Intervju

Nenad Novak Stefanović: "Srbi su stalno u nekoj pačjoj školi istorije"

Poznati srpski novinar i publicista Nenad Novak Stefanović decenijama je prisutan na našem medijskom nebu. Bio je urednik kultnih magazina „Duga“ i „Krug“ i koautor je dokumentarnog TV serijala „Peti oktobar – poslednja revolucija u Evropi“.

Poslednjih godina zapažen je kao autor bestseler romana i publicističke proze: Darovi mrtvih (1988), Pokrštavanje petokrake (1994), Jedan svet na Dunavu (1996), Zemlja u koferu (2007), Doktor sluša sving (2009), Svetlarnik (2013), Ubistvo u Kapetan Mišinoj (2016), Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda (2017), Muzeopisi (2018), Jedno ubistvo u Patrijaršiji (2018), Beograd kroz ključaonice 100 kuća (2019).

Knjige su mu prevođene na engleski i nemački jezik. Ovog juna u izdanju „Lagune“ pojavio se novi Stefanovićev roman „Velika trka“ u kojem se vraća krimi tematici u Beogradu u osvit Drugog svetskog rata. O novom romanu, prethodnim delima, ali i o novinarstvu nekad i sad u intervjuu za „Ekspres“ govori novinar i književnik Nenad Novak Stefanović.

Nakon nekoliko izuzetno uspešnih publicističkih knjiga o Beogradu, romanom „Velika trka“ vraćate se beletristici. Kako biste u najkraćem predstavili ovaj roman?

„Rekao bih da sam pisac koji ima dve duše, koje imaju potrebu da se oglase, pa otuda naizmenično objavljujem dokumentarne i literarne knjige. ’Velika trka’ je treći deo serijala o isledniku Krsti Pavloviću. Prethode mu ’Ubistvo u Kapetan Mišinoj’ i ’Jedno ubistvo u Patrijaršiji’. Ovoga puta smo u 1939. godini i pratimo razvoj slučaja koji je zbunio iskusnog istražitelja. Rukavci zločina se granaju, kao da ulazimo u močvaru-lavirint. Čitalac će se u nekom trenutku izgubiti kao i sam Krsta Pavlović i ući će u prostor magmatičnog susreta stvarnosti i fikcije. U tom prostoru se otkrivaju najpotisnutije istine. Mislim da je korisno dodati da je to napet triler i više od trilera jer, sem što je glavni junak složena ličnost, mi, u stvari, imamo dva glavna aktera – drugi je Beograd.“

Beograd, a i Kraljevina Jugoslavija su početkom Drugog svetskog rata, te 1939. godine, bili poprište mnogih neobičnih društveno-političkih dešavanja. Kako ste Vi stvarajući roman „Velika trka“ videli taj period?

„Beograd u leto 1939. ima 350.000 stanovnika i to je dinamičan grad s odlikama metropole. Ima međunarodni aerodrom na koji sleće dvanaest aviona dnevno. Linije za ceo svet. A postojala je i avionska linija za Dubrovnik, na primer. Razvila se elita koja je živela mondeno. Žive večernje zabave. Džez muzika u restoracijama, a sevdah pesme u kafanama. Džokej klub sa tavanicom od ogledala i staklenim podijumom za čarlston takmičenja. Istovremeno, grade se masovno protivavionska skloništa, počinju probe sirena za opasnost. I ta tenzija glamura i realne opasnosti da je rat pred vratima stvara atmosferu u kojoj se dešava zamršeni zločin. Jugoslavija pokušava da ostane neutralna, balansira između Londona i Berlina, svaki od ova dva centra moći ima svoje akcije u Beogradu. Deluje i Moskva, podzemno, ali vrlo aktivno, mada nema zvaničnih diplomatskih odnosa dve države. Svi ti elementi su sastavnici triler priče ’Velika trka’.“

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Nenad Novak Stefanović (@nenadnovakstefanovic)

„Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda“ i „Srbija opisana kućama“ postali su kultne knjige. Da li možemo u nekom narednom periodu očekivati nastavke ovih knjiga i koji ljubavni slučaj i kuća u Beogradu su na Vas ostavili najjači utisak?

