PONOVO RADI MUZEJ

U desetogodišnjoj epopeji rekonstrukcije, teško je nabrojati ko je kriv za usporavanja, a ko zaslužan za ubrzanja. Svakako, rekonstrukciju su platili poreski obveznici, a njih je na otvaranju bilo u impresivno velikom broju

Pre tridesetak godina, prilikom nekog raščišćavanja depoa Muzeja savremene umetnosti, izronila je crno-bela fotografija velikog formata sa svečanog otvaranja te institucije. Nikome nije trebala pa sam je dobio na dar. Poklonio mi ju je Zdravko Vranjković, uz Nikolu Kukolja jedan od dvojice doajena tehničke službe Muzeja, najbolje u državi od dvadeset miliona stanovnika.
„Da li prepoznaješ nekoga na ovoj slici", pitao me je Zdravko.
Na fotografiji se videlo centralno stepenište Muzeja, kojim se iz prizemlja ide na prvi nivo. Na vrhu je stajao Miodrag B. Protić, osnivač i potom dugogodišnji upravnik, a pored njega, za mikrofonom, političar čije ime s pravom ne pamtimo. Publika je bila raspoređena u polukrug, a ispred je bio kratko ošišani dečak u tamnom kaputiću koji u ruci drži nešto nalik na buket cveća. Ono što se na toj fotografiji ne vidi, a moglo bi se nazvati literarno-faktografskim dodatkom jeste činjenica da sam taj šestogodišnji dečak ja. Majka, geolog, vraća se sa šestomesečne specijalizacije u Sovjetskom Savezu (cveće je namenjeno mami) i na putu prema još uvek novom surčinskom aerodromu još novijim belim „fićom" (registarske tablice BG 362-02) otac i ja svratili smo na inauguraciju muzeja na Ušću.
Sav značaj događaja kojem sam slučajno prisustvovao otkriću mnogo kasnije. I pre nego što mi je postalo jasno da ću se baviti tim poslom, bio sam redovan posetilac te ustanove, a kasnije sam tu i izlagao. Pratio sam plime i oseke Muzeja, uspone i padove koji su u velikoj meri zavisili od situacije u društvu, tačnije od potrebe društva za takvim muzejom. Entropija je učinila svoje pa smo dočekali i privremeno zatvaranje prve institucije ove vrste u našem delu sveta zarad odavno zaslužene rekonstrukcije. Privremenost je trajala dugo, no, na sreću - ne i beskrajno (koliko u proseku traju privremenosti u našem podneblju).
Tokom više od pola stoleća postojanja, zgrada Muzeja, delo Ivana Antića i Ivanke Raspopović, bila je smatrana nespornim remek-delom savremene arhitekture. Ta ikonična građevina srpskog modernizma to i jeste. Krasi je savršeno nizanje nivoa i polunivoa, svetlost koja se kaskadno spušta naniže, gotovo genijalno urbanističko pozicioniranje, prožetost s prirodnim ambijentom... Utoliko je svojevrsna jeres bila reći da je sa stanovišta izlagača taj muzej bio manje savršen. Kreiran u vreme kada je većina radova bila takozvanog galerijskog formata, on je u velikoj meri računao na postavke na panoima. Taj se horizont, svojstven vremenu u kojem je Muzej projektovan, tokom decenija koje su usledile ponešto promenio pa je sve češće Muzej postajao nepodesan ili nedovoljan za neke radove.
Rekonstrukcija je ublažila mnoge uočene nedostatke, a sačuvala sve kvalitete i duh originalnog rešenja. To nije bilo lako postići, i na tome treba odati priznanje autorima zahvata. Muzej je sada tehnološki osposobljen da organizuje najzahtevnije izložbe i samo od priliva sredstava zavisiće da li će Beograd ponovo videti izlaganja poput onog Iva Klajna, Klea, Berija Flanagana... Ne treba posebno naglašavati da je umetnost bila i ostala skup sport.
Sve što se u ovom času nalazi u postavci nazvanoj „Sekvence" izloženo je na način koji podvlači dignitet svakog pojedinačnog dela. I to je, nažalost, nešto što je postalo veoma retko u našoj sredini.
Ono što se može videti jeste tek jedan mogući izbor u kojem je na mnogo mesta i na mnogo načina stavljen naglasak na odnos umetnosti i društvenog okruženja. Istorijski segment dat je kroz markantna dela, nema nagomilavanja pa je i po tome postavka usklađena s duhom našeg vremena.

