Intervju

Milan Jovanić: "Kao da smo izgubili osećaj za neke vrednosti"

Srpski pisac srednje generacije Milan Jovanić rođen je u Zemunu 1977. godine. Osnovnu i srednju školu završio je u Šapcu, a danas živi u Beogradu. Dve godine proveo je na Malti. Po zanimanju je diplomirani pravnik, a prethodno je studirao istoriju umetnosti.

Kao srednjoškolac napisao je dve knjige poezije: „Lutanja“ (1996) i „Mama, vašeg sina nešto divno boli“ (1998). U periodu od 2005. do 2018. godine objavio je više stotina tekstova u štampanim medijima i radio kao stalni saradnik srpskih izdanja magazina „Kosmopoliten“ i „Plejboj“. Prozni radovi su mu objavljivani u književnim časopisima „Gradina“ i „Pobednik“. Do sada je objavio tri romana koji su imali zapažen uspeh kod čitalaca i književne kritike, a u intervjuu za „Ekspres“ govori o svom literarnom radu.

Kada ste odlučili da počnete sa pisanjem i da li mislite da je u stvaranju književnosti presudno životno iskustvo?

„Mislim da se odluka o pisanju zapravo nikada ne donosi. Čovek može da odluči da osnuje firmu, ali pisanje nastaje iz utrobne potrebe kojoj je teško odoleti. U našem društvu ono se često doživljava kao svojevrsna zgubidanska rabota, sve dok ne počne da donosi ozbiljan finansijski prihod. Može se reći da se pisanjem bavim od šesnaeste godine, kada sam kao srednjoškolac pisao i nešto kasnije objavljivao poeziju. Bilo je to na podsticaj profesorke sprskog jezika i književnosti, koja je prepoznala moj talenat. U to vreme bio sam posvećen fudbalu, koji sam jedno vreme igrao i za novac, pa me je u takvom okruženju bilo pomalo stid da priznam kako pišem. Ipak, upravo me je podrška profesorke Biljane Marinković ohrabrila da nastavim. Kasnije sam se potpuno okrenuo prozi. Jedno vreme sam za različite magazine, kao što su „Kosmopoliten“ ili „Plejboj“, pisao tekstove, kolumne i priče po porudžbini. To iskustvo me je naučilo disciplini i zanatskoj strani pisanja jer roman zahteva dugotrajnu posvećenost i svakodnevni rad. Kao pisac romana moram svaki dan biti u dodiru sa tekstom. Pisanje je samo po sebi obuzimajuće iskustvo, fizički i mentalno. Dugo mi je trebalo da svoju prozu počnem da objavljujem jer nisam znao da li to treba da radim. Pisanje romana koji zadovoljava i osnovne zahteve umetničkih vrednosti jeste neki vid majstorskog dela. Kao i u svakom zanatu, svakako je potrebno vreme da učenik postane majstor. Ali, smatram da je pogrešno na književno stvaralaštvo gledati kroz skup nekakvih pravila. Za pisanje je potrebno i iskustvo i talenat i intuicija i unutrašnja nužnost da se priča ispriča. Istorija književnosti pokazuje da ne postoji jedinstven put. Artur Rembo je ozbiljno počeo da piše sa 16 godina, sa 19 je stvorio remek-delo ’Boravak u paklu’, a već sa 20 godina prestao je da se bavi književnošću. S druge strane, Servantes je ’Don Kihota’ objavio u poznim godinama, dok je Žoze Saramago svoje najznačajnije romane napisao tek u zrelom dobu. Iskustvo je važno za pisanje, ali treba definisati i šta podrazumevamo pod životnim iskustvom. Ono se ne meri samo brojem godina koje je čovek proveo na svetu. Nekada jedan kratak, ali duboko traumatičan ili prelomni događaj može ostaviti veći trag nego decenije života provedene u rutini. Dve godine provedene u koncentracionom logoru i dve godine provedene u poslastičarnici jesu isto vremensko trajanje, ali ne predstavljaju isti intenzitet kojim je oblikovan čovek.“

Vaš prvi roman „Tuđi san“ govori o čoveku sa ovih prostora koji kao emigrant proživljava probleme doseljenika u SAD. Koliko taj roman sadrži ličnog iskustva?

