Poziv na večeru sa sopstvenim lažima

Treći rediteljski film Olivije Vajld, posle hvaljenog Booksmart-a i znatno problematičnije primljenog Don’t Worry Darling, zasnovan je na španskoj crnoj komediji Sentimental, poznatoj i kao The People Upstairs. Scenario su adaptirali Rašida Džouns i Vil Mekormak, a četiri glavne uloge igraju Vajldova, Set Rogen, Penelope Kruz i Edvard Norton. Film je premijerno prikazan na Sandensu, posle čega ga je A24 otkupio za distribuciju. Kritičari su ga dočekali kao retku sofisticiranu komediju o braku, seksu i nezadovoljstvu, dok poređenja sa komadom "Ko se boji Virdžinije Vulf?“ nisu slučajna.

Džo i Anđela žive u lepom stanu u San Francisku, imaju dete i sve spoljne dokaze uređene građanske egzistencije. Jedino što više nemaju jeste stvarna bliskost. Njihov odnos nije uništen velikom izdajom ili jednom katastrofalnom odlukom. Raspao se na najobičniji mogući način: kroz umor, sitne zamerke, ponavljanje, prećutane želje i svakodnevno taloženje razočaranja.

Oni još funkcionišu kao tim za održavanje domaćinstva. Znaju ko će pokupiti dete, šta treba kupiti i koje obaveze ne smeju da zaborave. Međutim, prestali su da budu ljubavnici, možda čak i prijatelji. Razgovaraju mnogo, ali gotovo ništa ne saopštavaju jedno drugom.

Iznad njih žive bučne komšije čiji noćni život Anđelu nervira, a istovremeno intrigira. Kada ih pozove na večeru, očekujući priliku da ih civilizovano zamoli da budu tiši, u stan ulaze Pina i Havijer – zavodljivi, samouvereni i seksualno otvoreni.

Oni predstavljaju sve ono što Džo i Anđela više nisu: spontanost, neposrednost, želju i sposobnost da se o intimnosti govori bez stida. Susret suseda ubrzo postaje neplanirana bračna terapija, a potom i opasna igra u kojoj više niko nije siguran ko koga zavodi, provocira ili razotkriva.

Najveća vrlina filma jeste to što jedan par ne pretvara u karikaturu učmalog braka, a drugi u reklamu za seksualnu slobodu. Pina i Havijer na prvi pogled deluju kao ljudi koji su problem dosade rešili odbacivanjem pravila. Ali i njihova otvorenost ima pukotine, rituale, dogovore i sopstvene oblike glume.

The Invite ne tvrdi da je monogamija zatvor niti da je otvorena veza čarobni izlaz. Mnogo ga više zanima zašto ljudi o svojim potrebama počinju iskreno da govore tek kada se pojavi opasnost da će izgubiti ono što imaju.

U pripremi filma učestvovala je i poznata psihoterapeutkinja Ester Perel, čiji se rad već dve decenije bavi tenzijom između sigurnosti i želje u dugim vezama. Njena ideja da od jednog partnera očekujemo stabilnost, prijateljstvo, razumevanje, uzbuđenje i trajnu erotsku privlačnost jasno odzvanja kroz film.

Perelova je savetovala autore i Penelope Kruz, koja igra terapeutkinju, ali film njene teze ne pretvara u lekciju. One se pojavljuju kroz šale, neprijatne tišine, promene pogleda i rečenice koje zvuče smešno sve dok se ne prepozna koliko su tačne.

Set Rogen je idealan izbor za čoveka koji humor koristi kao odbrambeni mehanizam. Njegov Džo je istovremeno simpatičan, sebičan, povređen i uplašen. On bi želeo promenu, ali samo pod uslovom da se ništa zaista ne promeni. Njegove šale postaju sve nervoznije kako večera odmiče, a iza poznatog komičarskog ritma pojavljuje se nešto mnogo tužnije: strah da ga žena više ne želi i još veći strah da možda ni on više ne zna šta želi od nje.

