Biznis
23.11.2021. 11:07
Život
16.02.2022. 07:05
Marko R. Petrović
84,5 tone zlata
Zlatna bajka Kraljevine Jugoslavije
Jedna od bajkovitijih priča o zlatu svakako je i ona o ukradenom zlatu Karađorđevića, koje je, navodno, netragom nestalo 1941. godine.
Istini za volju, gde se fizički nalaze zlatne poluge i kovano zlato koje je nekada činilo zlatne rezerve Kraljevine Jugoslavije, danas je, zaista, teško reći. Sigurno je samo da nisu u trezoru Narodne banke Srbije.
Naime, na adresu NBS-a poslali smo nekoliko pitanja:
Da li se u zlatnim rezervama NBS-a i fizički nalaze i zlatne poluge i kovano zlato koje je bilo deo zlatnih rezervi Kraljevine Jugoslavije?
Ako se nalazi, o kojoj je količini reč?
Šta je bilo sa ostatkom tog zlata, osim onog dela koji je po sukcesiji pripao drugim republikama bivše Jugoslavije?
Odgovor na sva ova pitanja u službi za odnose s javnošću NBS-a saželi su u jednu rečenicu: "U trezorima Narodne banke Srbije, u vidu zlatnih poluga, ostava ili depoa ne nalaze se bilo kakve zlatne vrednosti koje potiču ili se vode na Kraljevinu Jugoslaviju.“
Zlato nije moglo da ispari. Pitanje je, dakle, šta se sa njim dogodilo? Najpre, treba razjasniti nekoliko stvari koje su i dan-danas često predmet raznih manipulacija.
Prvo, nije reč o "zlatu Karađorđevića“, već o zlatnim rezervama Kraljevine Jugoslavije. Karađorđevići su sigurno i lično imali nešto zlata. Iako ponegde piše da su imali u vlasništvu rudnike u Boru i Majdanpeku, kako navodi dr Dejan Jovović, ekonomista i naučni savetnik, u spisku za povraćaj njihove imovine restitucijom nisu navedena ova dva rudnika. Ali postoji zahtev Karađorđevića za povraćaj fabrike za preradu zlatne rude u Glogovici, laboratorije za preradu zlata Neresnica, lagera za ispiranje zlata u reci Pek, kao i rudnika Brodica i Železnik za valjanje zlatne rude, u opštini Negotin.
No, ako su ga i imali, reč je ipak o mnogo manjim količinama zlata od onih koje su se nalazile u trezorima NBJ-a i banaka od Švajcarske do Amerike.
Pritom, dostupni podaci govore kako su i kralj Petar II aprila 1941, baš kao i knez Pavle sa porodicom odmah posle puča, zemlju napustili samo sa ličnim prtljagom. A kada su posle rata nove jugoslovenske vlasti pravile procenu kraljeve imovine, u njihovim izveštajima ne pominje se nikakvo privatno zlato Karađorđevića koje bi se eventualno nalazilo u SAD.
Drugo, zlato Kraljevine Jugoslavije, koje je što izneto pre rata, a što opljačkano tokom okupacije, najvećim delom je i vraćeno. Razlika između onoga što je država posedovala pre 6. aprila 1941. godine i onoga što je imala kada je okončana akcija povratka zlata, iznosi, naime, tek negde oko 100 kilograma.
Na oko 65 tona, koliko je u zlatu – što kovanom, što u polugama – Kraljevina Jugoslavija imala 1941, to je gotovo zanemarljivo.
Pretpostavlja se da je manjak nastao u pojedinačnim pljačkama tokom aprilskog seljakanja oko 10 tona državnog zlata od Užica, preko Mostara, do Nikšića, Cetinja i Herceg Novog.
Uz to, potrošeno je i oko 674 kilograma zlata (u 14 sanduka), koje su u dva aviona iz Nikšića aprila 1941. godine poneli vlada sa generalom Dušanom Simovićem na čelu i Generalitet.
U fokusu
22.09.2021. 09:12
Otkrivamo tajna dokumenta CIA-e o raspadu SFRJ
Vesti
29.09.2021. 10:44
DOSIJE: CIA i Jugoslavija 1948–1990.
