Urbane legende

Nova priča Nebojše Jevrića: Mašinac

Bilo je to pre nego što je u ugostiteljsko preduzeće "Drina“ stigla udarna četvorka: Risto Kermez, Pero Uljez, Milan Lincura i Raca Cura...

Šef kuhinje u hotelu bila Ljuba Čupa.

Ljuba je bila posirovija udovica, dobro držeća, koja se povazdan smejala i pričala razne dogodovštine o svojim mnogobrojnim ljubavnicima. Čupa su je zvali zbog duge divlje kao ugljen crne kose.

Kuvarica je bila odlična. A i ljubavnica, pričalo se po čaršiji. Ona je prva snimila Mašinca kad je stigao u varoš.

Mašinac je rođen u Beogradu. Bio je lepotan, atletski građen, fudbalska nada BSK.

Visok, plave kose, obučen u salonima najboljih beogradskih krojača koji su uvek šili za njegovu kuću.

Otac mu je bio veletrgovac, streljali su ga partizani četrdeset pete.

Konfiskovali su mu sve kuće i radnje.

Majka mu se posle toga propila, a sestra se vukla sa partizanskim komandantima.

On je sedeo u čitaonici i vredno učio trudeći se da zaboravi na svet oko sebe. Pre rata je počeo, a posle rata nastavio studije. I završio sa desetkama.

Voleo je Beograd, a i Beograd je njega voleo. Nije bilo nijedne kuće koja ga ne bi poželela za zeta.

Problem je nastao kad mu je, kao odličnom studentu, ponuđeno da uđe u partiju.

Mašinac je odbio i tu je bio kraj snova beogradskih udavača.

Ministarstvo za rad ga je poslalo dekretom u varošicu na kraj sveta, do koje je vodio makadamski put.

Sa mornarskom vrećom preko ramena, u trik majici, iskrcao se oko podne iz autobusa koji je tu završavao put.

Legenda kaže da je iste noći kod Ljube Čupe prenoćio.

Posle je iznajmio kuću, počeo da igra za "Drinu“, da daje golove. Pošto je bio jedini inženjer, morali su da ga postave za tehničkog direktora fabrike.

Bio je najbolje pojačanje koje je FK "Drina“ dobila.

Lajava, kakvu je bog dao, Ljuba Čupa iznela ga je na glas među ženama u varoši. Glas je stigao do večno ljubomornih žena Načelnika Supa, Sekretara Partije, Predsednika Opštine.

Počele su i one, zajedno sa muževima, da se pojavljuju na fudbalskim utakmicama, naročito kad se očekivalo će "Drina“ preći, sa nenadanim pojačanjem, desnim krilom, u viši rang takmičenja.

Svi su u varoši imali puna usta hvale. Samo su Načelnik Supa, Predsednik Opštine i Sekretar Komiteta kroz nos duvali prezrivo: "Nepartijac.“

Kad mu je kamion dovezao "vespu“ iz Beograda, kupljenu od dobro skrivenih dolara, tu je bio vrhunac!

Nije bilo devojke koja nije htela da se sa njim provoza. Zamicale su jedna po jedna sa njim put planine. Skojevke su naravno imale prednost.

Napadali su prijatelji fudbaleri Mašinca da ispriča s kojom je bio, kakva je, je li bilo do kraja...

Mašinac se samo smeškao i prebirao po gitari jer je i tu bio obučit...

Očevi i muževi su dodijavali vlastima. Ne jedan ćutek je zbog vožnje "vespom“ podeljen, no zaludu.

Tek kad su glasine počele da se njihove nejači tiču, trojica prvih ljudi odlučiše da reaguju.

Sedoše u službenog "moskviča“ i prvo kod Miloša Zekića, čuvenog generala, da ih kod ministra industrije uputi.

Svršiše brže nego što su mislili.

Mašinac dobi premeštaj u neku sandžačku kasabu.

Ispraćaj su mu priredili drugovi iz tima "Drina“. Molili su ga da im bar sad ispriča koje su varošanke pale za slobodu.

"Dobro, ostaviću spisak na trafostanici.“

Na trafostanici su se lepile posmrtne plakate, saopštenja o deratizaciji, službene objave.

Neko je dojavio Ljubi Čupi. Kao da nije imao ko! Njena kuća je bila odmah do trafoa.

Skinula je spisak i dobro ga sakrila. Onda je krenula redom da obilazi opštinske činovnice, skojevke, žene crne trojke iz "moskviča“ jer i one na spisku bejahu.

Uskoro je Ljuba bila najbolje obučena žena u gradu.

A Mašinac je emigrirao preko Alpa. Sad ima svoju fabriku u Čikagu. I rado se seća varoši pored Drine.

"Luda kuća" u Bloku 45