Vesti
15.02.2024. 15:35
Vesti
17.02.2025. 08:35
Đoko Kesić
Srbija i istorija
Ko je od koga "prepisivao": Vožd je imao svoj AVNOJ, vek i po pre Jajca
Srbija ove godine obeležava dva okrugla značajna datuma svoje državnosti.
Prvi je osnivanje Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog osnovanog 15. avgusta 1805. godine na narodnoj skupštini u Borku u vreme Prvog srpskog ustanka. Jedan od osnivača bio je prota Mateja Nenadović, dok je na njegovom postavljanju radio Boža Grujović, profesor istorije prava na Univerzitetu u Harkovu.
Ustanici su prepoznali da je njihovoj novoj državi, ma kakva ona bila, bio potreban centralni organ vlasti radi budućnosti i pravičnosti. A stvaranje Sovjeta je bio izraz potrebe oslobodilačke borbe srpskog naroda, tadašnjih suprotnosti i spoljnopolitičkih uticaja i borbe velikih sila oko ustaničke Srbije.
Istoričari beleže da je Božidar Grujović predložio stvaranje Sovjeta da bi spasao ustanak od propasti, prepoznao je da bi preko Narodne skupštine i Praviteljstvujuščeg sovjeta u vlast uključio viđene predstavnike naroda i sprečio anarhiju. Karađorđe je pristao da se osnuje Sovjet, verujući da on pomaže u rešavanju složenih problema vojnoorganizacionog i spoljnopolitičkog karaktera. Deo vojvoda se nadao da Sovjet može biti dobra opozicija Voždu.
Sovjet jeste bio neka vrsta vlade, imao je izvršnu i zakonodavnu vlast, na čemu je Grujičić insistirao, a kao centralni organ vlasti objedinjavao je napore ustanika i doprinosio da se sa uspehom razvija oslobodilačka borba. Stvarao je osnovne uslove za brži ekonomski, društveni i kulturni razvoj Srbije. Takođe, postepeno je suzbijao nahijski separatizam, pospešivao izlazak iz feudalizma i potirao regionalne podvojenosti.
Načelni Praviteljstvujušči sovjet narodni, po nacrtu Grujičića, sastojao se od 12 izabranih predstavnika 12 nahija. Imao je svog predsednika koji se birao svakog meseca među 12 predstavnika. Predviđeno je bilo šest popečitelja (ministara) za vojsku, finansije, pravdu, prosvetu i crkvu, inostrane i unutrašnje poslove, i jednog sekretara.
Popečitelji su uvedeni 1811, prvo sedište bilo je u manastiru Voljavča ispod planine Rudnik, a posle kratkog vremena u manastiru Bogovađa. Nekako u to vreme organizuju se magistrati (sudovi) po nahijama da sude i obavljaju nahijske poslove. U Bogovađi stvoren je i grb i sopstveni pečat: grb Srbije – krst sa četiri ocila i grb drevne Tribalije, starog naziva za Srbiju. Između ova dva grba nalazi se krin, pod krunom veprova glava sa strelom zabodenom u čelo. Ispod ova dva grba nalazi se krin i godina 1804, a okolo natpis: "Praviteljstvujušči sovjet serbski."
Posle oslobođenja Smedereva 1806. sedište Sovjeta se seli u ovaj grad, a potom u Beograd 1807. godine, gde ostaje do propasti ustanka 1813. godine. Nema nikakve sumnje da je Sovjet odigrao veoma važnu istorijsku ulogu, ne samo u ustaničkoj Srbiji. On je među Srbe vratio državotvornu ideju, prvi put posle propasti Nemanjićkog carstva. Prvi predsednik Sovjeta bio je prota Mateja Nenadović, uz napomenu da je shodno potonjim vladarima Srbije, Karađorđe bio iznad Sovjeta.
I pre ustanovljenja Sovjeta, ustanička Srbija imala je problem sa samovoljom i kabadahizmom. Posle prve ustaničke godine, podsećaju istoričari, Karađorđe je došao kod prote Mateje Nenadovića pitajući ga šta da radi:
"Četobaše posle prvih pobeda nad Turcima pljačkaju, otimaju, siluju, ubijaju. Šta da radimo?" Posle nekoliko nedelja prota je iz Nomokanona Svetog Save uzeo "12 česnica" i pretvorio ih u zakon prekog suda za one koji pljačkaju, siluju, otimaju...
Život
09.08.2023. 02:30
Srpkinja koja je rodila 10 Karađorđevića, jedina žena koju je odlikovao sultan
Dakle, Karađorđe je imao svoj AVNOJ, vek i po pre Jajca, sad vidite ko je od koga prepisivao u "magarećoj" klupi.
