Od "Ljudske komedije" do ljudske agonije

Viržini Depent: „Vernon Trodon“, tom 3; prevodilac: Novak Golubović; izdavač: „Booka“

Viržini Depent rođena je 1969. u Nansiju. Sa petnaest godina bila je protiv svoje volje hospitalizovana na psihijatrijskoj klinici, a sa sedamnaest je silovana. Radila je sve i svašta, bila je i prostitutka. Po svemu sudeći, završila je ulični univerzitet, univerzitet života. Zato se može reći da je Depentova rušilac tabua, hroničar generacije X, koja se ne libi da obrađuje teme kao što su urbana dehumanizacija, mizoginija, rasizam, pornografija, LGBT populacija, alkohol i droga, a najčešći motivi su joj nasilje i seks. Smatra se jednom od najvažnijih modernih feminističkih autorki.

Kontroverzni roman prvenac iz 1993. godine „Kresni me“ ekranizovan je, što ju je dovelo u središte savremene francuske književnosti i javnosti. Usledili su mnogi naslovi, naposletku trilogija „Vernon Trodon“ prodata u 400.000 primeraka. U sto dvadesetom „Književnom guruu“ predstavila sam prvi deo kultne trilogije, u sto četrdeset šestom drugi deo. Treći u ovom, sto šezdeset sedmom izdanju.

Vernon Trodon je vlasnik prodavnice ploča, čuvenog „Revolvera“, koji ostaje bez posla usled ekonomske krize i činjenice da stari dobri vinil zamenjuju nove tehnologije, digitalni formati i internet. Stiglo je novo doba. U njemu nema kolonija i logora. Ljudi se uništavaju bez propratnih troškova, izdaleka. Još uvek u odsustvu empatije i ljudskosti.

Kad su stavljeni katanci na njegovu kultnu radnju, u kojoj su stasale generacije francuskih rokera izgradivši svoj muzički ukus, on je od države dobio socijalnu pomoć, a trebalo je plaćati istu kiriju za stan i dodatne režije. U preživljavanju pod novim okolnostima nesebično mu je pomagao stari prijatelj Aleks Bliks, muzička superbogata megazvezda, sve dok nije umro od predoziranja u čuvenom hotelu.

U novonastalim okolnostima Vernon je surfovao na društvenim mrežama. Imao je minimalne prohteve oko ishrane i telesne higijene. Bio je pravi spartanac. Jedino što je morao posedovati i po čemu je bio epikurejac, bez čega nije smeo biti ostavljen, bio je internet.

Vremenom Vernon iskušava ukidanje socijalne pomoći, proterivanje iz iznajmljenog stana zbog neplaćene kirije, te direktan susret sa izvršiteljima i izbacivanje na ulicu. Glavni protagonista Depentove ne nastavlja da živi starim životom. Nema problem da se adaptira. Pokušava da se kao beskućnik smesti kod prijatelja, poznanika, potencijalnih ljubavnica. Ali sve je to kratkog daha. Na kraju prvog dela, Vernona i njegovog prijatelja na ulici napada grupa skinhedsa. Vernon u novonastaloj gužvi nestaje bez traga.

Na početku sledeće knjige Vernon je na ulici, teško bolestan, u magnovenju. Potrebni su mu lekovi, medicinska nega, tople i hladne kupke. A toga nema napolju, među beskućnicima Pariza. Nema ni besplatne struje, tuševa sa toplom vodom, toplomera, mašina za pranje i sušenje veša. Njegovi prijatelji se svako veče okupljaju tražeći ga među beskućnicima i skvoterima. Vernon nije alkoholičar, džanki, nasilnik, psihić, devijantan, retardiran, poremećen, problematičan. On je samo ostao bez svog zanimanja, a drugo, rezervno nije imao. Nije se prekvalifikovao. Ko, uostalom, zapošljava pedesetogodišnjake koji kreću od nule? Kako izgleda život beskućnika? Ništa o tome ne slutimo. Ni Vernon nije.

U poslednjem delu trilogije Depentova više piše o politici koja sve preplavljuje i talasu terorističkih napada u Parizu 2015-2016, koji utiču na svakodnevicu njenih životom istrošenih junaka. Njeno pero poprima vonj ljudske krvi, uz precizno predstavljeni meni telesnih izlučevina. Završnica je neočekivana. Govori o stvaranju novog kulta, isprva zabranjenog, koji mnogi kvalifikuju kao jeres. A trilogiju „Vernon Trodon“ kao apokrif.

Pročitajte još - KNJIŽEVNI GURU – ELENA FERANTE – PRIČA O IZGUBLJENOJ DEVOJČICI

Balzakova „Ljudska komedija“ predstavlja kroz buket romana francusko društvo s početka XIX veka. Bez ulepšavanja. Možda ju je lakše razumeti čitajući Balzakov predgovor, iako je naknadno napisan. Pokazao nam je mozaik likova, društveno saće, od najbednijih slojeva društva – propalica, očajno siromašnih, do nedodirljivih bogataša. Kod Depentove je u pitanju nastavak Balzakove zamisli dva veka kasnije, bilo u formi podužeg, nikad napisanog Balzakovog Pogovora, bilo u formi romaneskne trilogije o postterorističkom, postrasističkom, homofobnom i antiglobalističkom svetu.

Uprkos filmičnosti teksta, serija „Vernon Trodon“ u produkciji Kanala 1 Francuske televizije nema visoke ocene od strane relevantne kritike, za razliku od serije snimljene po napuljskoj tetralogiji Elene Ferante. Ali je zato roman Depentove remek-delo.  Ono će svakako imati svoje mesto u istoriji književnosti, a možda i kultni status, dok bi plej lista izvučena iz cele trilogije bila korisna ne samo za istoriju muzike – rokenrola, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, već i za istoriju književnosti.

Čini se da je pripovest pred nama sredokraća između crne hronike, kanona i apokrifa. I da ćemo je zavoleti, zato što kroz prizmu klasne podele zapravo priča o svima nama.