Svetislav Basara: "Naš osnovni problem je nesporazum sa samima sobom"

Svetislav Basara, svakako, ovu tvrdnju potvrđuje u potpunosti. Nije malo onih koji su skloni verovanju da je to pre svega posledica njegovog cinizma i “namrgođenosti“, ali i duhovitosti koja “ne igra na prvu loptu“.

Basara je dvostruki dobitnik NIN-ove nagrade, autor je desetina romana, drama, pripovetki, eseja... Mnoge knjige prevođene su mu na engleski, francuski, nemački, mađarski, bugarski, italijanski i makedonski jezik.

U karijeri je imao “izlete“ u diplomatiju i glumu. I mada je preko kolumni koje dnevno objavljuje redovno prisutan u medijima, ugovoriti intervju sa njim, koji je na kraju rađen mejlom, nije bilo lako ugovoriti, pre svega zbog obaveza koje je imao kako bi završio novu knjigu.

Mesecima je trajalo to nagovaranje. A i kada je pristao na intervju, imao je jedan uslov: “Pošalji mi pitanja i ako mi se svide, odgovoriću.“ Samouvereno sam odgovorio: “Naravno da će da Vam se svide.“ I nekoliko sati kasnije na njegovu mejl adresu otišlo je dvadesetak upitnih rečenica, a nakon još četrdesetak minuta stigao je i Basarin SMS: “Pitanja su dobra. Šaljem odgovore u utorak po podne.“ Sve što je dogovoreno je ispoštovao (kao da je Nemac, a ne Srbin), uključujući i odgovaranje na potpitanja koja sam imao. Rezultat te prepiske nalazi se pred vama.

Kod Srba je uočljiva sklonost ka podelama. Nije to, doduše, neki samo srpski specifikum, ali bih rekao da tu sklonost karakteriše i izuzetan ekstremizam – ko nije s nama, taj je protiv nas. A to često donosi i žrtve. Delili smo se na karađorđevićevce i obrenovićevce, radikale i liberale, komuniste i monarhiste, četnike i partizane, zvezdaše i partizanovce, sada na “litijumaše“ i “antilitijumaše“... Dokle ćemo sve te podele da doživljavamo kao pitanje života i smrti? Hoćemo li naučiti da živimo uvažavajući različitosti, drugačija mišljenja?

“Kaže se nikad ne reci nikad, ali ću ipak reći: najverovatnije se nikad nećemo naučiti da živimo uvažavajući različitosti i drugačija mišljenja. Propustili smo da uradimo ono što se moralo uraditi najkasnije oko poslednje četvrtine XIX veka. Sad je kasno. Poslednja šansa je prokockana 2003. godine. U samom vašem pitanju ’dokle ćemo te podele da doživljavamo’, krije se i odgovor zašto se nećemo naučiti. Pogrešno je ’ćemo’, ispravno je ’ću’. Ne možemo se kolektivno naučiti ničemu, svako ponaosob bi morao da nauči da uvažava različitosti i drugačija mišljenja. Stalno se vapi ’potrebno nam je jedinstvo’, a malo ko uviđa da ima onoliko ’srpskih podela’ koliko ima Srba. Mi Srbi naprosto nismo slobodni, ne postojimo kao ličnosti, još manje kao zajednica, tavorimo kao aritmetički skup prividno povezan zajedničkom imenicom ’narod’.

Ničemu se nećemo naučiti zato što kao đavo od krsta bežimo od činjenice da su u Drugom svetskom ratu Srbi pobili i zaklali isto onoliko, ako ne i više, Srba nego što su ih pobile i zaklale ustaše.

Mi nemamo problema sa okolnim svetom, naš osnovni problem je nesporazum sa samima sobom.

Ceo ovaj intervju mogao bih ispuniti navodeći zašto nikada ništa nećemo naučiti, ali odgovoru na svako pitanje je dosta zla njegovoga.“

Zbog čega bežimo od toga? Zbog čega smo u “nesporazumu sa samima sobom“? I ko bi te stvari mogao da promeni? Ko je taj autoritet, kolektivni ili pojedinačni, koji bi mogao da kaže – hajde da podvučemo crtu, pogledamo se u oči i krenemo napred?