Vesti
05.10.2021. 07:15
Dosije: CIA i Jugoslavija 1948–1990. (3. deo)
Najpre se nije znalo šta se desilo sa ovim zlatom, o čemu je pre dvadesetak godina u NIN-u pisao i Dušan Jakovljević, nekadašnji pomoćnik saveznog ministra finansija. Docnije je dr Dejan Jovović, koji je 30 godina radio u Saveznom ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom, došao do saznanja da je, zapravo to zlato, po dolasku pučista u Britaniju, deponovano u Engleskoj banci, da bi od njega bile isplaćivane plate ministrima i službenicima u njihovim vladama u Londonu, kao i mesečne prinadležnosti kraljici Mariji, kralju Petru II i njegovoj braći kraljevićima Tomislavu i Andreju. I tako je bilo sve do 1952. godine. Po današnjoj ceni zlata na berzi, tih 674 kilograma sada bi vredelo više skoro 39,5 miliona dolara.
No, sveukupno gledajući, iako je doza misterije o "kraljevom zlatu“ dovedena na najmanju moguću meru, priča o sudbini zlata Kraljevine Jugoslavije nije nezanimljiva. Naprotiv.
Naročito kada se uzme u obzir da su u nju uključeni i kralj, Tito, pučisti, nacisti, ustaše, četnici, Ozna, crkva, poneki pohlepni pojedinac i, naravno, neizbežni Britanci i Amerikanci.
Vesti
09.01.2021. 17:46
Čovek koji je samo želeo da bude kralj
Brejking
09.05.2017. 06:43
TAJNA ISTORIJA: Čiča Dražo, gde su tvoje pare
Šta su činjenice? Dejan Jovović, pozivajući se na podatke koje je sakupio istoričar Miodrag Janković, piše kako su jugoslovenske vlasti i pre početka Drugog svetskog rata, uviđajući opasnost po zemlju, odlučile da zlatne rezerve polako sklanjaju iz Beograda.
Prvi deo prebačen je u Englesku, maja 1939. godine. Razaračem "Beograd“ stiglo je 980 sanduka sa 3379 zlatnih poluga. Narodna banka Kraljevine Jugoslavije u Londonu je već imala 225 zlatnih poluga, pa je ta rezerva uvećana na 44.886,61 kilogram.
Po početku Drugog svetskog rata, kada se očekivao napad Nemačke na Englesku, odlučeno je da zlato hitno bude prebačeno u SAD.
U Njujork je iz Engleske transportovano 33.683,51 kilograma zlata i deponovano u trezore Federalnih rezervi SAD. U Engleskoj je do kraja rata ostalo 11.203,10 kilograma. Sredinom 1940. godine organizovana su još dva transporta. Zlato je povučeno iz Švajcarske i upućeno u Ameriku (344 sanduka, odnosno 14.168,16 kilograma čistog zlata).
Neposredno pred bombardovanje, Narodna banka je kod Federalnih rezervi u SAD imala 41.666 kilograma zlata. Po današnjim cenama (58.578,02 dolara za kilogram zlata), ta količina vredela bi gotovo dve i po milijarde dolara!
Do sredine marta, Jugoslavija je posedovala je 84.574 kilograma čistog zlata. Današnja vrednost bila bi veća od pet milijardi dolara. Tih dana, tačnije 18. marta 1941, Narodna banka prodala je 20.002 kilograma zlata za 11.225.000 tadašnjih dolara, a novac je deponovan kod Brazilske banke. U trezorima u zemlji ostao je 10.703,41 kilogram.
To zlato je još 1939. godine, zbog ratne opasnosti, iz beogradske centrale preneto na dve lokacije u unutrašnjosti. Najveći deo, 9611,30 kilograma, odnet je u tek završeni užički trezor, a ostatak od 1089,80 kilograma odneto je u Sarajevo, gde se ranije nalazio centralni trezor u unutrašnjosti zemlje.