Olivija Vajld igra Anđelu bez potrebe da je učini dopadljivom. Ona je ljuta, nezadovoljna, često nepravedna i očigledno gladna potvrde da još može da izazove nečiju želju. U slabijem filmu bila bi samo "frustrirana supruga“, ali ovde dobija pravo na složenost.

Anđela ne traži samo seks. Ona želi da ponovo bude viđena kao osoba, a ne samo kao majka, supruga i deo porodične logistike. Vajldova dobro razume da odsustvo želje nije samo pitanje fizičke bliskosti. Ono može postati dokaz da je neko prestao da primećuje naše postojanje izvan uloga koje svakodnevno obavljamo.

Penelope Kruz unosi u film magnetizam koji istovremeno opušta i uznemirava. Pina govori o seksu sa lakoćom sa kojom drugi razgovaraju o vremenu, ali iza njenog samopouzdanja postoji precizna kontrola situacije. Edvard Norton je njen savršeni protivteg: Havijer je naizgled pristojan, smiren i racionalan, sve dok se ne pokaže koliko uživa u ispitivanju tuđih granica.

Oboje deluju kao posetioci iz nekog slobodnijeg sveta, ali film postepeno pokazuje da niko na toj večeri nije potpuno slobodan. Otvorenost može biti iskrenost, ali i nova vrsta maske. Pravila se mogu odbaciti, ali ljudi i dalje sa sobom nose nesigurnosti, ljubomoru i potrebu za kontrolom.

Gotovo čitava priča odvija se u jednom stanu, koji nije samo scenografija, već produžetak braka. Plavozeleni zidovi, hodnici i zatvorena vrata stvaraju osećaj elegantne klopke. U prostoru se vidi pokušaj da se nesređen odnos prikrije pažljivo uređenim životom.

Vajldova je film snimila za samo 23 dana, hronološkim redom, što je glumcima omogućilo da napetost večeri grade bez velikih emocionalnih skokova. Produkcijski dizajn prati hladnoću i pukotine odnosa, dok muzika Devontea Hajmsa pojačava osećaj da se ispod svakog učtivog razgovora sprema mala eksplozija.

Film ipak nije bez mana. U uvodu previše insistira na buci, nervozi i verbalnom sudaranju, kao da ne veruje da će publika sama osetiti nelagodu. Pojedini obrti imaju teatralnost komada koji svakoj replici želi da obezbedi efekat, a prelazi iz široke komedije u intimnu dramu nisu uvek potpuno glatki.

Deo kritike zamerio mu je upravo scensku konstrukciju i povremenu prenaglašenost. Međutim, kada prestane da se dokazuje, The Invite pronalazi mirniji i sigurniji ritam i pokazuje iznenađujuću nežnost prema svim svojim likovima. Ne pokušava da odluči ko je u pravu niti da jedan oblik veze proglasi moralno ili emocionalno superiornijim.

Iza provokativne premise ne krije se film o razmeni partnera, već o usamljenosti udvoje. Seks je samo najvidljiviji simptom problema. Pravo pitanje je šta se događa kada dvoje ljudi toliko dugo igraju uloge dobrih roditelja i funkcionalnih supružnika da zaborave ko su bili pre tih uloga.

Još neprijatnije pitanje glasi: da li se izgubljena bliskost može vratiti razgovorom ili je ponekad potrebna pretnja, ljubomora i pogled nekog trećeg da bi partneri ponovo primetili jedno drugo?

U vremenu kada filmske komedije uglavnom završavaju na striming servisima, skrojene tako da se gledaju uz telefon, The Invite traži pažnju publike jer svaki pogled i zastoj u razgovoru menjaju odnose snaga. To je film za odrasle u pravom, danas gotovo zaboravljenom smislu: ne zato što otvoreno govori o seksu, već zato što priznaje da ljubav, brak i želja nemaju jednostavna rešenja.

Na kraju večeri niko ne izlazi potpuno nevin, prosvetljen ili izlečen. Ali maske više ne stoje tako čvrsto. A možda je upravo to najpoštenije što jedna bračna komedija može da ponudi: ne recept za sreću, već dovoljno neprijatnu istinu da razgovor konačno počne.