Scena
17.05.2021. 21:05
Đoko Kesić

"Budi hrabar pre svega!"

Miloš Šobajić: Pismo meni kad sam imao osam godina

Miloš Šobajić
Izvor: ATAIMAGES / Milan Maričić

Veliki slikar napisao je pismo u kojem objašnjava poslovične sukobe, ali i ljubav između oca i sina, pokušavajući da prestigne vreme koje je uveliko iza njih.

Potkraj 2015, zapravo tri dana uoči nove 2016. godine, Mića Jovanović, vlasnik Univerziteta „Megatrend“ priredio je ručak u univerzitetskom restoranu. Okupilo se mnoštvo baš šarenog sveta, dokaz tome je bio i rok orkestar Dade Topića, koji je dugo prikrivao svoje pravo ime Adolf, rođen 1943. Dok je trajao koktel pred ručak, u gomili sveta video sam Miloša Šobajića, slikara čiji rad veoma poštujem. Tog trena setih se da sam jednog Šobajića, krajnje zanimljivog pisca i diplomatu, upoznao pre 37 godina.

Zvao se Vojimir Šobajić, sreli smo se u proleće 1978. Nekoliko meseci ranije ležao sam na odeljenju za plućne bolesti u bolnici Bežanijska kosa. Vuk Gligorijević, pesnik i fenomenalni aforističar, doneo mi je na poklon knjigu „Jevrejstvo i Izrael“ – da prekratim sive bolničke dane. Knjigu je napisao Vojimir Šobajić.

Knjigu sam pročitao bez daha. Za autora ranije nisam čuo, ali knjiga je pisana dobrim književnim jezikom, zapravo napravljena je kao esej o Jevrejima, vešto miksovana istorijom, direktnim saznanjima, naučnim istraživanjima i još mnogo čime. U onim obaveznim „beleškama o piscu“ saznajem da je Vojimir Šobajić karijerni diplomata, govori više stranih jezika, a povremeno se bavi i literaturom.

Kad sam izašao iz bolnice, potražio sam Vojimira Šobajića, bio sam tada novinar „Borbe“, hteo sam s njim da napravim intervju. Našao sam ga u Saveznom ministarstvu inostranih poslova SFRJ u Beogradu. Brzo smo dogovorili viđenje, posle upoznavanja otišli smo u obližnji restoran. Bio je to zaista zanimljiv čovek, videlo se na prvi pogled, odmeren, gospodstvena, nasmejana lica i veoma radoznalih očiju. Bio je diplomata, pričao mi je o poslu, zanimljivim susretima i poznanstvima... o kolegama partizanima i onim dugim.

Kako je vreme odmicalo, u sagovorniku sam prepoznavao fenomenalnog eruditu, sjajnog poznavaoca složenih spoljnopolitičkih odnosa... O svemu je pričao odmerenim nenametljivim glasom, o službovanju u Istanbulu, o poznanstvu sa Janom Flemingom i nizom zanimljivih i poznatih svetskih faca. Ali sa vidljivim zadovoljstvom i poštovanjem pričao je o svom službovanju u Izraelu gde se i začela njegova knjiga, o krajnje uzbudljivom otkrivanju Izraela i starih civilizacija koje su bile neverovatno napredne na tim prostorima nekoliko hiljada godina pre nego su tu došla semitska plemena. Ja sam ponešto znao o starom Vavilonu, što ga je istinski obradovalo, a pošto sam mu rekao da sam po obrazovanju profesor srpsko-hrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti, odmah me pitao šta mislim o leksici i literarnoj kompoziciji njegove knjige „Jevrejstvo i Izrael“.

Izrazio sam svoje oduševljenje knjigom, ne samo njenom literarnom stranom, nego ukupnom celinom, jer knjiga zapravo otkriva jedan novi svet, posebno za mlade naraštaje. Naglasio sam da je sve to još zanimljivije ako znamo da je Broz radi svoje spoljne politike i nesvrstanih nekako sklanjao Izrael u stranu, dajući prednost Arapima. Na ovu moju opasku samo se blago nasmešio.

Posle dvočasovnog zanimljivog razgovora prešli smo na razlog moje posete: Intervju?

