad im to nije uspelo, napali su štrajkačke straže.
Drugog dana štrajka, 4. aprila, ispred zgrade Patološkog instituta Medicinskog fakulteta dve grupe su se prvo gađale kamenjem, a onda je student prava i član "Orjune“ Slobodan Nedeljković kamom napao kolegu sa svog fakulteta Jovana Šćepanovića. Očevidac ovog sukoba, takođe sa Pravnog, inače član Komunističke partije, Žarko Marinović, ustremio se tada na napadača, ali je ovaj i njega dočekao nožem. Prvim udarcem ranio ga je u ruku, a drugi je pogodio srce. Marinović, rođen 1911. godine u selu Očinići kod Cetinja, izdahnuo je za nekoliko trenutaka. Ubica Nedeljković, sin penzionisanog pukovnika iz Beograda, s kamom u ruci, dao se u beg pred studentima levičarima, da bi spas našao u zgradi jedne klinike, gde je sačekao žandarme...
Policija je naložila da se sahrana obavi 6. aprila, u osam ujutru (!) kako bi izbegla nove sukobe sa studentima, koji su opsedali zgradu mrtvačnice. Od ranog jutra na dan sahrane kolone od nekoliko hiljada studenata su iz nekoliko pravaca krenule ka Novom groblju. Pošto ih je policija zaustavila u toj nameri, došlo je do nekoliko sukoba u današnjoj Ruzveltovoj ulici. Čitavog dana defilovali su pored Marinovićevog groba i polagali cveće.
Ovaj štrajk završio se 28. aprila i poznat je pod imenom "Aprilski štrajk“. Zahtevi studenata su usvojeni: povučena je odluka o osnivanju univerzitetske policije, a rektor Vladimir Ćorović je smenjen.
Slobodan Nedeljković je na suđenju proglašen krivim za ubistvo i osuđen na pet godina robije. Jedan od njegovih advokata bio je Dimitrije Ljotić.
Četvrti april se od 1937. godine obeležava kao Dan studenata.
Oba vodeća prestonička dnevna lista, "Vreme“ i "Politika“, u izveštaju sa sahrane Žarka Marinovića naglasila su da je obred bio "tih i skroman“, i da je za kovčegom išlo "tek nekoliko devojaka“. Zbog pritiska vlasti, prećutali su da je policija praktično bila opkolila groblje i da je silom onemogućila hiljade studenata da prisustvuju pogrebu.
Vesti
15.02.2025. 09:32
Vučević: "Apsolutno otvoren poziv studentima za razgovor"
Krvava litija
Želeći da umiri Hrvate čiji su političari još od stvaranja zajedničke države pokazivali separatističke težnje, kralj Aleksandar otpočeo je pregovore sa Vatikanom o potpisivanju Konkordata, ugovora kojim bi bio uređen položaj Katoličke crkve u Jugoslaviji. Posle njegove smrti pregovore je nastavio knez Pavle pa je Konkordat potpisan u Rimu 1935. godine. Trebalo je još da ga ratifikuje i Skupština Kraljevine Jugoslavije, ali je SPC povela oštru i glasnu kampanju protiv toga. Najglasniji je bio patrijarh Varnava, koji je u novogodišnjoj poslanici za 1937. godinu rekao da je taj dokument "atak na poslednji bedem srpstva, na Svetu srpsku crkvu... ugovor sa crnim poglavarom crne internacionale“ i pozvao narod "da se prenemo, da ustanemo i zbijemo se u redove, kao vojska Božja protiv vojske satanske“. Vlasti su zabranile štampanje ove poslanice poglavara SPC.
Odmah posle toga, on se teško razboleo, zbog čega se proneo glas da je otrovan, a pošto mu se zdravstveno stanje pogoršavalo iz dana u dan, vrenje u javnosti bilo je sve jače.
Milan Stojadinović, predsednik vlade, bio je ubeđen u nadmoć svoje skupštinske većine pa je tvrdio da će Konkordat biti ratifikovan bez problema, da će "proći kao pismo kroz poštu“. Za 19. juli 1937. zakazano je glasanje u Skupštini.
Za to vreme, uzbuđenje je raslo na ulicama Beograda jer je crkva zakazala molepstvije za ozdravljenje patrijarha, a potom i litiju glavnim beogradskim ulicama ‒ od Saborne crkve do Hrama Svetog Save. Strahujući od nereda, policijska uprava grada Beograda zabranila je litiju, uz obrazloženje da "nije u skladu sa crkvenim propisima da se litija održava za bilo čije ozdravljenje“!
Na poziv sveštenika, međutim, narod je izašao na ulice, a ta će šetnja vernika biti upamćena kao "Krvava litija“.