„Stvarna iskustva se tokom procesa pisanja preoblikuju kroz narativnu maštu. Kao autor, ipak, nisam u mogućnosti da do kraja objasnim taj složeni proces. U pisanju često koristim prostore u kojima sam boravio, situacije koje sam doživeo, kao i osobine ljudi koje poznajem, sve ono što mi je poznato, ali krajnji rezultat uvek postane nešto sasvim novo. Stvore se prostori, događaji i likovi koji ne postoje u stvarnosti, ali možda pomalo podsećaju. Kao odraz u iskrivljenom ogledalu. Živeo sam dve godine na Malti i znam koliko osećaj izmeštenosti iz prethodnog života može biti težak. Ta unutrašnja teskoba bila je zapravo klica u stvaranju romana ’Tuđi san’, iako se radnja romana odvija u potpuno drugoj zemlji i događaji opisani u njemu nikada se nisu dogodili meni. Upravo u tome je lepota fikcije. Moja lična osećanja ostaju sačuvana u priči koja više nije moja, a zatim mogu da probude neka nova osećanja kod čitaoca koji tu priču ponese sa sobom, barem kod jednog čitaoca. Zato ponekad deluje da ništa nije stvarnije od fikcije. Na kraju, čak ni naša sećanja nisu potpuno verna reprodukcija prošlosti. Naš um stalno menja i dopunjuje slike događaja koje pamtimo pa često nosimo u sebi verziju prošlosti koja se razlikuje od onoga što se zaista dogodilo. Ta mala pukotina između stvarnosti i podsvesti jeste prostor u kojem nastaje književnost.“

Junak romana „Tuđi san“ u potrazi je za identitetom. Koliko je danas teško pronaći, ali i sačuvati sopstveni identitet?

„I moj junak odlaskom gubi sve ono što je ranije definisalo njegov život, kao što gube i drugi emigranti: jezik, porodicu, prijatelje, društvenu ulogu. Na drugoj lokaciji pokušava da izgradi novu verziju sebe, ali ta nova verzija počiva na nesigurnim temeljima. Brak zbog papira nije samo pravni problem, već situacija u kojoj on treba da postane neko drugi, legalan, prihvaćen čovek, Amerikanac koji ima pravo da ostane. Međutim, on živi između dve stvarnosti: formalno pripada novom svetu, ali emotivno i dalje nosi stari. Roman je nastajao tokom prvog mandata Donalda Trampa, u periodu kada su pitanja migracije, granica i odnosa prema doseljenicima postala jedna od velikih društvenih tema u Americi. Zanimljivo je da su se mnoge situacije opisane u romanu kasnije još snažnije odrazile u stvarnosti, od straha među emigrantima do agresivnog odnosa imigracionih službi prema ljudima bez regulisanog statusa. Zato je kao moto romana ironično uzet deo natpisa sa Kipa slobode: ’Dajte mi vaše umorne i siromašne... pošaljite meni te beskućnike i stradalnike’. Taj kontrast između ideala jedne zemlje i sadašnjeg iskustva ljudi koji u nju dolaze predstavlja jedno od važnih pitanja romana. Čini mi se da je danas teže nego ikada pronaći i sačuvati sopstveni identitet jer živimo u vremenu stalnih promena, migracija i prilagođavanja. Čovek često mora da se menja kako bi opstao u novom okruženju, ali se u tom procesu ponekad postavlja pitanje koliko od sebe sme da izgubi. Šta posle toga ostane od čoveka? Na globalnom planu populizam se pojavljuje kao moćan alat za mobilizaciju masa, naročito tamo gde ljudi osećaju strah i nesigurnost. Veliki gubitak nastaje onda kada čovek prestane da prepoznaje mehanizme koji utiču na njegove izbore, a najviše gube oni koji su spremni da zarad koristi pristanu da izgube sopstveni identitet.“

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Magnus (@magnus_tmc)

U drugom romanu „Izvod iz knjige venčanih“ preispitujete instituciju braka. Koliko su brak i partnerski odnosi danas opterećeni očekivanjima, interesima i potrebom ljudi da kroz drugu osobu potvrde sopstveni identitet?