“Kad god se pojavi neka ličnost koja bi mogla da pokrene procese prevazilaženja unutrašnjih nesporazuma – iz kojih proizilaze mnogi nesporazumi sa okolnim svetom – taj bude ili marginalizovan kao Milan Piroćanac krajem XIX ili ubijen kao kralj Aleksandar Obrenović početkom XX i Zoran Đinđić početkom XXI veka. Vi ste sigurno učili u školi na časovima istorije da su kralja Aleksandra oficiri ubili zbog sumnjivosti Draginog morala – ja sam u jednom mom romanu napisao zato što nije nevina ušla u brak – ali to je koješta. Kao i mnoga druga koješta koja su postala činjenica.

Aleksandar Obrenović je ubijen zato što je hteo da Srbiju okrene prema zapadu. To nikako nije odgovaralo jednoj velikoj prijateljskoj sili. I eto...“

Kad smo već kod litijuma, pomenuli ste i kako se, za razliku od litijuma, niko ne buni zbog, recimo, deponije u Pazovi. Da dodamo i da je Srbija puna divljih deponija, smetlišta, zagađenih vodotokova, jalovišta iz rudnika i termoelektrana... Hoćemo li se udaviti u sopstvenom đubretu?

“Niko se ne buni – niko i ne primećuje – deponiju zvanu Studentski park u strogom centru Beograda. Arsa Jovanović je u njegovom vrcavom stilu pre dve-tri nedelje u intervjuu za ’Nedeljnik’ dao detaljan opis tog rugla. Ima na desetine drugih deponija u Beogradu, prigradska naselja da ne pominjem. A tek da ne pominjem poprišta ekoloških katastrofa koje počinju petnaestak kilometara od centra prestonice u svim pravcima: ka severu, jugu, istoku i zapadu.

Nije mi drago što će se otvoriti rudnik litijuma; nema tog rudnika koji ne zagađuje okolinu, ali sami smo se – hajde da upotrebim kolektivno prvo lice množine, mada bih lako mogao personalizovati odgovornost – doveli u tu situaciju. Krajem osamdesetih su vrata četvrte tehnološke revolucije svima bila širom otvorena, a ’mi’ smo ih zatvorili dupetom i jurnuli u jogurt i balvan revolucije. Nema tu nikakve zavere. Sopstvenom smo voljom – višekratno potvrđenom na referendumima i izborima –  ’otpali’ od sveta i obreli se u slepoj ulici istorije, u koju nikad nismo čestito ni zakoračili. Mi smo Sremčica Evrope. Ibarska magistrala sveta. I to ćemo i ostati. Kad po Srbiji počnu nicati deponije radioaktivnog otpada – i zato će nam dati neku crkavicu  – sa nostalgijom ćemo se sećati ’zlatnog’ doba litijuma.“

Kako objašnjavate i može li se uopšte objasniti “antiprotivnost“ u Srba? Šta god da neko kaže ili uradi, neko drugi će to da kritikuje. Baš kao što bi kritikovao i da je onaj prvi uradio suprotno.

“Ovo bi trebalo da bude udarno pitanje za Porfirija ako jednog dana budete radili intervju sa njim. Njemu postavite sledeće pitanje: ’Vaša svetosti, šta je to ’duh protivljenja’, šta je to ’pokvareni um’, kako nastaju, kako se ukorenjuju, kakve štete prave i kako se iskorenjuju. Jedva čekam da pročitam odgovor na ta pitanja. Odgovor na kosmičku dilemu da li treba pisati ’psihološkinja’ ili ’psiholog’ već smo čuli.“

Pa zar nije crkva ta koja bi trebalo da radi na “pročišćenju uma“ i stvaranju “duha pomirenja“?

“Trebalo bi. Ali – osim deklarativno – to ne radi. Za odgovor zašto to ne radi uputio sam vas na relevantnu adresu.“

Koliko su ljudi uopšte zainteresovani za ono što se dešava van njihovih života? Ima ona izreka – misli globalno, deluj lokalno. Ovde ljudi, izgleda, misle lokalno, a deluju “mikrolokalno“. Ako misle i deluju, uopšte.

