Priča koja je promenila svet odraslih

Nijedna knjiga za decu nije toliko uznemirila javnost i podelila mišljenja odraslih kao priča autorke Astrid Lindgren koja nikada i nije planirala da postane pisac. Bila je novinar i dogodovštine jedne čudne devojčice izmislila je da bi zabavila svoje dete. Imala je 38 godina kada je odlučila da ih ipak zapiše, nije imala ambicije da postane pošto-poto književnica. U narednim godinama njene knjige su prodate u 144 miliona primeraka širom sveta, a priča o neobuzdanoj crvenokosoj devojčici prevedena je na 92 jezika.

Njeno pravo ime je Pipiloti Viktuali Rulgardini Krusmjanti Efraimsdoter Lungstrump i ona je zapravo devojčica koja je promenila odnos prema vaspitanju dece. Kada je 1945. godine izdavačka kuća „Rabén & Sjögren“ objavila konkurs za dečju knjigu, Astrid Lindgren je poslala malo izmenjeni rukopis svojih priča o Pipi koje je zapisivala nakon što bi ih ispričala ćerki, i osvojila je prvu nagradu. Knjiga o Pipi Dugoj Čarapi je prvi put štampana za Božić 1945. godine i nije trebalo dugo da postane hit.

Ali knjiga je odmah postala i predmet svađe među odraslima. Kritičari su tvrdili da bi ta devetogodišnjakinja divovske snage, koja živi sama i kojoj je dozvoljeno da radi sve što želi, mogla postati loš uzor deci. Pored toga, žalili su se da je jezik knjige direktan i vulgaran.

„Nijedno normalno dete ne pojede čitavu krem-tortu, niti se boso šeta po šećeru“, napisao je ugledni profesor Jon Landkist za švedski list „Aftonbladet“. I dodao: „Sve to ukazuje na maštu neke ludače“. Ocenio je i kako je Astrid Lindgren netalentovana i nekulturna, a Pipi nenormalna i morbidna.

I bio je potpuno u pravu. Za tadašnje vreme i principe roditeljskog vaspitanja, Pipi nije mogla postati uzor. Ali njena autorka i nije želela da nametne uzore. Ona je želela da zabavi decu i na neki način ih oslobodi stega krutog vaspitanja. Ili bar da pokuša da roditeljima i društvu pruži šansu da malo drugačije pogledaju svoj odnos prema deci.

Povezane vesti - Talac svog lika

Pipi je junakinja zasnovana na vrednostima koje su potpuna suprotnost onome što se u dečjoj književnosti do tada sretalo, specijalno kada je u pitanju karakterizacija devojčica, i ta činjenica nije mogla mirno da uplovi u književni kanon. Oni koji su kudili Pipi, kao svoje argumente izneli su činjenice da Pipi odrasta bez kontrole odraslih, što dovodi do toga da ne ide u školu, nema osnovno vaspitanje, sklona je laganju i ne poštuje autoritet bez obzira na to u kom se obliku pojavljuju. Protesti takozvanih Pipinih protivnika išli su dotle da su zahtevali da se knjiga o Pipi zabrani.

Ali, roditeljima je, bez obzira na to u kom vremenu živimo, uvek teško da ignorišu želje dece, a sva deca u Švedskoj želela su da imaju knjigu o dogodovštinama Pipi Duge Čarape. Tiraž i popularnost su veoma brzo ućutkali kritičare i mala buntovnica je postala idol deci širom sveta.

Njena autorka je i pored planetarne slave ostala da sa dvoje dece živi na istoj adresi, Dalagatan 46 u Stokholmu. Često je od njih pozajmljivala ideje za svoje priče, a knjige „Karlson s krova“, „Emil iz Leneberja“ i „Braća Lavlje srce“ morale su prvo da prođu njihovu oštru cenzuru. Ostala je dosledna svojim roditeljskim uverenjima, a njena junakinja je do te mere uticala na javno mnjenje da je Astrid Lindgren postala žena na čiju inicijativu su menjani zakoni. Ona se posebno borila protiv fizičkog kažnjavanja dece i u velikoj meri uticala na donošenje zakona 1979. po kojem se u Švedskoj zabranjuje fizičko nasilje nad decom, na koji su njeni zemljaci naročito ponosni.

Nagrada „Astrid Lindgren”, jedna od najvrednijih književnih nagrada za stvaralaštvo za decu, ustanovljena je u njenu čast. Proglašena je za najpopularniju švedsku ličnost u XX veku, jedna mala planeta dobila je ime po njoj, a i delovi švedskog satelita nazvani su po njenim junacima. Lindgren je i prva autorka dečjih knjiga koja je dobila Nagradu za mir nemačkih knjižara (1978). Govor koji je održala povodom nagrade iskoristila je da se založi za odgajanje dece bez nasilja.

Za prava dece zalagala se i u dubokoj starosti. Baš kao što je kao devojčica štitila svaku biljku i životinju na očevoj farmi. Bila je strastven borac za prava životinja i na njeno zalaganje 1988. godine donet je Leks Astrid – zakon koji štiti domaće životinje od loših uslova na pretrpanim farmama. Pišući tadašnjem premijeru, Astrid je rekla: „Svako prase ima pravo na srećan praseći život”. I baš kao što je bez pardona u svom dnevniku koji je počela da vodi 1939. zapisala: „Šteta što niko ne ubije ovog Hitlera“. Njeni ratni dnevnici (1939-1945)  kasnije su objavljeni pod naslovom „Čovečanstvo je izgubilo razum“, a priča o Pipi je bio njen najveći doprinos da deci pruži pravo na izbor i zaštiti ih od kažnjavanja zato što nisu bili samo kopije roditelja i okruženja.

Povezane vesti - Njena Kina

A šta se dogodilo sa devojčicom koja je okupirala ekrane širom sveta? Crvenokosu pegavu klinku sa najluđim repićima igrala je tada osmogodišnja Inger Nilson, koja danas ima 61 godinu i živi u Stokholmu. Iako je kasnije radila kao sekretarica, nikad nije odustala od glume, pa i danas povremeno prihvati ulogu u nekoj pozorišnoj predstavi.