„Narator romana je muškarac čija je perspektiva duboko nepouzdana. On je nesiguran, promiskuitetan, zavisan od tableta i sklon prevarama pa čitalac njegov svet ne dobija kao objektivnu sliku stvarnosti, već kroz njegovu iskrivljenu svest. On čak odbija da prihvati da je njegova supruga žrtva njegovih postupaka. Međutim, bilo bi pogrešno zaključiti da je roman zasnovan na muškom šovinizmu. Naprotiv, upravo kroz ograničenja njegovog pogleda otvaraju se pitanja o sebičnosti, usamljenosti, strahu i nesposobnosti ljudi da iskreno sagledaju sopstvene odnose. Glavni junak je pre čovek izgubljen u sopstvenim zabludama nego neko ko svesno zastupa određene stavove. Njegova priča postaje prostor za preispitivanje braka kao institucije, ali i svih onih kompromisa koje ljudi prave da bi sačuvali privid zajednice koja možda više ne postoji. Ali, čini mi se da u sredinama poput naše brak i dalje predstavlja identitetsku potvrdu. Ukoliko čovek ne ispunjava normative o bračnom statusu, osnivanju porodice, postaje upečatljiv kao neko ko nije do kraja ostvaren, kome nešto nedostaje, čak i ako je to svestan odabir te osobe. Roman zato ne govori samo o prevari, već o mnogo širem problemu: o emotivnoj udaljenosti među ljudima, seksualnim i partnerskim frustracijama, različitim oblicima zajedništva i potrebi da kroz drugu osobu potvrdimo sopstveni identitet. Ponekad ljudi ne ostaju u braku zato što ih još povezuje ljubav, već zato što im je teško da prihvate kraj jedne slike o sebi i svom životu, njihova svest se brani od toga da sebi priznaju grešku. Najveća iluzija možda nije ona koju stvaramo pred drugima, već ona koju stvaramo pred samima sobom. Iskustvo supruga i oca troje dece omogućilo mi je da iznutra sagledam i opišem sve izazove i zamke koje prate stvaranje i očuvanje porodice.“

Poslednji roman „Dan u martu“ bavi se složenim odnosom između oca i ćerke. Da li savremeni način života donosi novu vrstu otuđenja među ljudima?

„Svako vreme nosi svoje probleme, ali ovo je naše vreme. Uprkos svim izazovima savremenog života, ono je najbolje upravo zato što je jedino vreme koje imamo. Ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je ljudima danas teže da očuvaju bliske odnose nego ranije. Početkom industrijske revolucije ljudi su radili 12, pa čak i 16 sati dnevno. Radili su svakog dana u rudnicima i fabrikama, uključujući i decu. Porodice su često bile razdvojene i njihovi članovi su se viđali tek tokom kratkih trenutaka odmora, večere ili sna. Deca su umirala od bolesti koje danas smatramo lako izlečivim. U tom smislu, ni prošlost nije bila idealno vreme u kojem ne postoji ljudska otuđenost. Posle borbe za osmočasovno radno vreme ponovo se suočavamo sa jednom starom pojavom – rad se sve više nameće kao vrednost iznad porodice i samog života. Oni šrafovi sistema koji imaju glavnu korist od našeg rada nameću nam takve vrednosti. Danas se uspeh često meri količinom novca, produktivnošću i spremnošću da se žrtvuje privatno vreme. Radoholizam je postao gotovo društveno prihvatljiv oblik ambicije, iako iza njega često stoji gubitak ravnoteže života. Dok roditelji provode sve više vremena radeći, deca ostaju upućena na savremene tehnologije kao zamenu za pažnju i prisustvo. Tako nastaju nove navike. I u tom smislu se priroda otuđenja promenila, ali potreba ljudi za živom bliskošću i razumevanjem ostala je ista. Svako dete koje provodi vreme na telefonu i dalje čezne za zagrljajem roditelja. U tom smislu veze među ljudima su ostale nepromenjene. Junaci mog romana ’Dan u martu’ nisu otuđeni zbog vremena u kojem žive. Njihovo otuđenje nastaje iz onoga što je ostalo neizgovoreno, iz propuštenih prilika da jedni drugima priđu bliže i iz trenutaka koje više nije moguće vratiti. Trenutak u kojem roditelj shvati da zapravo ne poznaje sopstveno dete jeste trenutak duboke spoznaje o samoći čoveka. Možda nijedno ljudsko biće nikada ne može u potpunosti da upozna drugo ljudsko biće. Svi mi živimo unutar složenih dogovora o tome kakvi smo pred drugima, koje delove sebe pokazujemo, a koje skrivamo. Ali upravo zato postoji potreba da ne ostanemo na površini – da zaronimo dublje u sebe i u druge ljude, da pokušamo da razumemo njihove tišine, strahove i želje. U toj težnji da razumemo jedni druge možda se nalazi najvažniji deo našeg ljudskog iskustva.“