Početkom aprila 1941. godine NBJ je, prema pisanju Dušana Jakovljevića, uspela da povuče poslednju količinu zlata iz Banke za međunarodne obračune u Bazelu, u težini od 1012,35 kilograma.
U vreme napada na Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine, količina monetarnog zlata je sledeća: u trezorima u zemlji je 10.703,41 kilograma; u bankama u inostranstvu je 52.869,82 kilograma. Dakle, na samom početku rata Jugoslavija je imala 63,5 tone zlata.
Po naredbi ministra finansija od 7. aprila 1941. godine, "užičko zlato“, spakovano u 204 sanduka – 166 sanduka sa kovanim zlatom i 38 sanduka sa polugama – trebalo je da bude smešteno u Mostaru. Tamo je i stiglo 9. aprila.
Već 10. aprila, međutim, proglašena je NDH, pa je u najvećoj tajnosti, 14. aprila zlato utovareno i poslato za Nikšić, gde je smešteno u pećinu Trebjesa.
Situacija je zahtevala da se već narednog dana zlato prebaci na nikšićki aerodrom radi transportovanja u inostranstvo. Od 204 sanduka, međutim, prema podacima koje je izneo Dušan Jakovljević, u dva aviona odneto je samo 14 sanduka.
U avionu sa vladom osam (385 kilograma), a u letelici sa Generalitetom još šest sanduka (289 kilograma). Više nije bilo mesta jer je bilo mnogo "putnika“ koji su želeli da napuste zemlju – ministri i generali sa članovima svojih porodica.
Od 190 sanduka zlata koji su ostali, navodi Jakovljević, prvim transportom su na Cetinje upućena 92 sanduka. Drugi deo od 98 sanduka trebalo je prebaciti istim kamionima kad se vrate na aerodrom. Saobraćajnice u Crnoj Gori su u međuvremenu presečene pa je drugi transport onemogućen.
Zato je odmah 10 sanduka poslato u manastir Ostrog, a 88 sanduka predato je načelniku Nikšićkog sreza, da bi ih već sutradan, 17. aprila, zaplenile italijanske trupe koje su ušle u grad.
Zlato za Cetinje prebačeno je u tri kamiona, ali je 50 sanduka vrlo brzo takođe palo u ruke Italijanima, koji su ih odmah poslali za Tiranu. Kamion sa preostala 42 sanduka nije ni stigao do Cetinja, već je preusmeren ka Herceg Novom, kako bi zlato tajno bilo skriveno u manastiru Savina.
Zlato do manastira, međutim, nije ni stiglo. Ustaše su zaplenile 27 sanduka koji su bili predati Intendantskom odeljenju Štaba Boke kotorske. Od preostalih 15 sanduka jedan sanduk je razbijen pri istovaru i pokušaju da se zlato sakrije u bunar u podrumu parohijske kuće. Sadržinu su podelili prisutni.
Iz bunara su jedan sanduk izvukle ustaše, tako da je u ovom transportu ukradeno ukupno 97,11 kilograma zlata. Italijani su saznali za zlato sakriveno u bunaru i oduzeli preostalih 13 sanduka.
Oni su, tako, iz tovara zlata u Herceg Novom zaplenili 40 sanduka, u Nikšiću 88 sanduka i na Cetinju 48, što je ukupno 176 sanduka, i izvesnu količinu zlata u kesama koje su oduzeli od lopova. Italija se, dakle, dočepala 8393,22 kilograma jugoslovenskog zlata.
Deset sanduka sa monetarnim zlatom stiglo je 16. aprila i u manastir Ostrog. Već odranije tu se nalazio patrijarh Gavrilo, a kralj Petar je u manastiru samo prenoćio i 14. aprila se uputio ka Nikšiću, ponevši samo lični prtljag.
U manastir su uskoro pristigle dvorske dragocenosti smeštene u 10 sanduka, dva kožna kofera i jednu gvozdenu kasicu, kao i jedna Rafaelova slika na platnu. Starešina manastira arhimandrit Leontije Mitrović primio je dvorske dragocenosti koje su sakrivene – zakopane u zemlju, manastirsku česmu, u poljskom klozetu... Konačno, 25. aprila u manastir dolaze gestapovci. Hapse starešinu manastira i patrijarha Gavrila, a zatim pretresaju manastirske prostorije i pronalaze četiri sanduka sa zlatom (188,45 kilograma), kao i sanduke sa dvorskim dragocenostima i Rafaelovu sliku.
