Scena
13.03.2022. 14:05
Scena
18.03.2022. 14:30
Silvana Hadži-Đokić
Preporuka za čitanje
Ring nasilja i konopci sramote
Milica Vučković rođena je 1989. godine u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti, Odsek primenjeno slikarstvo. Rekreativno trči i voli ekstremne sportove, a uz njenu biografiju, između ostalog, stoji da "uvek sedi u ćošku“. Dok se, kao u "Utisku nedelje“ ne nađe u centru zbivanja, govoreći sopstveno mišljenje.
Današnja inkvizicija ne razlikuje se mnogo od srednjovekovne, a mi smo daleko od ideala Platonove države i demokratije, krećemo se ka frivolnoj, vašarskoj distopiji, autokratiji i korporativnoj kontroli u kojoj ptice ne lete. Ni pčele. Samo fatalne zaražene zunzare, komarci, stršljenovi, ljute ose. I lešinari.
Milica Vučković ne živi potpuno ni od slikanja ni od pisanja. Da bi bila nezavisna, okrenula se privatnom poslu, svojoj kafe-galeriji "Vjeran pas“ u centru Beograda, a tokom studiranja se izdržavala od tetoviranja. Blago svima onima koje je umetnik Miličinog ranga tetovirao, velika je milost zadobijena, što bi rekao Karl Gustav Jung, fenomenom sinhroniciteta.
Scena
08.03.2022. 11:51
"Sablasni dodir krune: Zapisi o koroni iz očaja": Nova knjiga Đoke Kesića
Sa spisateljicom Lanom Bastašić vodi podkast o književnosti "Psi i ostali“ i dosad je objavila tri knjige: zbirku priča "Roj“, roman "Boldvin“ i "Smrtni ishod atletskih povreda“.
Iako mi u "Makartovoj“ knjižari u Čumićevom sokačetu redovno pristižu najnovija izdanja izdavačke kuće "Booka“, "Smrtni ishod atletskih povreda“ je volšebno izostao. U više navrata sam bezuspešno planirala da je kupim. Ali, put između mene i mlade spisateljice bio je duži, nije bio savršena kružnica kako bi ga opisali crkveni autoriteti, već ekscentrično elipsoidan.
Milica se usudila da piše o netipičnom Beogradu, o unutrašnjim migracijama u okviru urbane sredine koje predstavljaju rak-ranu našeg grada. Beograđani koji izaberu predgrađe za svoje stanište osećaju se kao osuđenici na smrt i celog života imaju potrebu da budu pomilovani, odnosno da se vrate na početak, kao u majčinu utrobu, u centar grada iz koga su otišli, da bi imali koji kvadrat više, baštu, dvorište, golubarnik, što je arhetipska fantazija.
Radila sam u Gradskoj upravi sa kolegom čija je majka, inače prvoborac, partizanka, samohrana majka, zamenila stan u Knez Mihailovoj ulici za manji u Železniku, salonac za dvosoban, kako bi njen jedinac rastao u zdravoj sredini i izbegao poroke i iskušenja. Ta odlučna, možda i nepismena žena nije pogrešila.
Nadmudrila je intuitivno uskogrudi duh Beograda, koji odbija da u sebe radosno primi sve inovacije, bleskove, mrakove, pridošlice, provincijalce, strance, domaćine, slobodne strelce, apatride, patriote i beskućnike. Zbog čega Beograd ne može da poraste u metropolu. I mnogo više. Nasilje u porodici. Njenu disfunkcionalnost, na više nivoa. Fantomsku porodicu. Odnose među kolegama na poslu, sa rodbinom, braćom i sestrama, porodične mezimce, roditeljske favorite i crne ovce.
Centralno mesto, srčana čakra ovog romana jeste nasilje. Kad žena od muža dobija batine. Priča nikad nije ista, ali šematizam jeste. Kad žena trpi batine, prikriva ih slučajnim povredama i maglovitim opravdanjima. Paravanom blama. Kad žrtva ne zna šta je. Kad oprašta nasilniku, uvek iznova. Kao mantru.
Lako je biti general posle bitke. Aktivista, svedok, mirotvorac. Suditi žrtvama koje su trpele nasilje. Gotovo nijedna nije ga na vreme prijavila. Ne postoji škola za nasilje. Ne postoji imunitet, ni lični, a na Balkanu ni kolektivni. Samo strahovita usamljenost žrtve. Kao porazna istina da smo sami u univerzumu.
Komentari