„Nastavak se piše, ja sam u situaciji onog Pirandelovog junaka kada šest lica juri pisca. Neispričane sudbine me čekaju da ih opišem i ja nemam izbora, obilazim mnoge porodice i pregledam papire gurnute na dno fioka koje škripe kada se otvaraju jer im se drvo rasušilo. Škripa tih fioka za mene je dobar znak da je krenulo istraživanje za novu knjigu. A to pitanje koja je ljubavna nesreća, jer obično su ljubavi ovde takve, ostavila najjači utisak na mene traži da zaronim u tih više od sto priča. Slikar Petar Lubarda ipak, i njegove dve ljubavi, prema slikarstvu i lepoj studentkinji Veri kojom se oženio. Voleo je obe te svoje ljubavi podjednakom strašću, slikao je i po šesnaest sati dnevno. Kada ga je Vera ostavila i otišla kod njihovog kućnog prijatelja, u depresiju velikog slikara umešao se svemoćan čovek i njegova sveprisutna Služba. Da ne otkrivam dalje, sreća je da te kuće postoje i da se na Dedinju mogu obići pa je evokacija epohe olakšana.“

Koliko kao nacija učimo iz svoje istorije, a pogotovo iz grešaka koje smo namerno ili nenamerno činili?

„Vidite da se opet kao i 1939. nalazimo u nekom neodrživom stanju balansiranja između velikih sila. Ponovo je Beograd mesto burnog noćnog života i kockarnica na svakom ćošku, demonstracije se dižu u talasima, kafane su pune, grade se nove zgrade, došli su i Rusi sa svojim razlozima i ispunili gradski život. Rekao bih da nam se ponovo istorija događa, da je širom otvorenih očiju gledamo, vrlo radoznalo i kao da je ovo prvi put. Osnovan je i Srpski kulturni klub, samo se drugačije zove. Odgovor na vaše pitanje je da su Srbi stalno u nekoj pačjoj školi istorije u kojoj su naučili što i sve patke, ono što su već znali i ’ni mukajet’. Videćemo ko će biti u ulozi buntovnog vladike, a koji profesor hoće da bude Slobodan Jovanović. A i šta će Čerčil preko dima tompusa reći o našoj sudbini i u čije dvorište će sleteti Randolfov padobran, šifrovano rečeno.“

Koautor ste TV serijala „Peti oktobar – poslednja revolucija u Evropi“. Kako danas, više od četvrt veka kasnije, gledate na taj događaj?

„To je dokumentarna serija u pet epizoda rađena za RTS. Govorili su akteri velikog istorijskog događaja, uglavnom političari i policajci. Ostala je kao značajan dokument. A sa ove distance vidim 5. oktobar kao miks narodne pobune i puča. Evidentno je da su glavne poluge državne sile otkazale poslušnost vrhu vladajuće partije. Ostali su pasivni i sačekali su sa strane da demonstranti zauzmu Skupštinu i Televiziju pa su im se posle priključili. Zašto su oni to uradili? Procenili su ko pobeđuje. Drugo pitanje je ‒ kako su se pobunili gradovi i narod blokirao puteve i površinski kop uglja? Rekao bih, pre svega jer je Zapad aktivno radio protiv Miloševića, a Istok čekao rasplet, zatim što je narod hteo da izađe iz sankcija. Režim je izgubio rat na Kosovu, ma koliko pričao o pobedi, povučene su vojska i policija sa te teritorije i to je u svim udžbenicima poraz, ma kakav se mirovni ugovor posle toga potpisao. Onda je normalno da imate pobunjen narod. Peti oktobar bio je politička šansa i jedna velika emocija, a pitanje da li je mogao da se razvije u nešto više dovodi nas pred ogledalo u kojem vidimo naciju izmučenu ratovima, inflacijom, odlivom mozgova, iskvarenu švercom, ponovo orijentalizovanu, slabu i nedoraslu da se uhvati ukoštac sa zahtevima evropeizacije društva. Taj dan prevrata i pobune bio je bust demokratije, ali ga nije pratila disciplina i jasna svest kuda nam je ići. Opet je društvo zapalo u nedovršenost započetog, tipičnu balkansku kaljugu u koju je došao Dositej Obradović 1806. godine da otvara škole i prosvećuje, a oni su mu se smejali što drži knjigu u ruci i ide žurnim korakom ka svom cilju ostavljajući amanet ’Vostani Serbije’. Bio je ismevan, inače, to se malo zna, ali bar nije ubijen, kao strateg 5. oktobra.“

Dugogodišnji ste novinar, bili ste urednik kultnih magazina „Duga“ i „Krug“. Kako vidite srpsko novinarstvo danas?