Već uvodna slika - ako se tako može reći, moto postavke - „Pogreb u Sićevu" Nadežde Petrović iz 1905. godine daje jasnu intonaciju: koncept prevazilazi usko shvaćen srpski kulturni prostor i referira na ambijent koji su sanjali Nadežda i njeni prijatelji. Modernizam i ideja jugoslovenstva kako u prvoj konfederaciji, tako i u konfederaciji koja se lažno predstavljala kao federacija, bili su skoro sinonimi. Postavka, dakle, nužno prati taj okvir sve dok je postojao. Po tome Beograd nastavlja da na najbolji način, kako bi to rekao Crnjanski, „ispunjava svoju sudbinu", sudbinu kosmopolitskog i otvorenog mesta.
Kao i svakoj antologiji, moguće je staviti zamerke, ali to bi u dobroj meri bilo sitničarenje. Neko drugo viđenje ponudiće neke druge radove - srećna okolnost je u tome što Muzej poseduje dovoljno materijala visokog nivoa koji omogućava da se akcenti smenjuju i dela cirkulišu prostorima.
Ozarenost publike, barem one koja pamti starije postavke, potiče od ponovnog susreta s remek-delima. S druge strane, kod one stručnije publike prisutno je zadovoljstvo novim akvizicijama, među kojima se kada je o tzv. istorijskim radovima reč posebno ističu nedavno otkriveno važno platno Bogoljuba Jovanovića i delo Dimitrija Bašićevića Mangelosa, a naravno i recentna dela najmlađih autora.
Konačno - otvaranje. Zamišljeno da bude okrenuto pre svega publici, a to je - i pored prisustva političara - zaista i bilo. U desetogodišnjoj epopeji rekonstrukcije, teško je nabrojati ko je kriv za usporavanja, a ko zaslužan za ubrzanja. Svakako, rekonstrukciju su platili poreski obveznici, a njih je na otvaranju bilo u impresivno velikom broju. Prisustvo publike, različite od one usko stručne, vrlo plastično dovodi u pitanje floskulu da narod ne razume modernu umetnost ili stereotip da je to zabava za uzak krug ljudi. Pitanje da li je intenzitet prisutan na ponovnom otvaranju moguće održati i u kasnijem, regularnom radu MSU svakako je umesno - na kustosima je, pre svega, da program učine dinamičnim, atraktivnim za publiku koja je stasala u vreme dok Muzej nije postojao. I, naravno, za onu staru.
„Žive slike" koreografa Jakopa Godanija dale su posebnu intonaciju otvaranju. Nisu izostali ni performansi koji problematizuju i Muzej i otvaranje i aktuelni politički trenutak - i to je, naravno, deo scene: sada bar imamo mejnstrim kakav treba da bude pa će nam i alternativa, nadajmo se, biti nešto kreativnija i duhovitija nego što je do sada bila.
Zbog činjenice za koju nisam baš nimalo odgovoran - okolnosti da sam se rodio u domaćinstvu slikara - sa umetnošću sam se sreo čim sam prvi put otvorio oči. Svesno ili nesvesno, učio sam je ceo život. Kao student bio sam u klasi dvojice profesora koje i danas smatram našim najvećim slikarima druge polovine dvadesetog veka. Značilo mi je to što su oni poštovali moj rad. Ali znam i osećam da sam istinski kao umetnik prošao tek kada sam dobio priznanje od Zdravka i Nikole. To su bili ljudi koji su umetnost razumevali iznutra i nepogrešivo prepoznavali čak i nagoveštaj šmiranja. Njima su Tabaković, Lubarda, Iljovski i mnogi drugi velikani poveravali svoje radove, oni su voleli i razumevali umetnost na autentičan način, lišen svake sujete i interesa. Tehničku službu, taj nervni sistem svakog muzeja, danas čine učenici njihovih učenika, noseći nešto od duha Zdravka i Nikole. Bilo kako bilo, znam da njih dvojica sada, s druge strane nevidljivog zida koji razdvaja žive od mrtvih, posmatraju svoj nekadašnji muzej i smeše se.