Vesti
04.03.2025. 15:54
Vesti
01.04.2025. 21:10
Momčilo Petrović
Beskrupulozni prevaranti
Istorija korupcije u Srbiji: Kako su zaradili prve milione
Velike korupcionaške afere potresale su Srbiju između dva rata. Nije ni čudo jer su teška vremena oni koji su "sposobni“ prepoznali kao najbolja vremena da se na lak način dođe do velikog novca
Sudeći prema onome što se dešavalo između dva svetska rata, korupcija je na ovim prostorima endemska bolest. A nekima od najpodmitljivijih funkcionera podigli smo spomenike i po njima nazvali ulice.
Istina o "Srpskom Mančesteru"
U prvoj polovini 20. veka Leskovac je predstavljao važan industrijski centar u zemlji, ni po čemu nije zaostajao za Nišom ili Skopljem, koji su kao veći gradovi bili sedišta banovina. Pre svetske krize 1929. godine u samom gradu radilo je 39 preduzeća i još 17 u okolnim mestima, a tekstilna industrija činila je 40 odsto ukupne jugoslovenske proizvodnje tekstila.
Mita Teokarević sa trojicom sinova stvorio je čitavu tekstilnu imperiju, jednu od najjačih u Srbiji, a njima uz rame stajala su braća Ilić ‒ od ukupno 5000 radnika u Leskovcu, 1000 do 1500 radilo je u njihove četiri fabrike.
Odatle su se, sa juga, širili: Teokarevići su podigli velike štofare u Paraćinu, a Vlada Ilić postao je gradonačelnik Beograda. Svi su oni uživali ugled kao uvaženi članovi društva.
Ali, njihov uspeh imao je i naličje o kojem se u ono vreme malo govorilo, a danas nikako.
Prepisujemo tekst Dimitrija Tucovića objavljen, uz fotografiju, u "Radničkim novinama“ 5. maja (po starom kalendaru) 1914. pod naslovom "Mali mučenici“:
"Ovo su deca iz tekstilnih fabrika u Leskovcu koju je privredni inspektor saslušavao. Među njima su sedmero muškarci, a ostalo devojčice. Od četrdeset sedmoro, šestoro ih je stupilo u fabriku od sedam godina; četrnaestoro od osam; dvanaestoro od devet; osmoro od deset; sedmoro od jedanaest.
Trideset i petoro nije učilo osnovnu školu ni jednoga dana, a četvoro ih je učilo po jednu ili dve godine.
Sedmoro radi u fabrici po 12 sati za nadnicu od 0,20 p. din. Sedamnaestoro za 0,30 p. din. Šesnaestoro za 0,40 p. din. Sedmoro za 0,50 p. din. a jedan za 0,60 p. din.
Sedamnaestoro dece upotrebljuje se na radu i na ’smeni’. To je rad koji se vrši po rasporedu pojedinih partija danju i noću.
Od ove dece devetoro je tuberkulozno; sedmoro škrofulozno; dvadeset devetoro bolešljivo i slabunjavo. Nijedno dete nije nađeno kao zdravo!
Kad se pogledaju ova deca, ne bi rekao čovek da imaju više od po 6-7 rodina; međutim njihova starost je: četvoro od osam, petoro od devet, sedmoro od deset, desetoro od jedanaest, šesnaestoro od dvanaest, petoro od trinaest, jedno od četrnaest godina. Sva su ova deca zakržljala i nepravilnoga, iskrivljenog uzrasta, što je posledica preranoga rada u fabrikama u kojima su sva već provela od jedne do pet godina.
Eto, ovu decu fabrikanti Ilić, Teokarević i Petrović upropašćuju u svojim preduzećima, tamo ih i tuku, pa kad polumrtva od rada i torture popadaju, dolaze im noću roditelji te ih nose kući.
Čitave su generacije ove dece upropašćene, a danas fabrikanti nastojavaju da zadobiju policiju koja bi trebala da izvrši nad ostalima i nad njima divlje nasilje!