„Izašao sam iz novinarstva pre tri godine. Hteo sam da se posvetim knjigama. Spolja gledam novinarstvo. Šta vidim? U cara Trojana kozje uši, uvek mora da se probije glas zakopan u zemlji, to je ono kako ja vidim novinarstvo od kada je nastalo, tamo s prvim glinenim tablama u Egiptu na kojima su se brisala imena prethodnih vladara kao da nikada nisu postojala i urezivala imena novog faraonskog božanstva od koga se računalo vreme. Uvek je to bila prva godina kalendara i uvođenje novih božanstava i njihovih statua na ulazu u hramove. Ali je uvek postojala i potreba da se saopšti istina i da se ne dozvoli da bude prećutano ono što se krije. Borba je to svakodnevna i nekad pobeđuje tama tajne, a nekada svetlo koje se baci na ćošak u kojem je ta tajna sklonjena.“

Može li veštačka inteligencija da ugrozi književnike i novinare i da preuzme njihove uloge?

„Veštačka inteligencija još ne može da napiše kvalitetan roman. AI rečenice su nezgrapne, tako da oni koji uživaju u stilu pripovedanja kod AI knjiga neće naći sebi hranu. A šta će biti za deset godina to je nepoznanica. To ne možemo znati. Možda ćemo svi kao homo sapiens biti zamenjeni i gurnuti na Mesec, dok će na ovoj lepoj plavoj planeti živeti neka pametnija vrsta. Homo sapiens ima fabričku grešku. Razmnožava ludake potpuno imune na lepotu prirode i vrednosti kulture.“

Srbija ponovo, po ko zna koji put u svojoj istoriji, prolazi kroz turbulentne periode. Da li mi još vučemo prokletstvo podele na četnike i partizane?

„A gde su ljotićevci, uzgred da primetim? Pa prvo i drugosrbijanci, protivnici samoporicanja i s druge strane vernici filozofije palanke u kojoj vide novu srpsku Bibliju. Hoću da kažem svaka generacija ima svoje četnike i partizane. Ceo devetnaesti vek je borba srpske bele i crvene ruže, Jork i Lankaster dinastija s dve strane Rudnik planine. Prokletstvo Radovanjskog luga pratilo je i kraj dinastije Obrenović 1903. godine. Kod drugih naroda takođe postoje tako slično duboke podele, ali ovde na ušću Save u Dunav je sve pojačano i mnogo opasnije i dublje odjekuje.“

Koliko je za nas vojna neutralnost realna u današnjem svetu?

„Po mom viđenju, desetara JNA, vojna neutralnost nije dobra za jednu ovako malu zemlju okruženu nerešenim teritorijalnim i drugim istorijskim pitanjima sa susedima. Srpski čamac treba vezati uz evropski brod, to je jedino rešenje za nas. Kako ćete drugačije rešiti kosovsko pitanje ako ne članstvom u EU gde se pitanje granica pomera u drugi plan, a primaran je slobodan protok ljudi i robe. Jedini smislen Memorandum o Kosovu je onaj koji je istovremeno i Memorandum o EU. Neutralnost nije realpolitika, ona me podseća na film u kojem je narod smešten u podzemlje, a neko stalno pušta uzbunu da neprijatelj dolazi i tu je i tenk koji je u eri tehnologije dronova samo laka meta. Moramo se priključiti razvijenom svetu, po cenu da zabrane prodaju rakije bez etiketa na pijačnim tezgama u onim flašama s kočanjkom kukuruza u grliću. Ako je to naš identitet, možemo da probamo za promenu i bez njega.“

Planirate li u narednom periodu neki roman sa tematikom iz „veselih devedesetih“ godina u Srbiji?

„Možda, ako se mazohistički uželim bombardovanja i da postanem milijarder bezvrednih novčanica. Napisao sam svojevremeno dokumentarnu knjigu o tom periodu ’Pokrštavanje petokrake’. Ako budem pisao o tom ’veselom’ vremenu, verovatno ću je pretvoriti u roman u kojem će unuk Krste Pavlovića rešavati zamršen slučaj na Dedinju, tako da se velika trka srpska nastavlja novim krugom.“

"Struktura trilera mora da funkcioniše kao švajcarski sat"