“Rekoh već: Srbija nije politička zajednica slobodnih ljudi, nego plemenski aritmetički skup. Što bi još kako-tako i funkcionisalo da je taj skup koliko-toliko homogen. Ali nije. Naša situacija je poražavajuće slična situaciji naroda Ruande koji se rascepio na Hute i Tutsije; zbog ekonomskih privilegija, ne zbog političkih ili kulturoloških razmimoilaženja. Umesto Hutu stavite ’partizani’, umesto Tutsi ’četnici’ ili – savremenije – Vučić i SNS i opozicija – pa ćete videti da ne preterujem.“

Svetislav Basara: Demon protivljenja vlada svetom

Intervju

Intervju

Vesti 19.10.2021. 07:10

Svetislav Basara: Demon protivljenja vlada svetom

U intervjuu “Ekspresu“ pre tri godine rekli ste, pored ostalog: “Zapadna civilizacija po svemu sudeći ulazi u svoju terminalnu fazu, ali to ne bi trebalo da obraduje ovdašnje poklonike svetlosti sa Istoka jer smo mi – ma koliko se tome protivili – deo zapadne civilizacije. I to jedna od najslabijih karika u civilizacijskom lancu.“ Šta to govori o zapadnoj civilizaciji ako znamo da je svaki lanac jak onoliko koliko je jaka najslabija karika u njemu?

“To govori notornu stvar da svaka civilizacija ima nastanak, uspon, dekadenciju i propast. Kao i sve, uostalom. Tačno je da u tom procesu dugog trajanja – otegne se to na stotine godina – najpre pucaju najslabije karike, a to su u slučaju judeo-hrišćansko-islamske civilizacije Bliski istok i Balkan, s naglaskom na Srbiju. Naglašavam da te karike nisu najslabije po nekom determinizmu ili zbog neke ukletosti, nego su slabe sopstvenom voljom.

Hajde da pogledamo. Najpre idu balkanski ratovi, nedugo potom počinje Prvi svetski rat (koji još nije završio), u koji Srbija  oduševljeno jurne – čak se hvališe i da ga je izazvala – i u kome ostvaruju Pirovu pobedu od koje se nikad više neće oporaviti. Drugi svetski rat je drugo poluvreme Prvog. U tom ratu su Srbi pobili i zaklali više Srba nego što su i pobile i zaklale ustaše, ali to se gurnulo pod tepih.

Onda počinje rat u ex Yu, priču znamo, da se ne ponavljamo. Potom ide serija ratova, koja je eskalirala ratom u Ukrajini koji bi lako mogao da bude Poslednji svetski rat, a ako to nekim čudom i ne bude poslednji, biće rat koji se nikada neće završiti. Iskreno me čudi što je Srbija (za sada) po strani.“

Da li je to znak da smo vremenom nešto ipak naučili?

“Ne. Ništa nismo naučili. Stvar je u tome što se odluka o tome hoće li Srbija ratovati ili neće donosi na mestima od kojih nijedno nije u Beogradu.“

Napisali ste da “nema vernije slike srpske društvene stvarnosti – mada je stvarnost malčice prejaka reč – od TV serije ’Bolji život’, gde svi junaci žarko žele da žive još bolje, ali tako da dupetom ne mrdnu i da bolji život ostvare tako što će prejebati kolege – junake, nazovimo ih A i B, koji – viđu vraga – takođe očekuju da dožive bolji život tako što će prejebati one koji hoće njih da prejebu“. Serija je snimana pre 35-40 godina. Da li je moguće da se ništa nije promenilo u odnosu na to vreme?

“Ako se nešto i promenilo, samo se nagore promenilo. Kakve sociološke studije, kakve istorije – pogotovo su istorije koješta – o Srbiji najviše govori filmska i serijalna produkcija. I to i o njenim dobrim i o lošim stranama. Ne bi bilo loše, bar bi bilo poučno, a svakako bi bilo gledano, uraditi ’Bolji život II’, znate, kao ’Terminator’ ili ’Alien’ I, II i III. Scenario bi samo malo trebalo promeniti, a kostimografiju i rekvizitu prilagoditi  vremenu.“

Ko bi pisao scenario, ko bi igrao glavne uloge? I sami ste imali jedno pojavljivanje u “Munjama“. Da li biste i sebi dali neku ulogu?