Često istražujete porodične odnose u svojim romanima, a čini se da ste se tom temom najdublje bavili u romanu „Dan u martu“. Da li ovaj roman možemo posmatrati kao porodični roman?

„Možemo ga nazvati kako god želimo, ali ne bih insistirao na strogoj žanrovskoj klasifikaciji. Književnost se, pre svega, bavi ljudima koji se nalaze u nekoj vrsti konflikta. Svaki ljudski odnos nastaje kroz male i velike sukobe, dok se ljudi koji se nedovoljno poznaju često zadržavaju na površini, na konvencionalnim oblicima komunikacije i pristojnosti. Najdublji sukobi obično nastaju upravo među najbližima, zato što su ti odnosi najintimniji i nose najveću emotivnu težinu. Zbog toga se u romanu bavim porodičnim konfliktima – ne zato što je porodica samo tema romana, već zato što je ona prostor u kojem se čovek najviše otkriva. Moji junaci se dodatno nalaze u vanrednim okolnostima pandemije virusa korona. Nisam želeo da pišem roman o pandemiji, ali sam je iskoristio kao okvir u kojem su likovi suočeni sa dodatnim osećajem izolacije. Ograničeno kretanje i nemogućnost putovanja sprečavaju glavnu junakinju da iz inostranstva dođe u Beograd i poseti roditelje. Njenu unutrašnju krizu dodatno produbljuje iznenadni nestanak oca. U toj situaciji ona je prinuđena da se okrene sebi i suoči sa pitanjem ko zaista jeste. U drugom delu romana, tokom istog dana, razrešava se očev nestanak, ali se istovremeno otvara prostor za njihov međusobni oprost i suočavanje sa svim ranijim nesporazumima.“

U vremenu kada veštačka inteligencija može da proizvodi tekstove, kako vidite budućnost književnosti? Da li će se uloga pisca promeniti ili postoji nešto u ljudskom iskustvu što nijedna tehnologija ne može da zameni?

„Veštačka inteligencija je jedan od najvećih tehnoloških pomaka našeg vremena i mislim da još ne razumemo do kraja sve posledice njenog razvoja. Ipak ne verujem da će ugroziti pisce u onom najvažnijem smislu jer književnost nije samo proizvodnja rečenica. Pisanje nije zanat sklapanja reči, već pokušaj da se razume čovek, njegovo iskustvo, strahovi, sećanja, gubici i želje. Veštačka inteligencija može da imitira ljudski stil, da povezuje informacije i da stvara tekstove koji na površini mogu izgledati veoma uverljivo. Ali književnost nastaje iz odnosa između čoveka i sveta koji ga okružuje. Pisac ne piše samo ono što zna, već i ono što je proživeo, izgubio, čega se plaši ili čemu se nada. Možda će veštačka inteligencija promeniti način na koji se knjige pišu i čitaju, kao što su to ranije činile mnoge druge tehnologije. Ali verujem da će naša potreba za pravim ljudskim pričama ostati ista jer čovek oduvek pokušava da razume sebe kroz priče drugih ljudi. Pravo pitanje možda nije da li će veštačka inteligencija zameniti pisca, već kakvu će vrednost imati ono što je nastalo iz stvarnog ljudskog iskustva u vremenu kada je moguće veštački proizvesti gotovo sve. Verujem da će takva dela imati posebnu vrednost. Kao što industrijalizacija nije učinila ručni rad besmislenim, već ga je na neki način učinila još vrednijim, tako ni razvoj tehnologije neće ukinuti potrebu za onim što nastaje iz jedinstvenog ljudskog iskustva.“

Kada završite jedan roman, da li odmah osećate potrebu da krenete ka novoj priči ili Vam je potrebno vreme da se udaljite od prethodnih junaka i na čemu trenutno radite?

