Odiseja mentalnog bolesnika

Peter Handke: „Golmanov strah od penala“; prevodilac: Drinka Gojković; izdavač: „Laguna“

Glavni protagonista, Jozef Bloh, po zanimanju monter na gradilištu, bivši golman, dobija otkaz u prvoj rečenici knjige „Golmanov strah od penala“. U drugoj rečenici realitet romanesknog početka je poljuljan njegovom novom izjavom da mu otkaz nije zvanično saopšten, oficijelno dat, nego je on pogrešno protumačio formaciju kolega koji ga nisu ni pogledali kada je on pristigao na posao dok su jeli svoje sendviče za užinu.

Odmah na početku shvatite da je Jozef Bloh dobio otkaz i da Jozef Bloh nije dobio otkaz. Handke je izveo dokaz bez dokaza i kontradokaz bez kontradokaza. A to je samo početak romana.

Postoje visokoorganizovani ljudi. Ljudi kiborzi. Motivacioni govornici. Sposobni menadžeri. Javne ličnosti. Ali, postoje i disfunkcionalni ljudi, mentalno oboleli, koji ne umeju najbolje da protumače simbole stvarnosti. Asocijalni i nikom potrebni, nesposobni za vezivanje. U čijoj percepciji vlada poremećena logika. Takva osoba često dospeva u stanje prenadraženosti. Njeni nervi pogrešno čitaju nervne impulse, a univerzalne simbole tumače svaki put različito.

Handkeov roman je literarna vožnja na stotinak strana iz vizure Jozefa Bloha. Gledamo svet njegovim očima, kroz njegovo vetrobransko staklo, sedeći na njegovom mestu.

Povezane vesti - PARODIJA MAKSIMA

Lutanja glavnog junaka nisu relevantna. On ne prelazi velika rastojanja i nema nikakvo ispravno motivisano interesovanje vezano za spoljašnji svet. Njegova odiseja je unutrašnja. Odiseja intime. Poremećaja. Mentalne bolesti. Kada dobije otkaz, ili ga samom sebi dodeli, nesposoban da ispunjava svakodnevne obaveze, luta Bečom, gluvari, pije, gleda filmove, odlazi u kafane, uvek spreman za kavgu. Okreće se ka spoljašnjim nadražajima i slučajnim prolaznicima poput vetrenjače, a ćerku ne smatra bliskom, već portparolom svoje majke.

Ovakvi ljudi nesposobni su za razmenu sa drugima. Oni su psihopate. I sociopate. Kraljevi otuđenja. Ne mogu mnogo da daju, ni da primaju. Na kraju pitanje je koliko su sposobni da percipiraju stvarnost. Sve se u njihovom polupanom sudu uma rastače. Stolica nije stolica, ljubaznost nije ljubaznost nego špijuniranje, mimoilaženje sa neznancem, namerna urota.

Handke je zgrabio život za kragnu i poveo nas. Nije mu nužno da volimo njegovog antijunaka. Njega ne zanima da li su čitaoci na Blohovoj strani ili protiv njega. On hoće da mi postanemo on, da dišemo njegovim plućima i gledamo njegovim okom, sve dok se vozimo u kolima njegove proze. Ako je Jozef paranoičan i mi smo. Ako iz dosade ili nekog svog unutrašnjeg razloga ubije blagajnicu bioskopa, Gerdu, sa kojom je prethodne noći spavao, zadavio ju je našim rukama. Zato neće biti gonjen od strane kriminalističke policije.

Dakle, ovaj roman ne spada u žanr kriminalističkog romana. Ubistvo mlade žene je uzgredno. U životu i priključenijima Jozefa Bloha nema uzroka i posledica. On kao da sebe posmatra izvan svog tela. Simptom iskrivljene psihe prouzrokuje pobunu vida koji percepira ne ono što vidi nego što misli da vidi. U kipućoj vodi čajnika vidi, ne listiće čaja nego mrave, kao da je čaj od mravinjaka nešto najnormalnije, kolokvijalno.

Povezane vesti - Prečicom od superheroja do antiheroja

Zabavni park, kafana, hotel, ulica, spoljašnja radnja romana, spoljašnje putovanje, odlazak u bioskop, kafanu, na javna i privatna mesta, u duge ili kratke šetnje, spoljašnja manifestacija aktivnosti, postaje nebitna, irelevantna pred unutrašnjom. Kad glavni junak, obično kad je umoran, predmete i oblike vidi odvojeno od celine, razlivene i ne može u svakom trenutku da ih poveže sa rečima, odnosno značenjem.

Nebitno je gde se glavni protagonista nalazi. Da li je u Beču, selendri, u Njujorku ili na Marsu. On se svuda oseća kao u tuđoj koži.

Nakon Beča odlazi u pogranično područje, blizu italijanske granice, gde se smešta u lokalnom hotelu, a novu destinaciju bira zbog toga što njegova poznanica tamo na jugu Austrije možda drži gostionicu. Dobro ste čuli, u pitanju je poznanica, ne dobro znana osoba, prijatelj ili rođak. Neko familijaran. Tek neko prepoznat, koji je svojim postojanjem sposoban da izvrši kopernikantski obrt njegove životne maršrute.

Ako na ulici neko slučajno otvori prozor, Jozef Bloh misli da je to zbog njega, da ga neko špijunira ili nadzire, i žurno se udaljava. Predmete i oblike oko sebe doživljava sa patološkom originalnošću, unutarnjim glasom svoga ludila. Neprestano upada u psihozu, a normalan život nije moguć u takvom difuznom i konfuznom okruženju koje svakodnevno poprima novo značenje.

Povezane vesti - Lament nad humkom besmrtnika

Handkeov junak ima šizofreniju. Njegova stvarnost nije statička. Nepromenljiva. Krevet u njegovoj sobi nije uvek krevet. Stolica uvek stolica. Ormar uvek ormar. Čini se da on ide ovim negostoljubivim svetom bos, krvavih nogu i iskopanih očiju. Baulja u bliskoj tuđini i fatalno uskraćenoj prisnosti. Čitalac, koji je svet gledao njegovim očima, prominuvši knjigom, našao je lek, izbavljenje, ne i Jozef Bloh, zatvoren u svom telu kao u gluvoj školjci na dnu okeana.