SVIRAJ U SRBIJI KAO DA SI U NORVEŠKOJ

Rastko Obradović, mladi džez saksofonista i kompozitor, okupio je trojicu kolega sa Norveške muzičke akademije s kojima će održati koncert u Beogradskoj filharmoniji, Novom Sadu i Kragujevcu

Za džez kažu da nije muzički žanr, već način života. I zaista, od svog nastanka predstavlja ostrvca u moru popularnih kompozicija. U Srbiji ona isplivaju tokom džez festivala, koji jesu posećeni, ali klubova koji na dnevnom nivou puštaju ovu muziku ima tek nekoliko u Beogradu. Ključni problem je u tome što je, kao i klasična muzika, instrumentalna, a u našoj kulturi se ljudi identifikuju s tekstom. Osim u slučaju kola.

U takvim okolnostima, a imajući u vidu i da na globalnom nivou 90 odsto muzičke industrije drže tri gigantske kompanije - „Vorner", „Univerzal" i „Soni" - velika hrabrost je potrebna mladom umetniku da zakorači u svet velikih igrača, i to tako što će stvarati sopstvenu muziku za, po difoltu, vrlo mali krug ljudi. Upravo takav je Rastko Obradović, saksofonista i kompozitor iz Beograda, koji je sa svoje 23 godine već muzičar svetske klase. U vreme kada džez u medijima gotovo da ne postoji, a format muzičkog spota je iščezao s televizije, ovaj mladić krči svoj put. Svestan da se danas sve svodi na socijalne medije Jutjub, Instagram, Saundklaud i ostale, trudi se da formirajući autorski izraz privuče publiku. Džez melodije protkane norveškom izvornom muzikom plete pod uticajem indijske muzike.

Predusretljiv, odmeren, ali svestan svojih kvaliteta, odlučio je da okupi momke s kojima je svirao tokom studija na Norveškoj muzičkoj akademiji i započne karijeru. Na koncertima u Kragujevcu, Novom Sadu i Beogradu predstaviće kvartet „Northern Experience", čije tri četvrtine čine Norvežani - pijanista Martin Sandvik Gjerde, basista Aleksander Hoholm i bubnjar Rejmond S. Lavik. Nastup u Beogradskoj filharmoniji 17. novembra, iako ne poslednji u nizu, biće svojevrsni muzički vrhunac ove mini-turneje. Specijalni gost na koncertu, kao i na albumu, biće Arkadij Šilkoper, jedan od najboljih svetskih džez izvođača na horni i alpskom rogu, beogradskoj publici poznat i kao član sastava „Moscow Art Trio" (vidi okvir).

Ključni estetika i originalnost

Uoči koncerta razgovaramo sa ovim momkom, iza čijeg vedrog lica stasava ozbiljan umetnik. Rastko ističe da će na predstojećim koncertima predstaviti program koji će se kasnije naći na prvom studijskom albumu ovog džez kvarteta. Prećutao je, u prvi mah, da kaže da je svu tu muziku sam komponovao.

- Reč je o autorskoj, originalnoj muzici koja je pod uticajem džez muzike, ali i pod uticajem norveške folk muzike, klasične i drugih folk elemenata. Publika kojoj se obraćam jeste, pre svega, evropska publika, ali gađam i ljude koji u Srbiji slušaju ozbiljnu muziku. Sve one koji koketiraju između klasike i džeza - napominje i u istom dahu pravi otklon od elitističkog pristupa kulturi.

- Uveren sam da je estetika glavna stvar. Često se iza akademizma skriva nedostatak talenta. Ako ga ima, ljudi to prepoznaju. Dok stvaram muziku, uopšte ne razmišljam o publici, niti imam neku određenu ciljnu grupu. Ipak, kad je pustim kolegama, ali i onima koji nisu iz muzičkog sveta, često nađu nešto što im se dopada. To mi daje podsticaj da nastavim - objašnjava svoj put mladi muzičar.

Na naše pitanje može li u Srbiji da se živi od ovakve muzike, ima spreman odgovor, pomalo iznenađujući:

- Može ako ponudite publici originalni proizvod. Ne može da se živi na tuđoj muzici. Mislim da je taj autorski momenat presudan, jer u svetu, gde su izvođači na vrhunskom nivou, pogotovo sada kada je internet svima dostupan, svima su dostupni i onlajn časovi, svi su povezani, ali jedino što mene izdvaja od drugih jeste moje viđenje muzičkog sveta kroz moje kompozicije.

Rastko je prvi put saksofon uzeo u ruke kada je imao samo četiri godine. Srednju muzičku školu „Stanković", u kojoj je danas profesor, završio je u rekordnom roku - za samo dve godine. Naravno, na odseku za džez. Profesori na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu smatraju ga jednim od najvećih talenata svoje generacije. Iako mlad, postao je veoma tražen na beogradskoj džez sceni, a za sobom ima i nekoliko turneja po Rusiji i Evropi s različitim internacionalnim sastavima. Odlikuje ga autentičan i upečatljiv ton, koji mu je omogućio saradnju sa iskusnim muzičarima iz zemlje i inostranstva. Pored toga što je izuzetan saksofonista, Rastko je vanserijski improvizator i zreo autor. Svirao je, između ostalih, s Vasilom Hadžimanovim i Bojanom Zulfikarpašićem, koji mu je jedan od uzora i kome je gostovao na albumu.

Za sebe misli da je bolji kompozitor nego saksofonista, jer je „ovo drugo teže raditi":

- Čudno je sve to... S kompozicijom se osećam slobodno. Saksofon sa sobom nosi neku tradiciju i odgovornost. Teško je osloboditi se toga. Ali i tu mi komponovanje pomaže, kao i učešće u projektima koji nemaju veze sa džezom.
Norveški je u potpunosti savladao. Još jedna vanšablonska odlika ovog mladog muzičara iz Srbije je da se u Oslu potpuno pronašao u indijskoj muzici, i to tokom pohađanja jednog kursa. To je jedna od specifičnosti njihovog školskog sistema, gde se studentima pruža mogućnost da se dubinski upoznaju s drugim, udaljenim kulturama.

- Taj kurs je dosta uticao na mene. Čitava filozofija indijske muzike, kako se ophode prema njoj, kako je proučavaju. Za njih je muzika i dalje nešto religiozno, nešto što nije sa ovog sveta. Ona sa sobom nosi ogromno poštovanje, disciplinu, rad i posvećenost. U zapadnom svetu imate disciplinu i posvećenost, ali se shvata kao put do zarade, slave, popularnosti, dok je kod Indijaca fokus na muzici. Ukoliko muzika nije dobra, nije bitno ko ste. Potpuno su surovi što se tiče toga - napominje Rastko, uz opasku da je posebno opčinjen stvaralaštvom Vilajata Kana, koji je svetsku slavu stekao svirajući indijski žičani instrument, sitar.

Prema njegovim rečima, plan mu je da mu u Srbiji bude baza, ali da svira u inostranstvu.

- Iako se ovde osećam najprijatnije, više volim da sviram napolju - kaže kroz osmeh.

Organizaciju koncerta podržao je „Multikultivator - servis za razvoj kulture i umetnosti", koji već 15 godina pomaže najtalentovanijim mladim muzičarima iz Srbije. Od 2009. godine administrirali su stipendije u vrednosti od čak tri miliona dolara u saradnji s brojnim muzičkim ustanovama u svetu, a posebno s vodećom svetskom institucijom za studije savremene muzike - Berkli koledžom. Decu i mlade talente na studije ili usavršavanje slali su u Ameriku, Italiju, Španiju, Brazil, Irsku, Norvešku, pa čak i u daleku Kinu. Pre odlaska na školovanje u Oslo, za Rastka su organizovali donatorski koncert kvarteta Dafera Jusefa, na kojem je sakupljeno više od 10.000 evra, što su njemu pokrilo dobar deo troškova života tamo.

Norvežani tihi i na svirkama

Samo školovanje na Norveškoj muzičkoj akademiji je besplatno.

- Norvežani imaju mnogo stipendija i konkursa za dobijanje sredstava kao pomoć projektima. Maltene ko god sada napiše dobru aplikaciju, može da dobije pomoć od države da snimi album ili ode na turneju. Postoje aplikacije za kupovinu opreme, da se školujete za masterklas. Na primer, ja sam dobio novac od škole da odem na jedan masterklas, to je neka vrsta kratkog seminara s vrhunskim stručnjakom, ali to nisam iskoristio jer je lako ponovo dobiti. Čak i pojedinci su tamo spremni da daju stipendije. Neko ko ima novac putem oglasa kaže klasičnom pijanisti ili saksofonisti da, ukoliko hoće da ide na školovanje u Ameriku ili na masterklas, može da dobije pare. Kod njih je razvijena ta vrsta kulture - napominje on i dodaje da u Norveškoj generalno mnogo više cene muziku.

- Tamo u osnovnim školama postoje sekcije na kojima nastavnici obučavaju decu da sviraju saksofon ili trubu ako ih to zanima. Imaju instrumente u redovnim školama, ne samo u muzičkim. Tu se obrazuju za slušanje muzike. Ubeđen sam u to da se muzički ukus formira negde do 20 godine, tako da je vrlo važno raditi s decom i pre puberteta. Zato su u Norveškoj i svirke veoma posećene, kao i nastupi. A ponašanje slušalaca je dosta drugačije. Vrlo interesantno, oni ćute kad neko svira, bez obzira na to da li je u pitanju neka koncertna dvorana ili klub - opisuje mladi džezer.

Rusi, Bugari i Tuvinci

Ovaj Rus, Arkadij Šilkoper, nekadašnji je član orkestra Boljšog teatra, a decenijama je veoma zaposlen frilenser s mestom boravka u Nemačkoj. Iako je već u 62. godini života, on i dalje nastupa s brojnim džez sastavima različitih formacija, od dueta do velikih simfonijskih i filharmonijskih orkestrima širom sveta, kao i sa specifičnim duvačkim ansamblima.

U Beogradu je nastupao dva puta kao deo folk-džez sastava iz Rusije „Moscow Art Trio". Na prvom njihovom koncertu 2004. pratio ih je ženski hor iz Bugarske „Angelite" i „Huun-Huur-Tu", kvartet iz Republike Tuve, koja se nalazi u centralnoj Aziji. Frontmen „Moscow Art Trio" Miša Alperin došao je na ideju da spoji ove dve grupe kada je saznao podatak da i Bugari i Tuvinci potiču iz centralne Azije. Zbog velikih migracija pre više od 1.500 godina, izvorni Tuvinci podelili su se u dve grupe. Jedna se nastanila na teritoriji današnje Bugarske, a druga na teritoriji Republike Tuve. Zahvaljujući geografskim položajima, prva grupa pretrpela je uticaj Slovena, a druga uticaj Mongola.