„Nažalost, moram da Vas odbijem, jer to je kod nas u diplomatiji malo složena priča. Morao bih da tražim dozvolu ministra, što u ovom trenutku nikako ne želim da uradim. Čak kad bi mi to ministar odobrio, mnoge kolege bi, možda s pravom, rekle kako promovišem sebe, jer sam u Izraelu boravio o trošku Jugoslavije pa sad hoću da dižem sebi rejting i pride još promovišem svoju knjigu i da zaradim“, reče mi Vojimir Šobajić dodajući da to odbijanje nema nikakve veze s mojom opaskom o nesvrstanima i Titovoj politici koja je prezirala Izrael.

Njegovo odbijanje bilo je toliko ubedljivo, zvučalo je skoro kao pristanak, nisam imao šta da dodam. Dogovorili smo neko novo viđenje, a rekao mi je da sprema novu knjigu i „važno je da čovek nađe pravog sagovornika na razne teme“. Laskale su mi ove njegove reči, bio je čovek vredan ozbiljnog poštovanja.

Nismo se više videli, zbog čega – iskreno ne znam.

U jednom trenutku domaćin ručka Mića Jovanović dođe do mene i predstavi mi slikara Miloša Šobajića. Domaćin kaže da je on venčani kum Milošu Šobajiću i Dragani del Monako, našoj poznatoj operskoj pevačici, koja je u tom trenutku bila na drugom kraju sale. Gospođu Del Monako sam upoznao pre dvadesetak godina ranije u redakciji „Borbe“.

Usput, setih se jednog Šobajićevog platna – kompozicija na kojoj dominira lice vlasnika „Megatrenda“. 

„Ovo je dobro urađeno“, rekao sam Mići.

„Da, naravno, dobro i skupo“, odgovorio je Mića uz zarazan smeh. „Moj prijatelj Miloš Šobajić.“

Igrom slučaja, dok smo sedali za stolove za ručak, Miloš Šobajić je seo za moj sto. U nedostatku bolje ideje počeo sam priču pitanjem – da li ste poznavali Vojimira Šobajića? Njegov nasmejani pogled u trenutku se pretvorio u sumnju. Ćutao je nekoliko trenutaka.

„To mi je otac“, odgovori gotovo službenim glasom.

U trenu kroz glavu prođe mi misao – klasičan odnos harizmatičnih i oca i sina. Možda zbog toga požurio sam da mu pričam o svom kratkom i nezaboravnom poznanstvu sa Vojimirom Šobajićem. Iskreno sam mu priznao da je njegov otac jedan od onih likova koji na svakoga ostavlja upečatljiv utisak. Pričao sam o njegovoj enormnoj erudiciji, o njemu kao čoveku koji je u svemu imao meru, o fenomenalnoj knjizi „Jevrejstvo i Izrael“ zbog koje sam sa njegovim ocem želeo da napravim intervju.

Sin Šobajić se u trenu preobrazio u drugu osobu, dok sam pričao o ocu Šobajiću on je prosto upijao svaku sitnicu, a ja sam se trudio da prepričam onih nekoliko sati nezaboravnog vremena koje smo proveli pre 37 godina.

Sin Šobajić me je sa čuđenjem pitao kako se sećati tako sitnih detalja a prošlo je toliko vremena. Pričao je posle o očevoj knjizi za koju je rekao da je to skup zanimljivih dokumenata, a o ocu nešto nije mnogo pričao. Ali je napomenuo da piše jedan „uvrnuti“ tekst koji donekle objašnjava njegove odnose sa ocem.

Sin Šobajić i ja odjednom smo se preobrazili u trgovce. Nudi da napravimo posao, da kupim jednu njegovu sliku, pokazuje katalog, zaista dobra slika, kaže, „ova objektivno vredi 14.000E, a vama bih je dao za 9.000E“.

Pogodite zašto sam ostao bez slike.

Posle ga nisam sretao, ali sam se redovno viđao sa njegovim i mojim zajedničkim prijateljem Zoranom Vukmanovićem i njegovom dragom suprugom Ruškom. Redovno sam Zorana pitao za Šobajića. On mi uz osmeh reče kako Miloš i Dragana imaju pravi holivudski brak: „Svađaju se, pa se vole ’seku vene’ i slično. Najnovije je to što ga je u poslednjoj svađi Dragana istukla, pa izbacila iz kuće, on se bio preselio u hotel. Posle su se izmirili, eno ih opet u medenom mesecu.“ Ništa neobično, kad se snažni karakteri nađu u bračnim ili sličnim vezama, često se pomešaju emocije i pokreti.