Intervencija policije, čiji je ministar bio Slovenac Anton Korošec, inače rimokatolički bogoslov, bila je brutalna. Jedan hroničar beleži: "Preko ulice Kralja Petra na gornjem uglu zgrade Narodne banke bila je postrojena žandarmerija u više redova. Žandarmi su već agresivniji i dočekuju litiju grubim psovkama i zakrvavljenih očiju, izbezumljena lica tuku sveštenstvo u crkvenim odeždama i narod, psujući popovsku i srpsku majku. Po naglasku moglo se primetiti da su žandarmi Hrvati i Slovenci...“
U službenom izveštaju Kraljevskoj kancelariji stoji: "Nastala je opšta tuča, letele su kamilavke, cepane odežde, čak je iscepana i izgažena svetosavska zastava. Da bi se branili od kundačenja i batinanja, sveštenici su upotrebili ripide i počeli njima udarati po žandarmima.“
U opštoj tuči naoružane žandarmerije s jedne strane, i sveštenstva, u mantijama, i građana s druge strane, najviše je stradalo čelo povorke, posebno episkop šabački dr Simeon Stanković, kojeg su žandarmi kundacima oborili na kaldrmu, sa koje je, u nesvesti, prenet u Patrijaršiju, a potom u bolnicu. Vozeći povređenog vladiku u sanatorijum, sveštenici su iz kola vikali: "Narode, razbojnici i ubice ubiše ti vladiku!“
Protesti su nastavljeni i naredna dva dana, a iz Beograda su se proširili u Kragujevac, Šabac, Užice i Mladenovac. Stojadinović nije hteo da odustane pa je 23. jula Konkordat najzad izglasan. Sledeće noći, međutim, umro je u svojoj 57. godini patrijarh Varnava. Bojeći se daljeg zaoštravanja odnosa sa SPC, Stojadinović je odustao od sprovođenja Konkordata, a zvanično glasilo Vatikana prenelo je papino saopštenje da "neće biti malen broj duša koje će zažaliti“ što nisu prihvatile ovaj sporazum. Ima istoričara koji veruju da je i razbijanje Jugoslavije devedesetih godina ostvarenje ove pretnje...
Do danas nisu opovrgnute tvrdnje da je patrijarh Varnava otrovan.
Studenti, ali ne 1968.
U ratu između Severnog Vijetnama i SAD, na čijoj je strani bila i marionetska vlada Južnog Vijetnama, poginulo je najmanje tri miliona Vijetnamaca, kao i oko 58.000 američkih vojnika. Amerikanci su u manjem broju u Vijetnamu bili prisutni od 1959. godine, a od 1965. godine njihovo učešće u ratu bilo je masovno.
Slike masovnog razaranja koje su donosili američki bombarderi izazivale su proteste u svetu. I jugoslovenska vlada izdavala je saopštenja u kojima se osuđivao rat. Ali, studentima se činilo da je takav protest protiv masovnog pokolja beskrvan i suviše diplomatski.
Beogradski akademci zakazali su za 23. decembar 1966. godine miting protiv rata u Vijetnamu. Hroničar je zabeležio:
"Na mitingu je bilo blizu 3.000 učesnika. Sala heroja, na Filološkom fakultetu, bila je krcata. Među učesnicima je bio i Ivo Andrić. Vatreno su govorili Mihailo Marković, Dobrica Ćosić i Rajko Tomović. Dobrica Ćosić je rekao: ’Sloboda je uslov postojanja ljudske zajednice. Zemlja prve revolucije potapa svoju zastavu u blato vijetnamskog bojišta!’“
Studenti su klicali: "Živeo narod Vijetnama! Dole agresija! Napolje svi Amerikanci iz Jugoslavije!“ Neko je pozvao da se sa fakulteta krene ka ambasadi u Ulici kneza Miloša i na Američku čitaonicu, tu odmah u Knez Mihailovoj ulici.
Dragoljub Mićunović, tada asistent Filozofskog fakulteta, sastavio je protestno pismo ambasadi SAD u Beogradu, koje su učesnici skupa usvojili aklamacijom. Amerikancima je poručeno da se sete svoje demokratske tradicije i da je jedan od njihovih predsednika, Tomas Džeferson, pisao da svi narodi imaju pravo na sreću...
Posle čitanja pisma i usvajanja glasanjem pao je predlog da se pismo ne šalje, već da se lično dostavi osoblju ambasade. Studenti su se tiskali na izlazu iz fakultetske zgrade i na ulici formirali povorku.
Ali, Jugoslavija je onda bila država sa ozbiljnim policijskim aparatom. Još tokom trajanja skupa na fakultetu milicija je na Studentskom trgu postavila kordon. Preko megafona studentima je naređeno da se raziđu.
Studenti su im uzvratili povicima: "Ua, rankovićevci! Ua, džonsonovci!“ Aleksandar Ranković nekoliko meseci ranije je smenjen zbog navodnog prisluškivanja Tita i zloupotreba organa bezbednosti, a Lindon Džonson bio je aktuelni predsednik SAD odgovoran za eskalaciju sukoba.
Većina studenata poslušala je naređenje i odšetala sa Studentskog trga, ali je grupa od oko tristotinak njih ostala pri nameri da pismo preda američkoj ambasadi. Zaobilaznim ulicama ušli su u Knez Mihailovu i izbili pred zgradu Američke čitaonice. Tu ih je dočekao kordon milicije na konjima.
Sutradan su dnevne novine pisale: "Pale su od jednog broja demonstranata i milicionera psovke i nedolični izrazi. Jedan broj milicionera ispoljio je nervozu, nesnalaženje i preteranu oštrinu.“
Studenti su krenuli da telima probiju kordon, a milicioneri su upotrebili šmrkove sa vodom i bombe sa suzavcem. Svedoci kažu da je čitav taj deo grada bio obavijen oblacima suzavca...
Studenti su gađali miliciju kamenicama, a oni su im odvraćali pendrecima i šmrkovima. Nekoliko desetina milicionera prodrlo je u zgradu fakulteta, jureći i tukući studente koji su se razbežali po učionicama i kabinetima.
Dvestotinak studenata posle intervencije milicije nastavilo je mirno put ka zgradi ambasade. Tamo su izvikivali antiameričke parole, ali ih je milicija posle izvesnog vremena rasterala pendrecima.
Dvadesetak studenata uhapšeno je ispred zgrade ambasade SAD u Ulici kneza Miloša. Osuđeni su na po mesec dana zatvora zbog "nanošenja povrede milicioneru“, "bacanja snega na milicionere i građane“, "ulične galame“ i slično.
Dve godine kasnije desila se čuvena ’68.
Komentari
