Njegova smrt nije imala ime

Na groblju „Tihvin“ uz manastir Aleksandra Nevskog u Sankt Peterburgu, 11. februara 1881. godine u posmrtnoj povorci bilo je oko 40.000 ljudi, mahom omladina i studenti. Njihov mladalački bunt pretvorio je pogreb bezmalo u demonstracije protiv carizma. Možda Fjodor Mihailovič Dostojevski nije tako razmišljao o svom poslednjem putovanju, ali odata mu je počast kakvu su imali preminuli ruski carevi. Na njegovom nadgrobnom spomeniku zapisano je: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII, 24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana „Braća Karamazovi“, čiji treći deo nije stigao da napiše.

Povezane vesti - Izgubljeno u nemaru

Njegova bolest umnogome je bila uzrok duhovnih kolebljivosti i strahova iz kojih je bežao u poroke. U rodoslovu njegovog oca, lekara Mihaila Andrejeviča bilo je i ubica i kriminalaca. S druge strane, u porodici njegove majke Marije Fjodorovne, ako je verovati njegovim biografima, bilo je nekoliko sveštenika i monaha. Njegovi izbori nisu nikad bili stvar razuma, ali su ga inspirisali u traganjima za jednim drugačijim poimanjem istine. Govorio je da “ako si se uputio prema cilju, i putem počeo da zastajkuješ i kamenjem gađaš svakog psa koji na tebe laje, nikada nećeš stići na cilj”, ali nikada za sebe nije rekao da je hrabar. Naprotiv, svi junaci njegovih dela bili su istrajni u svojoj odvažnosti. Sveštenik iz Vladimirske crkve, koji ga je ispovedao nekoliko dana pred smrt, bio je zgrožen njegovim sećanjima koje je nosio kao tajnu i breme.

Sve što je napisao ostalo je besmrtno i nikad do kraja definisano. Književni kritičari smatraju ga pretečom brojnih književnih pravaca, psihološkog romana, modernizma, egzistencijalizma. Njegova dela su psihološki roman, sociološki prikaz društva, doživljaj duhovnog kolebanja, možda čak i jedna vrsta trilera, a zbog nekih izjava njegovi savremenici su ga smatrali i prorokom.

Povezane vesti - Cena nečijeg doživljaja

U govoru o Puškinu (1880) na sednici Društva ljubitelja ruske književnosti, Dostojevski završava govor pozivom na sveopšte, svečovečansko bratsko sjedinjenje. „O, evropski narodi i ne znaju koliko su nam dragi! Ja verujem da ćemo mi, tj. pokolenja koja dolaze, sva bez izuzetka shvatiti da biti pravi Rus znači: želeti da se izmire evropske protivrečnosti i to konačno, i ukazati na svoju rusku dušu kao na izlaz iz evropske tuge, na dušu sveljudsku i sveujedinjujuću, smestiti u nju sa ljubavlju svu našu braću, i možda izreći poslednju reč velike, opšte harmonije, bratske sloge svih naroda po Hristovom jevanđelskom zakonu.“ (Piščev dnevnik za 1880. godinu).

Većina njegovih biografa smatra da su kocka, odnosno bespomoćnost pred porokom i doživljaj smrti bili zapravo najčešći motivi oko kojih je gradio ljudske slabosti svojih likova. Nakon objavljivanja “Belih noći”, Dostojevski je 1849. godine uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru.

Povezane vesti - Neke reči ipak vrede milione

Već je bio osuđen na smrt kada je stigla odluka o preinačenju presude kojom je poslat na četiri godine teškog rada u Sibir. Sve to, ali i materijalne oskudice doprinele su češćim epileptičnim napadima. Ni pisanje nije uvek bilo sigurno pribežište. Roman Dostojevskog iz 1861. godine „Zapisi iz mrtvog doma“ direktno se oslanja na njegova iskustva u Sibiru: brutalnost i okrutnost stražara, urođeno zlo nekih zatvorenika, ali i trenutke dobrote i ljubaznosti u groznim uslovima u kojima su živeli. Tolstoj je „Zapise iz mrtvog doma“ smatrao remek-delom, koje se može čitati i kao manifest o individualnoj slobodi.

Međutim, sve to Dostojevskog nije ni ispunjavalo ni nadahnjivalo novom energijom. Živeo je i radio kao da je svakog časa očekivao da se vrati dan kad je izbegao smrt.

Pred streljačkim vodom

Izvor: theneweuropean.co.uk, autor: Charlie Connelly

Decembra 1849. godine, 28-godišnji Fjodor Dostojevski bio je već osam meseci pritvoren u Petropavlovskoj tvrđavi. Optuženi da su članovi utopijsko-socijalističke grupe „Krug Petraševskog“, jednog hladnog jutra, pisac i njegovi saučesnici su u tišini sprovedeni kroz kapiju tvrđave.

Povorka se zaustavila na Semjonovskom trgu, gde su videli tri debela drvena stuba zabijena u zemlju. U blizini su stajali sveštenik i grupa vojnika koja je pripremala puške. Sve im je bilo jasno.

Pročitan je proglas kojim se potvrđuje da im je izrečena smrtna kazna i da će biti odmah izvršena. Zatvorenicima je naređeno da se presvuku u bele odore dok ih je sveštenik pozivao da se poslednji put ispovede.

Prva grupa zatvorenika, uključujući Petraševskog, sprovedena je do stubova vezanih ruku. Ljudi oko Dostojevskog, koji je bio u sledećoj grupi, počeli su da plaču. Neki su se pobunili, ali su ućutkani udarcima. Dostojevski se borio sa spoznajom da su mu ovo poslednji minuti života.

Streljački vod se postrojio, a kapetan je podigao sablju spreman da izda komandu, kada se na trgu iznenada zaustavila kočija. Iz kočije je izašao vojnik sa dokumentom u ruci koji je predat kapetanu, a zatim pročitan osuđenicima.

Dokumentom, koji je stigao od samog cara, poništene su smrtne kazne. Umesto pred streljački vod, Dostojevski je odveden u zatvorski logor u Omsku, u Sibiru, gde je, okovan lancima, proveo četiri godine. Nakon toga je regrutovan u vojsku na neodređeno vreme. Kasnije je rekao da je čitava scena pogubljenja bila toliko okrutna da je jednog od zarobljenika dovela do ludila.