“Bilo bi dobro da scenario napiše Biljana Srbljanović, a da režira Šijan. I meni bi trebalo dati jednu epizodnu ulogu. Ništa ja nisam bolji od čemernih junaka ’Boljeg života’, samo sam u jednom trenutku dokonao da nisam dobar i da ne zaslužujem bolji život.“

Imam utisak da nemate baš pohvalno mišljenje o idealistima. Često ih nazivate i naivčinama. Može li se živeti u svetu bez ideala?

“Daleko od toga. Imam vrlo visoko mišljenje o idealizmu, rekao bih čak da sam i sam donekle idealista. Ali nemam pohvalno mišljenje o tzv. isfoliranom, tzv. seljačkom idealizmu ćosićevskog tipa, diletantskom idealizmu koji brka mobilizaciju i pobedu i koji smatra da ideali i idealizam deluje magijski. Idealizam je naporan rad na ostvarenju ideala koji nikada neće biti dostignuti, kao što se i ideal sloboda ostvaruje samo u neprestanom procesu oslobađanja.

Osim toga, u Srbiji se idealizam neprestano brka sa ideologizmom.“

A opet imam utisak da često idealizujete pokojnog premijera Zorana Đinđića. Da li bi bilo tako i da je ostao živ?

“Uopšte ne idealizujem Đinđića. U stvari, nisam poznavao nijednog čoveka koji se toliko gadio idealizacija – čitaj: idolizacija – bilo koga i bilo čega. Đinđić je imao mnoge mane, često je grešio – naročito u odabiru saradnika i prijatelja – često je improvizovao. Bio je idealista koji je predano, pragmatično, ponekad i makijavelistički, gotovo uvek na sopstvenu štetu, radio na ostvarenju pragmatičnog, ne pseudomitološkog, ideala: oslobađanja građana Srbije od rajetinskog mentaliteta o konsolidaciji skrnave države Srbije. Kao što znamo, Srbija je plebiscitarno odbacila Đinđićev politički projekat. Za tako nešto bilo je raspoloženo otprilike ona četiri odsto punoletnih građana Srbije. U toj stvari je jedina (i nepopravljiva) šteta Đinđićeve pogibije. Sve ostalo je zaslužena kazna. Za mene će zauvek ostati misterija kako političkim pozadincima atentata na Đinđića, udruženim sa klasičnim kriminalcima, sarmojedima i prdonjama sa psihologijama i logikama Bušmana – i etikama inferiornijim od bušmanske – polazi za rukom da izgledaju kao Evropljani, da se služe nožem i viljuškom, da nauče strane jezike, da pozavršavaju fakultete, poneki i da doktoriraju. Sve bi bilo jasnije – a i podnošljivije – da su crnci.“

Cenim da bi Vaš odgovor na prethodno pitanje mogao da bude kako to, nažalost, nikada nećemo saznati, ali probajte, ipak, da zamislite i tu situaciju.

“Bilo bi dobro da je Đinđić preživeo, ali sve bi manje-više ostalo isto, možda trun uređenije. Đinđić je, uostalom, i sam shvatio da ništa bitno ne može uraditi. Ne toliko zbog otpora pripadnika bivšeg režima, koliko zbog otpora tzv. demokratskog bloka, a naročito zbog opstrukcija sarmojeda koga je doveo na vlast. Već je bio rešio da posle prvih izgubljenih izbora – a izgubio bi na prvim – digne ruke od politike i da nastavi karijeru filozofa; već je kontaktirao neke univerzitete u Evropi. Znali su to i politički i klasični kriminalci koji su ga ubili. Nisu ga ubili zato što im je bio smetnja, nego za primer. Da nekom slučajno opet ne bi palo na pamet da kvari igru.“

Kažete da biste mogli satima da pričate o prosečnoj moralnosti našeg društva. Kako bi glasila sažeta verzija te priče u, recimo, tri minuta?