Ostalo zlato nisu pronašli. U toku okupacije, 2. avgusta 1944, četnici su pronašli jedan sanduk sa zlatom u manastirskoj šumi i uzeli ga. Ostatak zlata – pet sanduka, dva kofera i kasu sa dvorskim dragocenostima – posle rata pronašla je Ozna i transportovala ga u Beograd.
No, to nije bila konačna podela i putešestvije jugoslovenskog zlata. Posle kapitulacije Italije, 3. septembra 1943, Nemci su zaplenili sve zlato Banke Italije, pa i jugoslovensko zlato. A posle kapitulacije Nemačke maja 1945. godine, to "italijansko zlato“ pronašli su i oduzeli Amerikanci.
Na osnovu odluke Tripartitne komisije za restituciju monetarnog zlata (1947. godine) i Londonskog sporazuma, kako piše Dušan Jakovljević, Italiji je vraćeno zlato, zajedno sa onim jugoslovenskim. Zatim je Italija vratila Jugoslaviji celokupno zaplenjeno zlato (8393 kilograma) na osnovu Ugovora o miru iz februara 1947. godine.
Jugoslavija je, inače, podnela zahtev za restituciju 11.040 kilograma čistog zlata. Osim iz Italije, od Nemačke je dobijeno 2172,87 kilograma zlata, u šta je uračunato i 1750 kilograma opljačkanih u Borskom rudniku. Ukupno je, dakle, vraćeno 10.565,87 kilograma zlata. To je, kako je istakao Jakovljević, najveći procenat restitucije zlata u toku Drugog svetskog rata koje su dobile evropske zemlje.
Više problema je, međutim, bilo sa vraćanjem zlata koje je pred ratnom opasnošću sklonjeno kod saveznika, a najvećim delom kod Amerikanaca – 41.666 kilograma – koje bi po današnjim cenama vredelo oko dve i po milijarde dolara.
Deo tog zlata ostao je, naime, u SAD. Amerika je uslovila njegovo vraćanje plaćanjem obeštećenja za nacionalizovanu američku imovinu u Jugoslaviji. Pritom su se vodili sopstvenom procenom vrednosti imovine (17 miliona dolara), koja je višestruko realizovala jugoslovensku, prilično realnu procenu od tri do pet miliona dolara.
Na konto toga izdvojili su 15.649,22 kilograma jugoslovenskog zlata za naplatu obeštećenja.
Ostatak od 26.017,49 kilograma deblokiranog zlata avionom je transportovan jula 1948. godine delom u Švajcarsku, delom u Jugoslaviju.
Nije, međutim, problem bio samo u obeštećenju nacionalizovane imovine. Prste je u sve umešala i politika jer SAD nisu želele da vrate zlato Jugoslaviji zbog njene bliskosti sa SSSR-om.
U to veruje i istoričar Miloš Timotijević, muzejski savetnik Narodnog muzeja u Čačku, koji se bavio pitanjem jugoslovenskog zlata.
"Tek kada je Tito Staljinu rekao ’ne’ 1948. godine oni su vratili zlato, ali su zadržali ono što su mislili da im je Jugoslavija dužna“, kaže Timotijević za "Ekspres“, dodajući kako verovatno i danas u trezorima FED-a postoji zlato sa žigovima Kraljevine Jugoslavije.
Dejan Jovović je, međutim, izneo i tezu da SAD nisu tada naplatile u zlatu samo imovinu koju su komunisti konfiskovali američkim građanima, već i sve ono što su tokom rata slali kao pomoć (oružje, uniforme, hrana, vozila, avioni i dr.) kako partizanima tako i Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini.