Među ovim malim mučenicima ima ih dosta i osakaćenih na radu, kao što je onaj dečko na desnoj strani slike što pokazuje desnu ruku na kojoj su odsečena tri prsta.
Na slici se vide i tri starice, jedna od 78, jedna od 80 i jedna od 83 godine, koje rade sa nadnicom od 0,60 do 0,80 p. dinarskih.
Starici Nedi Vukosavljević odsekla je mašina ruku i ona radi sada sa jednom rukom.
Posle ovoga detalja iz leskovačkog fabričkog pakla, mi pitamo, sasvim ozbiljno pitamo: ima li u buržoaskoj javnosti i žurnalistici ljudi? ‒ Ako ih ima, dužnost im je da progovore protivu ovih strašnih zločina!“
Leskovčanin Nebojša Veljković, doktor nauka i istaknuti autor stručnih radova iz oblasti zaštite životne sredine, objavio je 2019. godine u "Politici“ malo poznatu činjenicu da je fabrika štofova "Teokarević“ iz Vučja pored Leskovca u Drugom svetskom ratu proizvodila štofove za oficirske uniforme nemačkog Vermahta koje je koristila konfekcija "Hugo Bos“.
Lazar Teokarević je 1946. godine zbog saradnje sa okupatorom osuđen na smrt. Ali, nije streljan. Veljković piše da je industrijalac "otkupio život ponudivši da australijsku vunu koja nije isporučena zbog početka rata 6. aprila 1941. godine, i sve vreme je bila u solunskoj luci, ustupi državi, a on da zadrži Lojdovo osiguranje na ime štete zbog neblagovremene isporuke“. Posle toga je otišao u emigraciju.
Nebojša Veljković beleži da mu je penzionisani direktor leskovačkog sajma tekstila ispričao da je šezdesetih godina jednoj političko-privrednoj delegaciji u kojoj je i on bio, Tito kazao: "Ja sam rekao da se Teokarević pusti iz zatvora.“
Potomci ovih porodica od devedesetih godina aktivni su u nastojanjima da im se vrati imovina oduzeta posle 1945. godine.
Afera sa municijom
Srbija se na početku 20. veka spremala za ratove koji će uslediti deceniju kasnije. Određena su velika sredstava iz državnog zajma za nabavku oružja i municije kod francuskog "Šnajder-Krezoa“, korporacije u rangu "Krupa“, "Škode“ i "Vikersa“. Svi su oni imali razrađene mehanizme prodaje i davanja bonusa kome treba.
Pošto su zajmom 1906. obezbeđena znatna sredstva, Srbija je u Francusku uputila vojnu komisiju da nadgleda isporuku municije i opreme. Njom je rukovodio pukovnik Mihailo Rašić, a za tehničku ispravnost robe bio je odgovoran njegov kolega po činu Damjan Vlajić, načelnik artiljerijskog odeljenja Ministarstva vojnog.
Ubrzo su ostali članovi komisije, "manje važni“, primetili da je u topovskoj municiji mnogo škarta, što je imalo posebnu težinu s obzirom na činjenicu da su topovi "Šnajder-Krezo“ 75 mm predstavljali glavno artiljerijsko oruđe srpske vojske.
O tome je sa lica mesta obavešteno Ministarstvo vojno, ali ono ništa nije preduzimalo.
Verovatno bi tako i ostalo da se Srbija povodom austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine nije opasno približila ratu. Na tajnoj sednici Skupštine 20. decembra 1908. jedan poslanik pokrenuo je ovo pitanje, a ministar Stepa Stepanović tri dana kasnije podneo je ostavku. Njegov naslednik odmah je smenio pukovnike Rašića i Vlajića, a skupštinska komisija utvrdila je da je više od polovine čitave porudžbine šrapnela primljeno "protivno tehničkim pogodbama i na sumnjiv način“. Osim toga, Rašić je pristao da nam Francuzi isporuče municiju slabije ubojne moći, što je imalo direktnu posledicu po borbenu gotovost naše artiljerije.