Praviteljstvujušči sovjet serbski, nema sumnje, utro je put da se 20 godina kasnije donese Ustav Knjaževstva Srbije, poznat kao Sretenjski ustav, koji je imenovan tako zbog toga što je usvojen na Sretenje 15. februara 1835. godine u Kragujevcu.
Tvorac Sretenjskog ustava bio je Dimitrije Davidović, učeni Srbin iz Austrije. To je prvi ustav u istoriji Srbije i na prostoru bivše Jugoslavije. Ovaj kratkotrajni ustav bio je jedan od modernijih, demokratskijih i liberalnijih ustava svog doba, a predstavljao je najistočniji odblesak Francuske revolucije.
Ukinut je pod pritiscima Turske, Rusije i Austrije 17. marta 1835. godine, samo mesec dana od donošenja, a njegov tvorac je isteran iz službe. Uprkos svemu, 15. februar, dan kada je 1835. godine usvojen Sretenjski ustav, obeležava se kao Dan državnosti Srbije.
Direktan razlog donošenja Ustava od 1835. godine je pre svega iznuđen karakterom vladavine kneza Miloša Obrenovića. Miloš Obrenović bio je Karađorđev četobaša, koji je ostao u Srbiji posle propasti Prvog ustanka. Hrabar, izuzetno inteligentan i harizmatičan, okupio je preživele ustanike i digao Drugi srpski ustanak. Njega nije zanimala vlast uobličena u Praviteljstvujuščem sovjetu ili nečemu sličnom.
Vešt pregovarač sa podmitljivim agama, knez je uspeo da se uz tursku podršku uzdigne na rang „baš kneza“ ili prvog kneza. Međutim, okolnosti i nova evropska stremljenja posle poraza Napoleona na kontinentu su donela nove demokratičnije „revolucije“. U Beogradu je osnovana Narodna kancelarija, koja je bila "glavni knežev takmac u vlasti". Ipak je 1826. postala Beogradski sud. Nezadovoljstvo Miloševim apsolutizmom dovelo je do dizanja mnogobrojnih buna. Njihov cilj bio je ograničiti Miloševu vlast. Miletina buna iz januara 1835. bila je neposredan povod za donošenje ustava.
Tekst Sretenjskog ustava, kažu istoričari, bio je kopija francuskog ustava, najnaprednijeg i najliberalnijeg najvišeg pravnog akta zemlje. Zdrav razum govorio je da je Sretenjski ustav „biljka“ koja ne može preživeti u surovim balkanskim uslovima. U članu 5. Ustava proglašeno je načelo podele vlasti na zakonodateljnu, zakonoizvršiteljnu i sudsku. No, ovo načelo nije dosledno sprovedeno.
Centralni organi vlasti su: 1. knez 2. državni sovjet i 3. narodna skupština, dok „vlasti srpske“ čine samo knez i savet.
Knez je neprikosnovena i neodgovorna ličnost. Šef je države. Poslušavši Državni sovjet, daje zakone i uredbe. Njegovo dostojanstvo je nasledno. Nasleđuju ga muški potomci, ako ih nema, muški potomci kneževog brata, ako ni njih nema ‒ muški potomci kneževih kćerki.
Državni sovjet je telo kojim su srpski velikaši nastojali ograničiti kneževu vlast. To je svojevrstan oligarhijski organ. Članovi Sovjeta su predsednik, sekretar, neodređen broj savetnika i popečitelji (ministri).
Pravo zakonodavne inicijative imaju knez i Državni sovjet. Zakonodavni organi su knez i Sovjet čije članove imenuje knez. Knez ima pravo da dva puta odbije zakonski predlog. Treći put ga usvaja ako ne ide na "pagubu" naroda, ustava ili države.
Izvršnu vlast dele knez i Državni sovjet. Sovjet u svom sastavu ima šest popečiteljstava: spoljašnji poslovi, unutrašnji poslovi, pravosuđe, finansije, vojska i prosveta. Popečitelji ne obrazuju kolegijalno telo ‒ vladu. Za svoj rad odgovorni su knezu koji ih može smeniti, ali oni i dalje ostaju u Sovjetu kao savetnici. Savetnik je odgovoran za ono što čini i ne čini. Nisu politički odgovorni, ali odgovaraju za kršenje ustava, prava građana, povredu sultanove i kneževe ličnosti.