"Navode se i podaci da su Amerikanci posle Drugog svetskog rata čak uspeli da naplate svaki litar goriva za svoje leteće tvrđave i sve bombe koje su pred kraj rata 1944. godine bacili na srpske i druge gradove u Jugoslaviji, kada je bilo više hiljada, uglavnom, civilnih žrtava“, navodi Jovović.
I kada se podvuče crta, možemo se zapitati šta je, zapravo, od ukupno 84,5 tona zlata, koliko je Jugoslavija imala u martu 1941. godine, ostalo posle oslobođenja zemlje. I to je sabrao Dušan Jakovljević.
Preko Reparacione komisije restituisano je 10.565 kilograma (od Italije i Nemačke). Iz Banke Engleske deblokirano je 11.203,10 kilograma. Iz Švajcarske je povučeno 1012,35 kilograma. Iz SAD deblokirano je 26.017,49 kilograma. U trezor NBJ-a stavljeno je pet sanduka zlata koje je Ozna pronašla u Ostrogu – oko 235 kilograma.
Dakle, posle oslobođenja – ostalo je 49.033 kilograma. Ako se tome doda 20.002 kilograma zlata koje je zamenjeno za devize u martu 1941. i 15.649 kilograma zlata koje su Amerikanci zadržali, proizlazi da razlika od oko 100 kilograma potiče od krađe zlata posle njegovog skrivanja i transportovanja sa nikšićkog aerodroma 1941. godine.
E, sad, ako se vratimo na početak teksta, drugo je pitanje kako se baš ništa više od toga danas ne nalazi u trezoru NBS-a.
Srbija je, inače, prošle godine u zemlju vratila sve rezerve zlata koje su čuvane u inostranstvu i trenutno raspolaže sa 37,2 tone ovog plemenitog metala u vrednosti od oko 2,2 milijarde evra.
GDE JE NESTALO 20 MILIONA?Osim zlatom, onih 674 kilograma koje su poneli sa sobom, vlada u izbeglištvu na raspolaganju je imala i depozit NBJ-a u američkom FED-u u iznosu od 24.587.814,08 dolara. Tim novcem su tokom rata raspolagale sve izbegličke vlade, ukupno njih šest – od one koju je predvodio general Dušan Simović do one kojoj je na čelu bio dr Ivan Šubašić. Na tom računu posle rata ostalo je neutrošeno svega 662.757,13 dolara. Oni su, dakle, kako je procenjeno, za četiri godine potrošili više od 20 miliona ondašnjih dolara.
ŠTA SU OTELE USTAŠE?Nešto više od tone zlata koje se na početku rata nalazilo u trezoru u Sarajevu uzele su ustaše, ali su ga njima, kako za "Ekspres“ kaže istoričar Miloš Timotijević, brzo uzeli Italijani. Tako je to zlato, na kraju, ipak vraćeno Jugoslaviji. Nije, međutim, kako kaže Timotijević, vraćeno oko 500 kilograma zlata koje je bilo u Zagrebu, kao i zlato pokradeno od Srba i Jevreja koji su skončali u koncentracionim logorima NDH."Oni su to zlato izneli u Nemačku i Švajcarsku i nikad nije vraćeno“, kaže Timotijević.