Nije bilo konkretnih dokaza da je primio mito, ali drugog objašnjenja za ovo nije bilo.
Vesti
25.03.2025. 16:10
DIPLOMATE U SRBIJI: Ko je bežao od Karađorđa, a ko kneza Miloša navikao na viski...
Anketni odbor formiran u Skupštini radio je godinu dana i sačinio izveštaj na 310 strana. Krivica pukovnika Rašića precizirana je u 17 tačaka. On i Vlajić uhapšeni su u julu 1910. godine, ali su već posle dve nedelje pušteni da se brane sa slobode.
Na procesu docnije, optužbe protiv Vlajića potpuno su odbačene, dok je Rašić oslobođen posle suđenja, uz brojne materijalne propuste u sudskom pretresu.
"Sud nije pozvao na svedočenje petoricu članova srpske vojne komisije koji su prvi ukazali na zloupotrebe Rašića. Nije saslušano ni tehničko osoblje pri pomenutoj komisiji. Takođe, nije uzeta u obzir ni obimna dokumentacija sakupljena u skupštinskoj anketi. Čak i za standarde ondašnjeg sudstva u Srbiji bilo je nezamislivo da u slučaju pukovnika Rašića pred sudom bude ispitan samo optuženik i niko više.“
Pukovnici su samo penzionisani. Rašić je vraćen u službu i unapređen u čin generala u vreme balkanskih ratova, pred kraj Prvog svetskog rata postao je šef Srpske vojne misije u Francuskoj, a docnije je upućen u SAD da tamo naše iseljenike regrutuje za borbu. Nikola Pašić uzeo ga je u svoju vladu za ministra vojnog.
Danas po jedna ulica u Beogradu i Šapcu nosi njegovo ime.
Afera sa opancima
Operacije austrougarske vojske protiv Srbije u Prvom svetskom ratu počele su 12. avgusta 1914. forsiranjem Drine. Samo tri dana kasnije počela je kod Tekeriša bitka koja će se preneti na Cer. Od tada, pa do 15. decembra 1914. godine, kada je oslobođen Beograd, srpski vojnici marširali su i po letnjoj žegi, jesenjem blatu i zimskoj lapavici ‒ gotovo bosi!
Polovina ili čak dve trećine opanaka koje su liferanti isporučili vojsci bilo je neupotrebljivo!
Dva meseca posle Cerske bitke, u novembru 1914. godine predsednik Srpske socijaldemokratske partije i narodni poslanik Triša Kaclerović tražio je od Narodne skupštine da obrazuje komisiju i istraži ovaj slučaj.
Komisija je ustanovila poražavajuće činjenice: za vojsku su opanci rađeni od "rđave trule kože, često i od presovane hartije“; mnogi su bili "kratki, kao za decu“, a većina nije mogla da izdrži više od jedne nedelje marša. Vojsci su ih isporučili industrijalci iz Niša, braća Milan i Vlada Ilić, a primao ih je predsednik vojne komisije pukovnik Dušan Popović.
Šta je bilo posle?
Za vreme evakuacije Niša, oktobra 1915. po odluci Predsedništva Skupštine, uništena je celokupna skupštinska arhiva kako ne bi pala u ruke neprijatelju.
U ličnim beleškama kralja Petra I iz tog vremena, između ostalog, piše:
"U avliji velika hrpa artije, vele tu su stari računi koji se ne mogu vući. A u stvari to su računi da se ne može utvrditi zloupotrebe i krađe koje su dotični učinili. Kao i u opančarskoj aferi. Blagosloveni lopovi kojima u ovoj zemlji nema zatvora jer su ministri i rođaci njihovi umešani ‒ patrioti.“
Narodna skupština nije preduzela ništa ni protiv braće Ilić, ni protiv odgovornog u vojsci, pukovnika Dušana Popovića.
Naprotiv, Vlada Ilić februara 1915. dobio je novu porudžbinu za velike količine vojničkog veša, a Popović je docnije unapređen u načelnika Ministarstva vojnog.