Scena
09.03.2020. 18:33
Da li ste znali kome je kumovao Karađorđe ili kako se Miloš Obrenović prezivao?
Narodna skupština sazivana je kada je knez želeo da dobije njenu saglasnost, koja inače nije obavezivala. Na skupštini se uglavnom razrezivao porez. Poslanici su sto najodabranijih deputata iz svih okruga Srbije, stariji od 30 godina. Knez saziva i raspušta skupštinu ukazom. Skupština zaseda o Đurđevdanu. Glavna funkcija je određivanje danka za godinu dana.
Popečiteljstvo finansija podnosi račune o prihodima i rashodima pred članove. Skupština nema pravo zakonodavne inicijative niti može da poziva popečitelje na odgovornost, ali može da izrazi želju za donošenjem zakona ili preispitivanjem rada određenog popečitelja. Narodna skupština učestvovala je u promeni ustava. Kvorum je bio 3/4 članova, dok je za promenu ustava trebalo da glasa 2/3 od broja prisutnih. Shodno tome ovaj ustav spada u kategoriju čvrstih.
Sudska vlast pripada 1. okružnim sudovima 2. Velikom sudu u drugom stepenu kao apelaciji i 3. odeljenju Državnog sovjeta. Proglašeno je načelo nezavisnosti sudstva.
Prava i slobode građana proklamovane Ustavom su: neprikosnovenost ličnosti, pravo na zakonito suđenje, sloboda kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja. Prisutni su članovi koji pokazuju na ostatke feudalizma jer se navodi da je zabranjen kuluk, zagrađivanje seoskih šuma te se proglašava sloboda raspolaganja zemljom. Ustav ne sadrži politička prava. Član 127. navodi da je zvaničan jezik u sudstvu i upravi srpski jezik.
Vesti
07.05.2022. 07:10
Mala porodična svađa dinastije Karađorđević
Činovnici su na položaju doživotno. Njihov položaj je nenasledan. Mogu biti otpušteni samo uz sudsku krivicu. Imaju pravo na penziju. Ne smeju se baviti trgovinom ni zanatstvom. Činovnici su bili retko pismeno stanovništvo.
Članovi o crkvi potvrđuju odredbe Konkordata od 1831. godine, koji je potpisan sa Carigradom.
Imajući u vidu da je ustav najviši pravni akt jedne zemlje, a da je Srbija tada bila vazalna kneževina Osmanskog carstva, Porta se protivila njegovom donošenju. Austrija je takođe bila protiv Ustava jer ga ni sama nije imala. Rusija je donošenje Ustava prokomentarisala kao "francuski rasad u turskoj šumi".
Kada je srpski izaslanik Mihailo German krajem februara odneo Ustav u Carigrad, turski ministar inostranih poslova izjavio je da je to "zarazitelna konstitucija". Ruski poslanik u Carigradu Butenjev bio je još stroži, optužujući Srbe da su napravili francusko-švajcarsku konstituciju. Bile su mu problematične i boje na srpskoj zastavi jer su iste kao i na francuskoj. Knez Miloš jedva je dočekao ovo odbijanje velikih sila pa je Ustav ukinut već 17. marta 1835. godine, samo mesec dana od donošenja.
Pošto je propao Sretenjski ustav, stranački prvaci u Srbiji su na razne načine, bezuspešno, pokušavali da obuzdaju Miloševu tiraniju. Na kraju 1838. godine uspeli su da donesu tzv. Turski ustav koji je umnogome ograničavao vlast moćnog kneza Miloša Obrenovića. On je na kraju abdicirao 1839. godine pa je te godine i prognan iz Srbije.
Vesti
04.03.2024. 14:00
"Sukob Karađorđevića i Obrenovića bio je neformalni građanski rat"
Njegovo izgnanstvo trajalo je do 1858. kad se uz narodnu volju vratio na vlast. Umro je 1860. Nasledio ga je knez Mihailo, njegov sin koji je vladao do 1868. kada je ubijen. Mihailo je bio najuspešniji vladar Srbije u dinastičkoj borbi Karađorđevića i Obrenovića.
To rivalstvo traje i danas, uprkos činjenici da je poslednji Obrenović, kralj Aleksandar, ubijen u Majskom prevratu 1903. godine, kada su Apisovi zaverenici ubila kralja i njegovu suprugu Dragu Mašin. Književnik Milovan Vitezović je u pokušaju izmirenja dveju dinastija, možda najrealnije definisao državotvornu zaostavštinu Karađorđa i Miloša. Napisao je "Karađorđe je bio sloboda, a Miloš država".
