Momenat koji je najbolje oslikao sjaj i tragediju Betovenovog života

Članovi kraljevske porodice, aristokratija i gradska kulturna elita okupili su se u bečkom dvorskom pozorištu 7. maja 1824. godine radi premijere Devete simfonije Ludviga van Betovena.

Kompozitor i dirigent lično nije viđen 12 godina na sceni, ali takođe dugo nije napisao novu simfoniju. Očekivanja su bila velika. Veliki maestro zauzeo je podijum ispred jednog od najvećeg, ikada viđenog orkestra, za koncert kakvom publika nikada nije prisustvovala.

Smatra se da je ovo bila noć za pamćenje. Postoji nekoliko svedočanstava o ovom događaju. Aplauz se orio tokom jednog od stavova simfonije zbog toga što je publika želela da ga čuje još jednom. Međutim, to je moglo da bude haotično veče jer je kompozitor i dirigent bio gluv.

Simfonija je bila duga i složena, a kao što je bio običaj tog vremena muzičari su imali malo proba pre premijerne izvedbe. Bilo je neverovatno da je sve bilo tako dobro izvedeno sa tako malo pripreme. Taj momenat najbolje oslikava sjaj i tragediju Betovenovog života. Kompozitor bezgranične snage, strasti i mašte, obeležen veoma složenom i kontradiktornom ličnošću.

On je bio ključna karika za izdizanje muzike na nivo umetničkog izraza. Imao je sposobnost stvaranja dela van našeg poimanja.

Betovena je pratila reputacija izrazito teškog čoveka. Patio je od brojnih zdravstvenih problema, a prošao je veoma surove metode lečenja, neki od njih su bili kontraproduktivni po njega. Savremeni eksperti sproveli su istrorijsko forenzčko istraživanje kako bi utvrdili od kojih je sve bolesti bolovao, da li su one imale neke veze sa njegovom gluvoćom, kao i kako su uticale na njega kao ličnost i njegovo komponovanje muzike.

Prvi put u istoriji je izmenjen format kako bi uvrstio ljudski glas u simfoniju. Bio je leđima okrenut publici, vodio je muzičare neobuzdanom strašću. Toliko je bio unet u dirigovanje da je po završetku izvedbe nastavio da gestikulira sve dok mu jedna solistkinja nije prišla i okrenula ga kako bi mogao da vidi gromoglasan aplauz. U tom trenutku Betoven je bio već potpuno gluv.

Deveta simfonija je Betovenova najveća i najpoznatija simfonija. Koncipirana je u četiri stava, a njeno ukupno trajanje je jedan sat i šest minuta. Smatra se vrhuncem i krunom Betovenovog stvaralaštva. Prva tri stava su instrumentalni, a u finalnom četvrtom stavu Betoven uvodi kvartet vokalnih solista i mešoviti hor. Tek nakon desetak godina od prvog izvođenja, mladi dirigent

Rihard Vagner svojim dirigovanjem ovog dela, ukazao je na svu njenu veličinu i istorijsku vrednost.