U zimu 1915. i 1916. godine srpski vojnici su preko Albanije krenuli u tim opancima, a mnogi od njih nastradali su upravo zbog loše obuće.
Vlada Ilić tridesetih godina biće gradonačelnik Beograda, cenjen i hvaljen. Stečeni kapital umnogostručio je pa je važio za najbogatijeg Srbina uoči Drugog svetskog rata.
"Od svojih para, na svom zemljištu“, zabeleženo je, "otvorio je beogradski zoološki vrt...“
Posle oslobođenja 1945. godine, vlasti nove Jugoslavije konfiskovale su mu imovinu. kažu da je umro u stanu jednog rođaka, u potpunoj bedi, bez čarapa na nogama.
Okružni sud u Beogradu je februara 2009. usvojio zahtev za rehabilitaciju Vlade Ilića i ništavnom proglasio presudu Vojnog suda iz 1945. kojom mu je oduzeta imovina.
U oktobru 2020. Skupština grada donela je odluku da podigne spomenik Vladi Iliću.
Vesti
18.02.2025. 15:45
Istorija protesta u Srbiji: U centru su, skoro uvek, bili studenti
Afera sa stokom
Novostvorena Kraljevina SHS dobila je 1921. godine na ime ratne odštete od Nemačke, za stoku koju su srpskim seljacima zaplenili nemački i austrougarski vojnici, 60.000 ovaca i 17.500 goveda.
Rade Pašić i njegov šurak Nikos Velojanis, poreklom iz Grčke, preko Janeza Pucelja, ministra poljoprivrede u vladi Nikole Pašića, sprečili su raspodelu te stoke. Puceljevo obrazloženje bilo je da postoje razlozi "zbog kojih je nezgodno deliti stoku narodu“.
Umesto raspodele osiromašenim seljacima i obnove stočnog fonda, stoka je prodata konzorcijumu njegovog ortaka Radivoja Hafnera. Hafner je, inače, u Prvom svetskom ratu bio liferant austrougarske vojske.
Tako je Ministarstvo finansija vlade Nikole Pašića ovu stoku, bez naplate carine i bez konkursa, prodalo preduzećima iz Zagreba i Ljubljane, iza kojih je stajao Radivoje Hafner, glavni saučesnik Pašića i Velojanisa. Hafner je inače stekao bogatstvo privilegovanim liferacijama stoke za austrougarsku vojsku. Stoka mu je prodata po ceni od 45,5 dinara za jednu ovcu i 1510 dinara za goveče – u vreme kada je cena jedne ovce u Vojvodini bila 200 dinara, a jednog govečeta 3000 dinara!
Štampa, koja je otkrila ovu aferu, pisala je da je Hafner samo od ovog posla kupio 35 palata u Zagrebu. Novinari su izračunali da su Hafner i Pašić zaradili 136 miliona tadašnjih dinara na račun državne kase. Poređenja radi, plata lekara tada je bila 1500 dinara, odnosno zaradili su oko današnjih 90 miliona evra!
List "Politika“ u tekstu pod naslovom "Afera za aferom“ pisao je: "Priređen je jedan nov skandal i došlo je do jedne nove sramote. Oni koji su to priredili naravno da neće ni pocrveneti. Ali zemlja, revoltirana već, moraće se zapitati: Pa, dokle će se ići u bestidnostima i cinizmu? Radilo se u većoj potaji nego ikad do sada. I radilo se brže nego ikada do sada. Radilo se o pljački koja iznosi na milione i koja ima za posledicu da ošteti državni ugled, pa čak i državnu kasu možda za stotine miliona.“
A "Beogradski dnevnik“ Radeta Pašića opisao je ovako: "Drugi misle, on samo daje svoje ime i stavlja u pokret svoje veze, i sve što radi, radi kao od šale. Svaka kompanija, koja hoće da ima kakav krupniji posao sa državom, mora imati za svog člana i g. Radu Pašića ‒ i, ovaj ima više prihoda nego stari g. Pašić od svoga imanja. Samo ime g. Pašića, to je jedan ogroman kapital od koga mlađi g. Rada Pašić vuče rentu, koju on upravo pretvara u dinare i franke.“
Predsednik Nikola Pašić odbio je, uprkos velikom pritisku javnosti, da poništi odluku svog ministra Pucelja o prodaji volova.