Mnogi zagovornici za dinastiju Karađorđević i danas vole da kažu da je Obrenoviće stigla tzv. kumovska kletva, s obzirom na to da je knez Miloš Obrenović naredio ubistvo vožda Karađorđa!
Od tolikih znamenitih Srba i velikih junaka koje je pobio (poput prvog srpskog vladike u ustaničkoj Srbiji Melentija Nikšića, Petra Molera, Stojana Čupića, Pavla Cukića, Mladena Milovanovića itd.), knez Miloš Obrenović je najbolnije i najduže okajavao svoga venčanog kuma vožda Karađorđa.
Zato Miloš 1859. godine u mestu Vrbici podiže svoju Crkvu zadužbinu "Pokajnicu", posvetivši je, nimalo slučajno, Svetom arhangelu Gavrilu, što je upravo dan na koji je vožd Karađorđe 1817. godine po njegovom nalogu ubijen.
Vesti
13.02.2025. 20:37
Republika Srpska i Srbija prvi put zajedno obeležile Sretenje u Banjaluci
Ostaje činjenica da su i Vožd i Miloš ubijali svoje saradnike. Vožd je, kažu istoričari, bio preke naravi, ali pravičan. On je i pre Prvog ustanka bio hajduk na glasu, četovao je i za austrijske interese na granici, po pozivu. Isti izvori kažu da je on u afektu ubio očuha. Ubio je i neke svoje četobaše zbog neposlušnosti i neizvršenih vojničkih naredbi... Miloš je ubijao radi očuvanja vlasti.
Na početku ovog rukopisa pomenuli smo značaj dvaju ustava, onog ustaničkog i Sretenjskog od pre skoro dva veka. Zdrava logika kaže da je to sasvim dovoljno vremena da Srbija zaokruži svoju državnost sa evropskim predznakom. Ali nije!
Mnogi moderni srpski vladari posle pada Brozove Jugoslavije dolazili su na vlast sa velikim demokratskim ambicijama. A demokratije ni od korova. Uostalom, današnja država Srbija, koja je nasledila sve nacionalne traume zemlje od ’90-ih do danas, nema definitivne granice. Zemlja je sa tog stanovišta razvaljena avlija jer bez granice nemaš jasnu viziju budućnosti.
Usput, da ne zaboravimo, Srbija teško da je od pomenutih ’90-ih bila iole demokratska zemlja. Verujemo da nije ni mogla biti jer akademske i političke elite nisu stvorile uslove da Srbija bude demokratski uređena država. Da je mogla biti, bila bi. Da ne pričamo o ovom smutnom vremenu koje je zahvatilo planetu u globalnom prestrojavanju, gde se pojam demokratije jednako opjanio oligarhijom, čak i u zemljama koje su bile primer drugima.
U Srbiju, posle nekog vremena, verujemo, stići će demokratija. Navešću dva primera koji hrane moju nadu. Primer prvi: posle pada Slobodana Miloševića u obojenoj revoluciji 2000, novinari su u Beogradu pitali jednog italijanskog diplomatu (ime sam mu izgubio) kad će u Srbiju stići demokratija. On je odgovorio: „Kad zemljom protutnji deset vlada.“
Primer drugi: kad je pao Berlinski zid, euforični Nemci su pričali o velikoj Nemačkoj kojom će vladati demokratija. Tada je Ralf Derendorf, nemačko-engleski sociolog, filozof i liberalni političar, poručio:
"Novi zakoni mogu se uvesti za šest meseci, ekonomske reforme mogu se osmisliti i uvesti u sistem za šest godina, a za utemeljenje prave demokratije potrebno je šest decenija“...
Oba pomenuta primera, očigledno, govore isto.
Ali, Srbi ne bi bili to što jesu, uvek imaju svoju, možda mitsku priču. Pre desetak godina u kafani „Proleće“ u Beogradu Milovan Vitezović i ja pričamo o našem zajedničkom profesoru helenistike, upokojenom Milošu N. Đuriću, i o Srbiji. Vitezović pripoveda kako je početkom ’60-ih prošlog veka, sa Stevanom Raičkovićem pošao na piće u „Vidin kapiju“. Kad tamo u bašti sedi profesor Đurić.
"Pitam ga – profesore, kako je izgledao Beograd u vreme kralja Petra Prvog Karađorđevića? On mi odgovara – Kao Atena za vreme Periklea."
Dobar povod da počne kafanska priča kako su Srbi imali uređenu demokratsku zemlju, pre Hrvata, recimo. O drugim narodima da ne govorimo.
Komentari