HAPŠENJE PATRIJARHA I PLJAČKA OSTROGAJeromonah Vasilije Dragović, sabrat manastira Ostrog, Mitropoliji na Cetinju podneo je 3. maja 1941. izveštaj o hapšenju patrijarha Gavrila i pljački manastira Ostrog."Ujutro 25. aprila 1941. godine, u 6 časova došla je jedna grupa od 20 njemačkih vojnika sa 6 (šest) automobila u manastir Ostrog i pokupili su po manastiru: ćilimove, ćebad, razna pića, kafu, šećer, meso, veša i ostalog namještaja. Od dvorskih stvari koje su ostale poslije odlaska Kraljevog odnijeli su pored mnogo čega: dvorski novac (15 džakova u papiru) i nekoliko sanduka zlata (od prilike oko 7 (sedam), zatim su odveli Nj. Sv. Patrijarha i arhimandrita Leontija. 1. maja ove godine u 4 i po časa ponova su došli šest vojnika i ovicira, od onih koji su ranije dolazili (25. 04.). Ovom prilikom su slomili brave na vratima nastojateljskog stana, otvorili kase i iz njih nosili (soba i kasa) sve što im se dopalo, na pr.: nakite, ćilime, veš, čarape, maramice, čaše, posuđe, cigarete, šibice, sapune, meso, slaninu, vino, rakiju, benzin, kafu, šećer, slatko ulje, jednom rječju sve što im se dopalo, metnuli su u automobile. Uz to su mene vodili kroz šumu da im pokazujem pećine u kojima su tražili zlato.Moram da naglasim i to da ne mogu da nađem dvije najdragocjenije stvari, koje su se čuvale u Ostrogu: Pismo sv. Vasilija i jednu zlatnu kašiku iz 12. vijeka, kojom su se vjekovima pričešćivali engleski vladari prilikom krunisanja, a koju sam ja donio iz Engleske i priložio Ostrogu. Moguće je da su te stvari uzeli Njemci za muzej, jer su htjeli da uzmu i panagiju sa Sveca, takođe za muzej, pa pošto je čuvar Ćivota rekao da je iz 1927. godine, odustali su od namjere. Prilikom prebiranja stvari pobacali su po podu ono, što im se nije dopalo, i to je danas sve u neredu.“
ŠTA ŽELI ALEKSANDAR?Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević je krajem 2018. godine angažovao lobističku kuću "Park stratedžis“ iz Njujorka, koju vodi bivši američki senator Alfonso d’Amato, kako bi mu, kako su pisali mediji, pomogla da američke vlasti deblokiraju zlato Karađorđevića, koje je, tvrde, u trezorima FED-a još od Drugog svetskog rata. Dokle se stiglo sa tim procesom, iz kancelarije prestolonaslednika nisu nam odgovorili, baš kao što su bez odgovora ostala pitanja o količini zlata koju traže, angažovanju pomenutih lobista, te o mogućnosti da nije reč o privatnom zlatu Karađorđevića, već o državnom zlatu. Jer, kao što je već rečeno, posleratne vlasti, kada su pravile procenu imovine kralja Petra II, u izveštajima ne pominju nikakvo privatno zlato Karađorđevića koje bi se eventualno nalazilo u SAD.A ako bi nešto i moglo da bude lično njihovo, to bi pre moglo da bude ono što je pronađeno u depou 555 NBS-a, a gde su se našle stvari popisane posle Titove smrti. Tačan spisak šta je nađeno nikada nije objavljen, iako je prošlo već devet godina od kako je komisija koju je predvodio Oliver Antić otvorila "sef“. Pod uslovom da u periodu od 1982. kada su stvari popisane, pa do 2013. kada je depo otvoren, ništa od onoga što je u njega pre 40 godina stavljeno "nije dobilo noge“, tu bi, pored ostalog, trebalo da se nađe i: oko 30 kilograma zlata (poluge, grumen, prah), 2663 zlatnika, 1271 komad numizmatičkog novca, 13 odlikovanja Karađorđevića, još oko 400 predmeta od zlata, brilijanata i dijamanata, od kojih je deo pripadao Karađorđevićima, srebrno i pozlaćeno posuđe, te veća količina deviza. U sefu je pronađeno i 87 skupocenih satova. Na nekima je ugravirana kruna, a na drugima Titovi inicijali. Prema nekim informacijama, i mnogi drugi predmeti iz sefa imaju oznake Karađorđevića.Moglo bi se pretpostaviti da se to što je pripadalo Karađorđevićima nalazilo u torbama i sanducima sa dvorskim blagom koje je posle rata Ozna otkrila u Ostrogu. Miloš Timotijević iz Narodnog muzeja u Čačku kaže za "Ekspres“ da je Broz inače "koristio kao svoje sve ono što je oteo“."Uklanjao je žigove kraljevine i Karađorđevića i onda nalazio gravere koji bi ugravirali njegove inicijale ili potpis na, recimo, zlatne tabakere koje je potom poklanjao. A srebro koje je oteo pretopio je i od njega izlio prve partizanske spomenice“, kaže Timotijević.
Komentari
