Scena
06.03.2025. 20:15
Scena
18.02.2026. 23:11
Nebojša Jevrić
"Zgazili su Dugu"...
Nova priča Nebojše Jevrića: Beton
"I zamislite, taj Jevrić još piše“, rekla je Biljana Kovačević Vučo na RTS-u. Posle su joj izvadili tumor od četiri kila i umrla je.
"Samo da znaš da čitam sve što o meni pišeš“, rekao mi je Boris Tadić dok su oko mene stajale "kobre“ iz njegovog obezbeđenja. "Zapamti, i mi ćemo o tebi pisati.“ I pisali su. Što u našoj, što u hrvatskoj i bošnjačkoj štampi.
"Osim što je osvjedočeni četnik, ubojica i koljač, bivši pisac bajki i potencijalni romanopisac, Jevrić je pisac bolesno perverznog uma“, pucao je put mene Roman Majetić u "Slobodnom tjedniku“.
Boris Tadić sad obilazi kafane i svima priča kako je bio predsednik Srbije, ali mu niko ne veruje.
Za njim tupka, cupka i skakuće junačke krvi najmlađi sin, Saša Ilić, koji svima priča da je on dobitnik "Ninove“ nagrade, ali mu niko ne veruje.
U svom podlistku "Beton“, kojem su dali ime po betonskim cipelicama koje su mafijaši stavljali svojim žrtvama pre nego što će ih baciti u reku i koji je izlazio u "Danasu“, pisali su književne nekrologe za sve one koji su se usudili da i S od srpstva pomenu. Saša me je lustrirao iz javnog života kao i mnoge druge.
Radili su samo na jednom zadatku svi zajedno: DENACIONALIZACIJI SRPSKE KNJIŽEVNE SCENE.
Ne prestaje da kevće sa "Peščanika“ koji bi trebalo da se zove "Piščanik“ jer redovno prazni svoj mokraćni mehur po Srbima i svemu što je srpsko.
Psi laju, a karavan prolazi.
Ali kad ozbiljnu čoveku dosadi kevtanje bezubih pudlica, olinjalih montenegrinskih rundovčina, položara što se motaju oko otpadaka iz kuhinje Nato-arta, onda mora da uzme motku.
"Svojim ličnim neprijateljima opraštam sve, ali neprijatelje otačestva satirem“, rekao je Sv. Filon Moskovski.
Protiv Saše Ilića nemam ništa lično.
Nikad u kafanu "Luda kuća“ gde na zidu visi Gadafijeva, Putinova, Ratkova i Radovanova slika, a na zidu joj je mural Dr. Dabića, ne dolazi.
Zgazili su "Dugu“ petooktobarci kao pikavac i našao sam se na ulici. Počeo da pišem u "Ninu“, a onda je Borja Tadić četiristo kvadrata poslovnog prostora u Cetinjskoj, "Nin“, "Ninovu“ nagradu i udeo u štampariji prodao za osamsto hiljada maraka Švabama.
Tako se moglo dogoditi da Saša Ilić za svoje delce dobije "Ninovu“ nagradu.
I trajalo je dok mu nije umro tata Teofil Pančić, stalni mentor Nato-arta u srpskoj literaturi.
Saša je iz Kraljeva.
Pola Kraljeva su prognanici sa Kosova.
Njihove sudbine i priče ga ne zanimaju.
On bi da Srbima nametne krivicu zbog života Bošnjaka u Srbiji.
U Sarajevu je živelo sto hiljada Srba.
U Beogradu ima dvesta hiljada muslimana.
Beograd je najtolerantniji grad na svetu. Niko te beogradske muslimane nije dirao.
A u Sarajevu: hiljade mrtvih Srba, javne kuće za Srpkinje, etničko čišćenje i od mrtvih i od živih.
Ali šta to Sašu interesuje.
Posle mnogo godina prvi put su reflektori javnosti upereni prema onim piscima koji su pisali o stradanju prekodrinskih Srba.
I zamislite, o užasa, neki od njih, uključujući Jevrića, dobili su najprestižnije književne nagrade.
Buni se i kevće. Ako, i treba, Sale moj.
Pljuje po žiriju. Kakav je to žiri koji je dodelio nagradu knjizi koja govori o stradanju Srba, kad se zna da su Srbi genocidni. Kriv mu je Jerkov. I njega će u "Beton“.
Njemu čije knjige štampaju u Hrvatskoj. A Basara dobio čak tri "Ninovke“. Kako je moglo to da im se desi.
"Samo piši, ali pazi da te ne uvate“, kako je rekla Milica Šumareva Bećkoviću i Bulatoviću, Sale moj.
Vremena BETONA i ideološke policije Borisa Tadića ostaju samo u tvojim snovima i snoviđenjima.
Komentari