Kad sam se rastao sa Sinom Šobajićem, najpre sam pomislio kako sam u njemu bezuspešno tražio njegovog oca, što je naravno moja greška. Ali setio sam se Salvadora Dalija i njegove Gale, njihovog burnog života. Verovatno to mora tako.

Zoran i Ruška su umetnički nomadi. Često sednu u auto i putuju na izložbu slika u Prag, Bratislavu, u Firencu ili na koncert u Ravenu.

Zoran, nekoliko meseci posle pomenutog ručka, zove na kafu, idemo kod našeg prijatelja Mileta Zarića u Čentu. Dok smo se vozili, daje mi papir, zapravo pismo Miloša Šobajića. U početku nisam razumeo, tim pre što smo se vozili, drum naš kao da se vozimo preko pružnih pragova – pročitaću kod Mileta uz „lagavulin“, nenadmašivu škotsku brlju. Tako se i desilo, uz pomoć „lagavulina“ razumeo sam da je veliki slikar napisao sam sebi pismo.

Miloš Šobajić je umro krajem aprila, o njemu je napisano dosta primerenih i vrednih tekstova. U prilog njegovoj slavi objavljujemo u celini njegovo pismo samom sebi:

 

Pismo meni kad sam imao osam godina

Eto, sad si zaista prvi put progledao, u tvojoj osmoj godini i vidiš gde si. Kako volim odavde, iz dve hiljade četrnaeste godine da te vidim u tom Carigradu, na Bosforu kako gledaš zapanjeno to čudo od varoši, hiljadu devet stotina pedeset i treće godine, u kojem ćeš živeti skoro tri godine! Gledaš grad sa velikim oduševljenjem, ali ništa posebno o njemu ne znaš, a ja bih danas toliko voleo da si više znao. Bilo bi nam bolje obadvojici!

Ti ne znaš još ni ko si, pa kako bi onda znao šta je grad u kojem živiš?! Ali ti dobro osećaš da se nešto u tebi opasno kuva, isto kao što kuva Istanbul, nekako zapetljano i burno, ali i pretpostavljaš pomalo, šta i u kojem pravcu ide to kuvanje u tebi. I grad je kao vrtlog, to dobro vidiš, ali ti nemaš pojma da je taj grad večno takav i bio, centar sveta dugi niz vekova i da su ga u XII veku nazivali carem svih gradova, a ti eto, baš u njemu sad ideš u čuvenu francusku, katoličku školu Notre Damme de Sion. Sve ti to odgovara i godi.

Skoro si srećan, kad bi i sve ostalo u tvom životu bilo ovako očaravajuće! Ali nije baš sve tako… Živiš i teške trenutke panike i straha da svemu može iznenada doći kraj. Da može tvoja familija da se svakog časa raspadne i nestane. Neki sličan strah ćeš mnogo kasnije da slikaš, jer ćeš postati slikar, ali ti sada ne osećaš u sebi slikara i to je dobro. Budi i dalje tako histerični, hiperaktivni klinac, lud od jutra do mraka. Nastavi da trčiš do besvesti po školi da bi pokazao tim Turcima i Francuzima koliko si nepobediv, koliko si prisutan i živ!

Znam da si duboko ubeđen da ti ipak nisi takav ludak, kao što sebe predstavljaš u školi, ali to histerično ponašanje će ti pomoći mnogo kasnije, videćeš, kad se dohvatiš tvog budućeg posla. Iz hiperaktivnosti, do smirenja ti treba još punih pet godina! Sa trinaest godina ćeš preći u jedno drugačije stanje, koje će te voditi u mirnije vode. Sada, kad ti je samo osam godina, proživi svu tu ludu želju za apsolutnom posebnošću koju sada imaš i koja ti ipak remeti spokoj, za kojim uostalom sada i ne žudiš, histerijo nijedna!

