Ostrvo Hiperboreja – zemlja crne lave i penzionisanih ribara

Jon Kalman Stefanson rođen je 1963. u Rejkjaviku. Studirao je književnost, bio profesor u srednjoj školi, ribar, novinar, bibliotekar, živeo je i u Danskoj. Dobitnik je Literarne nagrade Nordijskog koncila, Islandske nacionalne nagrade i drugih priznanja. Njegovu trilogiju, po kojoj je postao prepoznatljiv i planetarno poznat, čine romani „Nebo i pakao“, „Tuga anđela“ i „Ljudsko srce“. Izjavljuje da na Islandu trenutno piše između dvadeset i trideset književnika, i sve njih država štedro finansira, tako da od pisanja mogu pristojno da žive.

„Ribe nemaju noge“ je „roman o porodici“. Tri generacije jedne porodice – deda, otac i sin – žive svoj svakodnevni život. Deda je pomorac, otac je zidar, a sin je pesnik.

Glavni protagonista je Ari, pisac i izdavač koji je ženu i troje dece naprasno napustio, i koji se posle nekoliko godina vraća na Island kako bi posetio smrtno bolesnog oca. Nakon samoizgnanstva, dolazi kući, u aerodromski hotel u kome nije slučajno odseo. 

Priču pratimo i neposredno pre njegovog rođenja, o njegovom ocu, i jednu generaciju pre no što je progres promenio sve, kroz generaciju njegovog dede, koja je živela tradicionalnim životom, u kome su se muškarci bavili ribarenjem, a žene odgojem dece.

Roman „Ribe nemaju noge“ govori o Islandu, zemlji čuda, na kraju sveta, u kojoj od oktobra do aprila život zamire u tami. U prošlosti su bili izolovani, osim interakcije sa Dancima, a tokom perioda plovidbe i lepog vremena koje je trajalo pet meseci godišnje, sve do razvoja avio-saobraćaja. Od tada se svetlost preseljena u druge delove sveta može iskusiti, prestići, dosegnuti i tokom duge i mračne zime.

Vazdušna razmena, pristigla sa nebesa u kojima se ogleda beskrajno more, koja više ne dolazi samo sa nesagledive pučine, sa drugim državama i kulturama uslovnog je karaktera. U letnjim mesecima Islandom krstare turisti gledajući zemlju stvrdnute lave, gejzira, fjordova, planina, aktivnih i ugašenih vulkana i morske pučine.

Gradić na krajnjem jugu Islanda, ravnopravni protagonista je Keblavik, u kome se prelama horizontala i vertikala istorijskog trajanja. Mestašce smešteno na obalama fjorda, a od mora i ribarenja živelo vekovima, u novijoj istoriji je izgubilo svoju svrhu. Prvo je u njemu bila smeštena nakon Drugog svetskog rata američka vojna baza, koja je potpuno promenila tradiciju i način života. Kasnije aerodrom.

Mladi, koji bi se inače otisnuli na more, radili su u vojnoj bazi. Vremenom je vojna baza ugašena, ali se život nije vratio na staro. Potom je Evropska komisija odredila kvote za eksploataciju ribe, koje su siromašni ribari prodali budzašto, a time uskratili sebi i svojim potomcima, generacijama rođenim i nerođenim, bavljenje jedinim zanimanjem kojim su se kršni vikinzi vekovima bavili. Time je industrija za preradu ribe obesmišljena i tradicionalni način sušenja ribe na otvorenom – iskorenjen.

Da li je cena napretka previsoka? Apsurdna? Za koga je dobro što strane kompanije imaju pravo da love ribu na obalama Islanda? Dedovi i očevi koji su prodali korporacijama nešto što im ne pripada nadali su se da prirodna bogatstva jedne zemlje ne pripadaju prošlosti nego budućnosti.

A kako će se povratnik Ari snaći sa svojim emocijama? U budućnosti? Morate pročitati. Jer poezija u prozi se mora doživeti. Isklesana od žitke lave, zaleđenog mora i peraja morskih sirena.