A kad je 1926. "stari g. Pašić“ umro, sahranjen je na Novom groblju. Velelepni spomenik krasila je bista pokojnika koju je u belom mermeru isklesao Ivan Meštrović. A onda je u Beograd iz Italije svratio jedan kolekcionar koji je želeo da kupi neko delo slavnog vajara. Rade mu je prodao očev spomenik, zbog čega su ga tužile rođene sestre. Sud je nezahvalnom sinu naredio da na spomenik postavi odlivak prodate biste u bronzi. I danas je tamo...
Vesti
17.12.2024. 21:04
Načistac da, ukoštac donekle
Afera sa ratnom štetom
Milan Stojadinović brzo se svrstao među najbogatije Srbe.
Kad se po završetku Prvog svetskog rata mlada Kraljevina SHS prihvatila nadoknađivanja ratne štete građanima i preduzećima, on se našao na pravom mestu ‒ bio je ministar finansija.
Godine 1923, pošto država nije imala para da isplati svu procenjenu štetu, podelila je obveznice. Njih će, saopšteno je, isplaćivati u skladu sa prilivom novca od uplata iz poražene Nemačke.
Narod ni onda nije imao veliko poverenje u državu i njene hartije, a nije bio ni vičan berzanskim poslovima pa je situacija bila idealna za operaciju koju je Stojadinović smislio. Špekulanti su se razmileli po Srbiji, šireći glasine da Nemačka obustavlja isplatu ratne štete i da će obveznice propasti. I naravno, otkupljivali ih od zbunjenih ljudi za desetinu nominalne vrednosti.
A kad je većina obveznica prešla u ruke kruga oko Stojadinovića, on je 1925. godine, kao ministar finansija, odlučio da država počne da ih isplaćuje, što im je odjednom podiglo vrednost petnaest puta!
Krug upućenih u ovu mahinaciju predstavljali su ministri i prvaci Stojadinovićeve Narodne radikalne stranke. Oni, čak, u ovome nisu videli ništa sporno.
Ministar prosvete Miša Trifunović u Skupštini je ovako odgovorio na primedbu opozicije da su radikalski prvaci naglo počeli da dižu palate po Beogradu.
"Palatu u Beogradu zaradio sam pošteno. Na jednoj sednici vlade Milan Stojadinović referisao je da će bonovi ratne štete uskoro početi da rastu jer će državna kasa početi da ih isplaćuje. Tom prilikom preporučio nam je da ih kupujemo pre nego što cena počne da skače... Požalih se Milanu da nemam novca za kupovinu bonova, i on otvori meni i još nekim članovima vlade kredit u Jadransko-podunavskoj banci. Tako sam kupio bonove po 30 dinara. Posle mesec dana njihova vrednost je počela da skače. Ja se tada uplaših neke berzanske igre i prodam bonove. Moj osnovni kapital se tako upetostručio. Tada sam isplatio banci i zaradio kuću.“
"Pitanje je“, piše Aleksandar R. Miletić, "da li bi proces isplate kupona ratne štete uopšte otpočeo da državno rukovodstvo nije u tome prepoznalo lični interes... U uslovima sveopšte korupcionaške atmosfere u krugovima vlasti Narodne radikalne stranke u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca ne iznenađuje činjenica da je zloupotrebu u poslu sa državnim obveznicama ratne štete počinio ministar finansija u čijem se delokrugu nalazilo staranje i nadzor nad ovim hartijama od vrednosti. To je bio samo početak političara koji će kasnije napraviti značajnu karijeru i jedno vreme imati najveću moć i uticaj u Kraljevini Jugoslaviji, ali i figurirati kao najveći korupcionaš i najbogatiji čovek međuratne Jugoslavije.“
Komentari
