Srpska tragedija – Vera Miletić, Janko Janković i Mirjana Marković

Odgovarajući na ovo pitanje, kolega Kesić kaže da se njegova nova knjiga bavi sa tri istinske tragedije koje je život nametnuo Veri Miletić, njenoj kćerki Mirjani Marković i Janku Jankoviću, najvećem komunističkom obaveštajcu Beograda u vreme okupacije 1941–1944. godine.

„Knjigu sam počeo da pišem pre četiri godine sa idejom da opišem kako je Vera Miletić, organizacioni sekretar Pokrajinskog komiteta Komunističke partije Srbije, posthumno uticala na državnu politiku Srbije ’80-ih i ’90-ih godina, preko supruga Slobodana Miloševića, najmoćnijeg političara među Srbima.

Vera Miletić, pod nerazjašnjenim okolnostima, odlukom Pokrajinskog komiteta SK Srbije, na sastanku na planini Bukulji prvih dana avgusta 1943. godine, biva određena da ide u Beograd, u svojstvu sekretara KP Beograda. Ovaj predlog obrazložio je Blagoje Nešković, sekretar Pokrajinskog komiteta KPS, rečima da je Vera dokazani komunista u vreme ustanka do danas, aktivista SKOJ-a u Beogradu, gde je kao student filozofije u vremenima pre rata učestvovala u studentskim demonstracijama. Ona poznaje Beograd i neke članove SKOJ-a i KP-a, njen zadatak je da poveže razorenu komunističku organizaciju Beograda, koja je u više navrata provaljivana i osakaćena...

Vera Miletić je tada imala 23 godine i vanbračno dete, ćerku Miru, rođenu u ljubavnoj vezi sa Momčilom Momom Markovićem, tada visokim funkcionerom Pokrajinskog komiteta SK Srbije. Kad je odlazila za Beograd u prvoj polovini avgusta 1943, mala Mira je imala godinu i dva meseca. Vera i Blagoje Nešković odlaze u Beograd, stižu do kuće Parezanovića, poverljivih ljudi ilegalnog komunističkog pokreta. Blagoje tu ostavlja Veru i sutradan se vraća.

Vera Miletić obilazi ilegalce, kojih je u to vreme bilo oko 300, kako piše Branislav Božović u knjizi ’Specijalna policija u Beogradu 1941–1944. godine’, pokušava da ih ’umreži’. Ali to joj baš i ne uspeva. Najpre zbog toga što je beogradska ilegalna komunistička organizacija, koja je početkom okupacije imala ozbiljne uspehe, kasnije provaljivana više puta. Pomenimo primer izdaje Ratka Mitrovića, brata velike heroine Vukice Mitrović, koji je denuncirao sve koje je znao i za koje je čuo. Posle toga usledila je racija zloglasne Bećarevićeve policije, gde je uhapšeno oko 5000 ljudi.

Problem Vere Miletić, kao prvog lica KP Beograda, bio je u tome što ona nije imala harizmu vođe, nije bila lider tog kalibra. Osim toga, bila je u strahu od policije jer je ona pred rat hapšena kao skojevski aktivista i osuđena na 20 dana zatvora. Ali glavni problem bio je što je ona u susretima sa Jankom Jankovićem, komunističkim obaveštajcem, bila nedorasla toj ulozi. Sa Jankom vezu je dugo držao Aleksandar Ranković, posle Đuro Strugar i Blagoje Nešković.

Uglavnom, 3. oktobra 1943. godine specijalna policija provaljuje u kuću Parezanovića u tadašnjoj ulici Lastina 9 i hapsi Veru Miletić. U Četvrtom antikomunističkom odeljenju Bećarević i družina uopšte nisu znali koga su uhapsili. Kažu „neka devojka’. Međutim, posle neljudskog mučenja, 9. oktobra Vera prizna sve. U iskazu denuncira 292 imena. Na Kongresu KP Srbije 1948. godine Vera Miletić je proglašena za najvećeg izdajnika u istoriji KP Srbije.

Ko je bio Janko Janković? Za njega u većini obrazovanijeg sveta u Srbiji malo ko zna.