“To pitanje bolje postavite beogradskim vrapcima. Oni znaju više od mene.“

Napisali ste i da “u stvarnom svetu država i politika se ne oslanjaju na moral, poštenje i čestitost, nego na zakone i institucije koje – u granicama svojih mogućnosti – suzbijaju nemoral, nepoštenje i pokvarenjaštvo. U srpskom svetu nije tako“. Zbog čega?

“Zbog toga što tamo gde zakoni i institucije deluju nema lakog keša, muljavina i neodgovornosti. U zakonitim i institucionalizovanim društvima, zajednicama, na pitanje ’zašto si krao’ ne može se odgovoriti ’sram te bilo, pitaš me tako nešto dok gori naš Hilandar’.“

Šta Vas danas u Srbiji najviše nervira?

“Sve i svi osim nekolicine mojih prijatelja, knjiga i filmova.“

A šta Vas raduje?

“Moj unuk, Viktor.“

Kada bi Vam opet ponudili da budete ambasador, da li biste prihvatili i gde biste želeli da službujete?

“Ni u ludilu.“

Zašto?

“Dakle ovako. Najpre da raščistimo neke stvari. U Srbiji se nikome ne nudi da bude ambasador, nego se wanna be ambasadori nude da budu ambasadori, što ni u snu ne bih uradio, ako ni zbog čega drugog – a ima i štošta drugog – a ono zbog toga što je posao ambasadora ubistveno dosadan i što sam prestar za to.“

Kako Vam deluju mediji u Srbiji danas?

“Jadno i bedno i svakim danom sve jadnije i bednije.“

Pratite li društvene mreže? Na šta Vam one liče?

“Imam samo viber. On mi zamenjuje televizije, na njega stigne poneka korisna informacija, a i ponešto sa tih društvenih mreža, na koje se podigla samo delimično opravdana povika. Ta e-smetlišta su katalizator. Da nije njih, previše bi imbecila i manijaka hodalo ulicama, ovako si daju oduška u zatvorenom prostoru.“

Kakvo je Vaše mišljenje o veštačkoj inteligenciji? Mislite li da će ona da ugrozi/uništi ljudsku kreativnost?

“Znate šta, ja ne mislim nešto visoko ni o ljudskoj inteligenciji i mišljenje o njoj mi je sve gore i gore, možete misliti šta tek mislim o njenoj veštačkoj kopiji. Neće ona ugroziti kreativnost  – tamo gde je ima ona je neuništiva – ali će otvoriti neslućene mogućnosti izopačenim umovima, lopužama i pokvarenjacima.“

Uskoro Vam izlazi novi roman “Podkast/opustošenje“. Kako biste ga predstavili budućim čitaocima?

“Mrzim da prepričavam filmove i romane, ali hajde da pokušam. Najpre, konačni naslov nije Podcast/opustošenje, nego Minority Report. Report znači izveštaj. Dakle roman se sastoji od nekoliko izveštaja o mom fikcionalnom dobrovoljnom egzilu u jednom sremskom selu, o smrti i sahranama mojih prijatelja, Davida Albaharija, uz koje je priložena forenzička ekspertiza Đinđićevog groba, kao i transkript satelitskih snimaka nekih Amfilohijevih evanđeoskih terorističkih akcija u Srbiji i Crnoj Gori. Dobra vest za površne čitaoce: u romanu ima i slika.“

Kažete da srpsko društvo zaslužuje sve što mu se događa i što će mu se tek dogoditi. Šta će mu se dogoditi?

“Svako društvo zaslužuje ono što mu se događa. Nema u tome nikakvih nepravdi. Ne znam šta će mu se dogoditi. Znam da to neće biti ništa dobro.“

Kada to kažete, da li ste pesimista ili realista?

“Što bi rekle folk dive: ’generalno’ sam pesimista, što ne znači da povremeno nisam i optimista. Ništa nije crno-belo, sve je puno nijansi. Ali – opet ’generalno’ – svakog onog optimistu koji ne zna odakle i zašto dolazi, a zna da ga čekaju razočaranja i na kraju smrt, smatram imbecilom.“

Možda niste znali: MOMO KAPOR - od najgoreg đaka do najtiražnijeg pisca

Legende

Legende

Scena 08.04.2024. 07:20

Možda niste znali: MOMO KAPOR - od najgoreg đaka do najtiražnijeg pisca