Scena
06.03.2025. 20:15
Scena
25.06.2025. 23:10
Nebojša Jevrić
Kolumna Nebojše Jevrića
URBANE LEGENDE: Kapor – noć u kojoj niko nije spavao
Stigli smo u Driniš pred mrak. Put je bio smrznut, kroz šumu. Poslednjih pet kilometara išli smo bez farova. Stari "tam“ je škrgutao na svakom brežuljku, kao da ga vučemo po kostima.
Tu je trebalo da prenoćimo, u nekadašnjem magacinu robne rezerve. Niko nije znao šta je tu bilo pre rata. Sada – samo beton, hrpa paučine i jedan rđavi stub za zastavu bez platna.
A unutra – Kapor.
Sedeo je na sanduku od municije, bez kape, sa cigaretom u uglu usana. Nije nas pogledao, nije ustao. Samo je mirno rekao:
"Kasnite.“
Srećko, vozač, seo je prvi i upitao:
"Ko ti reče da dolazimo?“
"Čuo sam u glasu šume“, odgovorio je Kapor. Nije se nasmejao. Niko nije. Na ratištu, ni ludilo više nije smešno.
Niko ga nije doveo. Nije bio prijavljen u jedinici, ni u brigadi. Samo se pojavio. I bio je tu. Imali smo većeg problema od njega. Jedan od nas, Stipić, iz Bihaća, dobio je groznicu. Temperatura mu gorela preko 40. Komandir reče: "Položaj prvo. Posle medicina.“
Zaustavili smo se tu za noć. Nije bilo svetla. Nije bilo ni grejanja. Nasred magacina naložili smo improvizovanu vatru od paleta i vrata koje smo iščupali iz zadnje prostorije. Čim smo raspalili, Kapor se digao i napisao na zidu kredom koju je izvadio iz džepa:
"Kad se greješ uspomenama, noć traje duže.“
Pogledao je tu rečenicu nekoliko sekundi, kao da je hteo da je zapamti, pa se vratio na svoj sanduk.
Noć je prošla kao u zatvoru bez rešetaka. Jedan je kašljao. Drugi je dva sata strugao krv sa čizme, utišano, kao da neko spava. Jedan, koga smo zvali Ljosa jer je voleo knjige, sedeo je u ćošku i gledao u plafon. Bio je na ratištu godinu i po dana. Nije više govorio. Nije više ni klimao glavom.
Kapor je u mraku vadio komadiće kartona, prazne etikete, pa i dno od limenke, i po njima nešto škrabao. Kad sam prišao bliže, video sam da piše malim, smirenim slovima. Rečenice bez emocije, bez viška:
– "Uspavanka: pištolj u pojasu i zid na koji se gleda.“
– "Poginuo u rovovima, sahranjen u tuđem sećanju.“
– "Zaspao je poslednji jer više nikom nije verovao.“
Ujutru, umesto da nas budi komanda, probudila nas je tišina. Ni puške, ni motor, ni glas. Samo zrak sunca koji prolazi kroz rupu u zidu i pada pravo na Kapora. Sedeo je gde i sinoć, kao da se nije pomerio. Ispred njega ‒ čokanj sa pola rakije i papirić zalepljen voskom za beton.
Na njemu je pisalo:
"Tu smo, ali nismo stigli.“
Komandir je prešao prstom preko čokanja. Njušnuo. Rakija. Neko je prokomentarisao: "Možda je lud.“ Komandir je samo slegao ramenima. "A možda je jedini normalan.“
Pre nego što smo krenuli dalje, Kapor je ustao, prišao starom zastavnom jarbolu, odlomio parče rđe i ucrtao liniju u zidu. Zatim reče:
"Kad se vratite, biće vas manje. Ali ko ovde stane, pamtiće bolje od svih šta je bilo.“
Niko nije odgovorio. Niko nije imao pitanja. Samo smo nastavili dalje, kao i uvek.
A on? Otišao je u manastir Krku. Sa rečenicama, praznim kutijama cigareta i jednim čokanjem koji je mirisao na nešto što više nema niko od nas ‒ na tišinu pre prvog pucnja.
Scena
24.04.2025. 21:20
Urbane legende: Kako sam dobio nadimak Dvonogi
Scena
10.04.2025. 22:40
Urbane legende: Oni su se vratili, ako se IZ RATA može vratiti...
Komentari