Janko Janković bio je šef kartoteke (što je srce svake policije) u Četvrtom antikomunističkom odeljenju. Njega je vrbovao Aleksandar Ranković još pre okupacije. Zanimljivo je da Janko Janković nije bio komunista, o tome ne postoje istorijski tragovi. On je to radio iz ’ljudskih, patriotskih osećanja prema svom narodu koji nedužno strada u ovom ratu’, rekao je Janković posle u istrazi u Gestapou i Nedićevoj policiji.

Jankoviću je na sto stizao svaki zapisnik i beleška o otkrićima Četvrtog odeljenja. Stizali su i zapisnici o planovima policijskih akcija, kao i zapisnici sa saslušanja uhapšenih komunista i skojevaca. Sve te podatke Janković je dostavljao ilegalcima, sastajao se sa njihovim vođama u stanu svoje sestre od tetke Bose Đorđević. Osim toga, on je potpisivao propusnice sa lažnim imenima ilegalaca da mogu da se kreću po Beogradu, da mogu da izađu iz grada i da se vrate.

Janković je streljan aprila meseca 1944. godine u Marinkovoj bari. Na saslušanju nije odao nijedno ime, nije ni pokušavao da se spase.

Šta je tragično u slučaju Janka Jankovića? Njegovi posmrtni ostaci pokopani su u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu, uz sve počasti 1946. Njega je Blagoje Nešković predlagao da ga KPS proglasi za narodnog heroja, što je bilo okvirno i prihvaćeno. Međutim, Nešković i Broz uđu u sukob, Nešković, narodni heroj i španski borac, izbačen je iz partije, a Janko – heroj zaboravljen. Tragedija je što Srbi bacaju u smeće zaborava sve one koji su veći od njih. Janko je zaboravljen, kao i njegov herojski rad. Tek krajem ’90-ih u Kragujevcu mu dodeljuju ulicu i postavljaju legat.

Mirjana Marković, ćerka Vere Miletić, jeste istinski velika tragična ličnost. Ona je u srednjoj školi bila najpre član SKOJ-a, a potom i član partije. Bila je iz levičarske porodice. Za izdaju svoje majke saznaje kad je imala 14 godina. Nekako u to vreme umiru joj baba i deda, kod kojih je odrasla, pa je partija šalje u porodicu biološkog oca Momčila Mome Markovića, koji je dočekuje rečima: ’Ja nisam tvoj biološki otac, ali prihvatiću te jer je partija tako odlučila.’

Mirjana se posle udaje za gimnazijsku ljubav Slobodana Miloševića, kasnije prvog lidera svih Srba u ratnom raspadu SFRJ. Paralelno sa tim, Mirjana Marković vodi neprestano bitku da dokaže da joj majka nije izdajnik. Njeno delovanje unosilo je strah među visoke funkcionere Srbije, koji su Veru poslali u Beograd, a kasnije je proglasili za izdajnika.

To mučno vreme i u kojem je živela Mirjana Marković najbolje je videla Smilja Avramov, ugledna intelektualka i univerzitetski profesor. ’Napravili smo strašnu grešku, nismo smeli da dozvolimo da Mira Marković uđe u politiku.’ Žarko Trebješanin tumači da je život Mire Marković bio jedna teška trauma, i to tako treba razumeti.

Dobrica Ćosić za Veru Miletić kaže ’Ona je oklevetana na najgori mogući način. Ružan, ružan način’. Za Miru Marković kaže ’Mira je tragična ličnost sa takvim povredama duše da je prosto bila predodređena za nesrećan život, za nesrećne odluke, za isključivost, za mržnju, grandomaniju. Ona je bila žena sa vrlo velikim ambicijama. To je bio revanš za majčin poraz, majčinu nesreću, tragediju...’

To jesu precizne ocene o tragediji u koju su upale majka Vera i ćerka Mirjana. Nažalost, kako tvrde istoričari, ubeđenje uticajne Mirjane Marković da je boljševizam večan bitno je uticalo na politiku Srbije tog vremena i na činjenicu da je Srbija ostala poslednji komunistički bastion u Evropi“, objašnjava Kesić.