Sav taj džez

Čitaoci "Politike" su 1922. pročitali da u jednom beogradskom klubu "grmi džaz band" i većina je prvi put saznala da je stigla neka nova muzika za igranke. Zvuk koji se prvi put čuo u Beogradu je do te mere bio nov da većina čak nije ni znala kako se tačno zove.

Neki novi muzičari nastupali su na ugovorenim klupskim i hotelskim svirkama, ali se nisu žanrovski deklarisali. Zapravo, mnogi nisu imali ni svoj naziv, sve do "Studentskog Miki džez orkestra". Beogradskoj publici prvi put su se predstavili u dvobojnim cipelama "čarlstonkama" i belim džemperima sa M amblemom iz kojih su izvirivali špicasti okovratnici košulja. Tako su sedmorica momaka, pod rukovodstvom Rafaela Blama, donela džez u Beograd davne 1927. A nakon 93 godine zahvaljujući zaostavštini njegovog sina Mihajla - Miše Blama, Beograd će dobiti muzej džeza.

Miša Blam

"Mišu Blama sam upoznao 2013. godine, nekoliko meseci pred njegovu smrt. Tražio je da se sretne sa mnom, jer je želeo da osnuje muzej džeza", priča Miroslav Tasić. "Govorio mi je kako skuplja četrdeset i više godina instrumente, novinske isečke, plakate, snimke na starim trakama, da čuva ploče sa potpisima Lajola Hemptona i mnogih poznatih džezera. Ne mnogo posle toga, on je preminuo i meni se obratila Nada Blam, njegova sestra, a kasnije sam upoznao i njegovog sina Markusa Blama."

https://www.youtube.com/watch?v=Qul8brSmkbE

U Knez Mihailovoj 46 već godinama niko ne koristi prostor u podrumskom delu i pre četiri godine sam tadašnjem gradskom sekretaru za kulturu napisao pismo u kome sam objasnio da je kulturološki neophodno, a turistički veoma zanimljivo otvoriti džez muzej u Beogradu," objašnjava Tasić.

Miroslav Tasic, foto Oksana Skendzic

"Teško da neka zemlja, pogotovo na Balkanu, može da se podiči da se džez kod nje, ne javio, nego bio izuzetno popularan upravo paralelno sa Francuskom, to je 1920. Pogotovo što je otac Mihajla Blama, Rafaelo Blam, osnivač prvog džez orkestra. Priča o džezu u stvari sublimira tri linije. Jedna je procvat građanskog društva u Srbiji posle Prvog svetskog rata uprkos užasnom razaranju. Druga je da je Srbija bila deo Evrope, ne samo po načinu oblačenja, načinu uređivanja kuće, života u otmenim zgradama, jer najlepše zgrade izgrađene su dvadesetih i tridesetih godina, već i po nečemu što se ispostavilo kao možda i poslednji veliki muzički pravac. Samo su džezeri bili spremni na eksperimentisanje i donošenje nečeg novog.

U poslednjih nekoliko meseci ta ideja je revitalizovana, održan je i sastanak u Skupštini grada, počeli su dogovori o rekonstrukciji zgrade i dogovoreno je i da se poradi na koncepciji muzeja. Jer reč je o velikoj arhivskoj zaostavštini o kojoj sve vreme brine njegov sin, a u kojoj se nalaze i instrumenti koji su pokloni svetskih muzičara. Stalna izložbena postavka muzeja prikazala bi tri perioda razvoja džeza u Beogradu. Predratni, kada je džez bio vrlo popularan i izvođen u najelitnijim prostorima kao što je bio Džokej klub u Gračaničkoj ulici, a u okviru svoje turneje gostovala je i čuvena Džozefina Beker.

Na ovoj lokaciji bi trebalo da se otvori Muzej džeza

U domaćim bendovima tada su gostovali i inostrani muzičari i tako su u istoriju našeg džeza ušli italijanski bubnjar Todo i saksofonista Hojerman, Jevrejin poljskog porekla. Ne treba zaboraviti ni da su u ovom periodu pojedini naši ansambli, kao što je bio "Džoli boj", imali i evropske turneje. Knjižari su se utrkivali ko će pre muzičarima da ponudi notne zapise najnovijih stranih hitova, a vlasnici banket sala i klubova posterima pompezno najavljuju nastupe proslavljenih sastava. Iako je policija sa džezerima uvek bila na oprezu, njihova muzika je postala nezaobilazna večernja zabava u mladoj Kraljevini Jugoslaviji.

Zatim dolazi ratni period kada, i pored svega, džez muzika ipak nije zamrla. Pogotovo u Beogradu gde je bio posebno popularan takozvani Šareni četvrtak. "Kolarac" je bio mesto gde džez svih tih godina nije prestajao da se svira. Jedno vreme je džez orkestar vodio jedan viši nemački oficir, i sam vrstan džez pijanista. Neki „savesni" Beograđani, među njima jedan posle rata vrlo poznat kompozitor, uredno su slali dojave nemačkoj komandaturi da se na "Kolarcu" izvodi proamerička muzika koja kvari beogradsku omladinu. I sami Nemci su se čudili savesnosti beogradskih "dostavljača informacija".

Pročitajte još: Teri Džouns i njegov leteći cirkus

Zanimljivo je da su naši zarobljeni vojnici i oficiri u logorima u Nemačkoj, na primer u Osnabriku, imali džez orkestar. Posle rata, i pored komunističke dirigovane socrealističke kulturne politike, džezu je data puna sloboda. Da li su vlasti u muzici crnih američkih svirača videli neku vrstu umetničkog izraza crnih proletera i radničke klase, ne zna se, tek od ranih pedesetih džez ima zapaženo mesto u kulturnom životu grada. I danas se pamte gostovanja velikana džeza Luisa Armstronga i "Njuport džez festivala".