Budi hrabar pre svega! Idi napred bez straha, ti to možeš, veruj mi! U takvom oduševljenom stanju, ti si u Istanbulu otkrio prvi put sve najlepše, najluđe i najneverovatnije stvari. One ti se duboko usađuju u mozak. One će ti ostati večno kao mera svih stvari. Te lepe žene na visokim štiklama, sa najlon čarapama koje imaju jaku crtu po sredini lista i koja se penje uz nogu do široke haljine, pa njihove usne sa jakim crvenim ružom, pa beli kadilaci i bjuikovi, pa gomile bednog naroda, bogatstvo i siromaštvo zajedno u istom gradu među kolibama i velikim i raskošnim zgradama, zakrčenja u saobraćaju, pa svetleće reklame, pa naša Aja Sofija, pa sve ogromne džamije, ulice, Bosfor i Azija tu odmah prekoputa, brodovi, čak i nosači aviona, zatim palate, restorani, sve to gledaš i ne možeš da se čudu načudiš! Beograd iz kojeg si tu došao je samo usnulo naselje u poređenju sa Carigradom! To je tako upadljivo!

Ti ne znaš da Jan Fleming kao engleski konzul u Carigradu piše Džejmsa Bonda i viđa našeg oca, pa Zuko Džumhur, tvoj prvi idol u slikarstvu, koji te uči da crtaš! Svi svetski špijuni su se sjatili u tom gradu i rade svoj posao, dok ti gledaš prve knjige o umetnosti. Listaš ih svakog dana i zapanjeno otkrivaš ko je i kako slikao odvajkada do danas. Najviše te čudi Đoto, znam, ali se i sad pitam što nisi izabrao nekog blažeg slikara, više bi priličio tvom uzrastu. I ako si dosta lud, čudi me da nisi uočio Boša? I ti stalno crtaš, tek da probaš kako to umeš da uradiš. Nisi ni najmanje oduševljen rezultatom. Tvoj otac, kao što znaš, skuplja svaki tvoj nacrtani papirić i sav srećan ga pokazuje svima, kakav si ti genije! On je ubeđen da ćeš sigurno postati slikar. Ti ne razumeš o čemu govori? Zar u životu treba da se čovek s nečim određenim bavi, pitaš se ti? Videćeš kasnije da je to ponajčudnija stvar, taj izbor u životu, da odabereš baš ono pravo zanimanje, s kojim ćeš se najviše sroditi. Ti nećeš pogrešiti u izboru da budeš slikar, iako će ti često faliti još samo malo talenta kojeg ćeš tražiti u belini tvog ateljea, da bi naslikao najbolje ono što budeš radio. U stvari, slikajući, obavljaćeš obred molitve u potrazi za onim idealnim delom talenta koji ti kao svakom običnom ljudskom stvoru uvek nedostaje. A živećeš skoro ceo život u Parizu, gradu isto tako posebnom i strasnom kao što je Carigrad, ali gradu sasvim različite civilizacije.

Živećeš i u Beogradu, koji će ti biti najdraži grad i u kojem ćeš stvoriti i jedan fakultet za dizajn pun studenata. Izlagaćeš svoje slike i skulpture svuda po svetu, od Kine, preko Evrope, do Amerike i pokazivaćeš sve ono što si u tvojoj osmoj godini života otkrio i osetio baš tu, u Carigradu, od lepote pa do panike i straha. Nažalost, nećeš imati poroda i pored tvoja dva braka. Volećeš Lotku, tvoju prvu suprugu skoro pola veka, koja će ti pomoći da postaneš to što si, a ući ćeš velikom greškom i u drugi brak poput nagazne mine, sasvim neuspeo!

Bićeš okružen prijateljima, familijom, studentima, bićeš okružen ljudima koji te vole i osetićeš njihovu ljubav i naklonost. Budi siguran da ćeš živeti najmanje sedamdeset godina, jer ti pišem kao sedamdesetogodišnjak, ubeđen da sam tek na pola svog puta. Dok ja živim svoj život, ti mi ostaj u Carigradu, gde sada za mene pamtiš sve one njegove mirise, ulice, trgove i kejove i gomile, pa Kapali čaršije i vizantijske zidine, a pamtiš i sve tvoje strahove koje osećaš tako jako jer živiš u njima i koji su dobrodošli za tvoj razvoj i tvoj dalji put kojeg si započeo tako mali, baš tu u Istanbulu. Živ mi bio i čekaću te! A kad se najzad opet sretnemo, to će značiti da ćemo tog trenutka zajedno umreti. Možda baš zbog toga, da te ne bih negde u njemu sreo, ja nikad više nisam kročio u taj grad, za kojim toliko dugo čeznem.

 

Uvek tvoj, Miloš

(Ovaj tekst deo je neobjavljenog političkog dnevnika.)

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
clear sky
28°C
29.06.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve