Tatjana Lečić: "Posmatrač je sastavni deo mojih radova"

Postdiplomske specijalističke studije završila je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a od 2016. godine je i član Slikarske sekcije Udruženja likovnih umetnika Srbije ‒ ULUS-a.

Izlagala je na više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a učestvovala je na likovnim radionicama i kolonijama širom Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije.

Zašto ste izabrali upravo pejzaž kao polazni motiv ovog ciklusa?

"Pejzaž je za mene mnogo više od prizora iz prirode. To je prostor u kojem čovek lako može da prepozna sebe. Mene ne zanimaju konkretna mesta i njihovo verno prikazivanje, već osećaj koji pejzaž budi. Kroz njegove obrise, svetlost i atmosferu pokušavam da govorim o unutrašnjim stanjima – sećanjima, tišini, prolaznosti i onome što često ne umemo da izrazimo rečima. Pejzaž za mene predstavlja jezik pomoću kojeg istražujem svoj unutrašnji svet, svet u kojem mogu da zastanem i da čujem sopstvene misli.“

Šta za Vas znači naslov izložbe koju ste imali "Nešto između“ i na koje se "između“ odnosi?

"’Nešto između’ govori o prostoru koji ne možemo precizno da definišemo, ali ga svi prepoznajemo. To je prostor između stvarnog i zamišljenog, spoljašnjeg i unutrašnjeg, prisustva i sećanja. Upravo u tim prelazima, koji nisu sasvim određeni, nastaju najvažnija pitanja i najiskreniji doživljaji. Taj naslov nije odgovor, već poziv da svako pronađe svoje sopstveno ’između’.“

Zašto ste odlučili da radite na svili i kako taj materijal utiče na doživljaj rada?

"Svila je materijal sa kojim živim već godinama i koji mi pruža mogućnosti koje drugi nosači slike nemaju. Njena transparentnost omogućava da svetlost postane deo rada, a ne samo sredstvo kojim ga posmatramo. Slika dobija lakoću, gotovo osećaj lebdenja, dok slojevi svile stvaraju utisak dubine i prolaznosti. Upravo ta krhkost i nežnost odgovaraju svetu koji pokušavam da izgradim.“

Koju ulogu ima ogledalo u radovima? Da li ono simbolizuje nešto ili prvenstveno menja način posmatranja?

"Ogledalo nije samo element postavke, već aktivni učesnik rada. Ono uvodi posmatrača u sliku pa delo više nije nešto što se posmatra sa distance. U jednom trenutku gledate pejzaž, a već u sledećem u njemu ugledate sebe. Taj susret menja način na koji doživljavamo rad i podseća nas da svaku sliku, baš kao i svet oko sebe, posmatramo kroz sopstveno iskustvo.“

Na koji način svetlost postaje sastavni deo rada, a ne samo uslov za njegovo posmatranje?

"Svetlost prolazi kroz svilu, odbija se od ogledala, stvara senke i neprestano menja izgled rada. Zbog toga nijedan pogled nije isti. Delo nije završena, nepomična slika, već živa celina koja se menja zajedno sa prostorom, vremenom i prisustvom posmatrača.“

Pominjete kameru opskuru – kako se njeni principi odražavaju u Vašem umetničkom procesu?

"Kod kamere opskure fascinira me način na koji svetlost oblikuje sliku. Taj princip prenela sam u svoj rad kroz refleksije, transparentnost i promenu ugla gledanja. Ramovi za vez, koje koristim kao nosače svile, za mene postaju poput malih objektiva – otvora kroz koje posmatrač ulazi u jedan drugačiji prostor. Veliki pejzaž tako postaje intiman, gotovo meditativan prizor.“

Šta podrazumevate pod pejzažom kao "stanjem“, a ne kao prikazom konkretnog mesta?

"Ne slikam određenu planinu, reku ili horizont. Slikam ono što ostaje u nama nakon susreta sa prirodom. Pejzaž u mojim radovima postaje odraz unutrašnjih stanja – mira, čežnje, usamljenosti ili nade. Zbog toga verujem da svako može da prepozna neki svoj pejzaž, čak i kada nikada nije bio na mestu na koje slika možda podseća.“

Koliko je u Vašim radovima važna uloga posmatrača? Da li se delo menja u zavisnosti od njegove pozicije i kretanja?

"Posmatrač je sastavni deo rada. Njegovo kretanje menja odraze, svetlost i način na koji se slojevi preklapaju. Ne postoji jedan privilegovan pogled niti jedno konačno čitanje slike. Svako svojim prisustvom stvara novo iskustvo rada i upravo zato svaka osoba izložbu doživljava drugačije.“

Kako se ovaj ciklus nadovezuje na Vaše prethodne radove i po čemu se od njih razlikuje?

"Transparentnost, svetlost i istraživanje prostora prisutni su u mom radu već dugo, ali ovaj ciklus predstavlja njihovo sazrevanje. Uvođenjem kružnih formi i ramova za vez otvorio se jedan intimniji sloj mog stvaralaštva. Kružni format nosi ideju trajanja i cikličnosti, dok ram za vez priziva sećanje na ručni rad, strpljenje i vreme u kojem je stvaranje podrazumevalo posvećenost. Ovi radovi su tiši, svedeniji i možda najličniji do sada.“

Govorite o "pejzažnom miru“ u vremenu ubrzane percepcije. Da li smatrate da umetnost danas može da uspori način na koji gledamo i doživljavamo svet?

"Verujem da upravo u tome danas leži jedna od najvažnijih uloga umetnosti. Okruženi smo slikama koje se smenjuju neverovatnom brzinom i retko kojoj zaista posvetimo pažnju. Želela sam da stvorim radove koji traže vreme – da pozovu posmatrača da zastane, da promeni ugao gledanja, da primeti svetlost, svoj odraz i sopstveno prisustvo. Ako umetnost uspe da nam vrati makar nekoliko trenutaka istinske pažnje, onda je ispunila svoju svrhu.“