„Nisam sposoban da radim na više priča istovremeno. U pisanju romana važno mi je da imam kontinuitet, da živim sa tim junacima i da osećam njihov ritam iz dana u dan. Nakon završetka prve verzije rukopisa, potrebno mi je da se od teksta udaljim na neko vreme. Kada predugo živite sa svakom rečenicom, teško je da uočite ono što ne funkcioniše. Zato su urednici i povlašćeni čitaoci važni – oni tekstu prilaze sa određene distance i vide ono što autor više ne može. Rukopisu se vraćam kada osetim da je pravi trenutak. A kada knjiga ode u štampu, za mene je taj posao završen. Posle velikog napora dolazi osećaj olakšanja, ali i potreba da krenem dalje. Pauze između romana uglavnom nisu duge jer se javlja želja za novom pričom. Za mene je pisanje potreba. Tada prethodni svet ostavljam iza sebe i ulazim u neki novi. Od savremenih autora se često očekuje da posle objavljivanja knjige stalno objašnjavaju svoj rad, da ga predstavljaju kroz promocije i medijske nastupe. Meni taj deo nije najbliži. Pisanje je usamljenički posao i volim tu vrstu samoće koja čoveka dovede do nečega što ni sam ne zna potpuno da objasni. Svako naknadno objašnjenje može biti samo delimično, a ponekad čak i nepotrebno, jer može da usmeri čitaoca prema nekom unapred ponuđenom tumačenju, umesto da mu ostavi prostor da sam doživi umetničko delo. Trenutno radim na priči o čoveku koji se bavi prodajom, provizijama i svakodnevnom borbom za opstanak u svetu tržišta, a istovremeno je duboko introspektivan i okrenut duhovnosti. Ponovo je to priča o čoveku koji se ne snalazi potpuno u svetu oko sebe, o nekoj vrsti autsajdera koji pokušava da pronađe svoje mesto.“

Kakvo je mesto književnosti danas u društvu koje sve više oblikuju digitalni mediji, kratka forma i ubrzan način života?

„Mislim da mesto književnosti nikada nije bilo na samom vrhu društvene lestvice. Takođe, ne verujem da književnost ima moć da direktno menja svet. Može da utiče na pojedinca, da ga učini osetljivijim, da mu proširi vidike i možda ga podstakne da drugačije razume stvarnost. Ali pitanje je – do koga ta poruka zaista dopire i koliko zaista uspeva da promeni one kojima bi promena bila najpotrebnija? U savremenom društvu gotovo sve se na kraju svodi na pitanje novca – bilo da govorimo o biznisu, sportu ili umetnosti. I knjiga je postala roba koja se prodaje poput bilo kog drugog proizvoda. Kao i kod praška za veš, mnogo toga zavisi od toga ko je plasira, koliko je jaka distribucija i koliko prostora dobija u javnosti. Veliki izdavači imaju moć da određenu knjigu učine vidljivom, dok mnoge vredne knjige ostaju na margini ne zato što nisu dobre, već zato što nisu deo velikog tržišnog sistema. Kao da smo izgubili osećaj za neke druge vrednosti, a svet kao da je postao umoran i iscrpljen. Istovremeno, širom planete ponovo se pojavljuju autokratske i ekstremističke ideje. Razlika između bogatih i siromašnih možda nikada u modernoj istoriji nije bila toliko izražena. A kada nejednakost preraste u osećaj poniženja i beznađa, iz toga se često rađaju ogorčenost, bes, revolucije, ratovi. Možda upravo kroz takve krize društva traže novi početak. Možda ništa drugo nismo ni zaslužili osim neprekidnih ciklusa uništenja i novih početaka. Ako iz svega toga ipak nastane neki bolji svet, književnost verovatno neće biti njegov glavni pokretač, ali će ostati ono mesto gde ćemo pokušavati da razumemo zašto je do promene moralo da dođe.“

Nenad Novak Stefanović: "Srbi su stalno u nekoj pačjoj školi istorije"