Scena
09.06.2025. 19:35
Scena
23.06.2025. 18:35
Srećko Milovanović
INTERVJU Teodora Lučić
"Veštačkoj inteligenciji nema mesta u umetnosti"
Svet ilustracija i likovne umetnosti oduvek je bio interesantan, originalan i raznolik na domaćoj sceni, a ona je od pre nekoliko godina obogaćena i radovima mlade zrenjaninske umetnice i ilustratorke Teodore Lučić.
Teodora je nedavno u galeriji Asocijacije likovnih umetnika Zrenjanina (ALUZ) predstavila ilustracije debitantskom izložbom "Likovi čudnih priča“, a veliku pažnju javnosti izazvala je i njena naslovna strana "Politikinog Zabavnika“ na kojoj je predstavila svoju verziju legendarnog strip junaka Taličnog Toma koga je pre sedam decenija stvorio čuveni belgijski autor Moris. O svom radu, spoju muzike, crteža i stripa, uplivu AI u sferu umetničkog, ali i narednim planovima u intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ govori likovna umetnica i ilustratorka Teodora Lučić.
Kako ste uplovili u svet crtanja i ilustracije? Kada ste taj talenat otkrili kod sebe?
"Kao što često intervjui sa ilustratorima i crtačima počinju – oduvek sam volela da žvrljam. Žvrljala sam uglavnom u trenucima kada je trebalo raditi nešto drugo: u vreme za učenje, rađenje domaćeg, vežbanja violine i slično. Stoga mi je crtanje i žvrljanje često bilo i nešto što radim krišom. Svoje žvrljanje sam ozbiljnije shvatila tek puno kasnije, sa svojih šesnaestak godina.“
Prvobitno ste želeli da se bavite grafičkim dizajnom. Šta je prevagnulo da se ipak okrenete ka ilustraciji?
"Nažalost, sa mojih tadašnjih tričavih 16 godina, stvar nije bila ni u kakvoj želji da se bavim bilo čim, kao što je to čest slučaj kod srednjoškolaca, već u mojoj neinformisanosti! Iz današnje perspektive, ovo je pomalo i smešno. Ja, kao srednjoškolka, sam o grafičkom dizajnu, za koji sam samo čula, znala ništa više ni manje nego o kvantnoj fizici (o kojoj i dalje ne znam ništa), pa sam se tako poluinformisana i još neupućena, uputila na Akademiju umetnosti u Novom Sadu na takozvana ’Otvorena vrata Akademije’. U pitanju je bio celonedeljni organizovan događaj, sa grupnim i individualnim konsultacijama koje se održavaju svakog dana, ekskluzivno za nas neupućene. Pojavila sam se na tvrđavi tog petka, tvrdeći da bih da upišem grafički dizajn.
Kada sam profesorima, između ostalog i profesoru Ivici Stevanoviću, pokazala svoje radove (dizajn likova, okruženja, karikature), automatski sam bila preusmerena na ’ilustraciju’. Reč ’ilustracija’ je za mene bila pravo otkrovenje. Napokon se pronašla reč koja savršeno opisuje baš to što mene zanima! Dizajnu nije bilo traga u toj fazi, a od trenutka kada sam saznala za ilustraciju kao smer nije bilo sumnje da je to jedan i jedini pravi izbor za mene.“
Studirali ste pod mentorstvom profesora Dragana Bibina i Ivice Stevanovića. Šta je ono najvažnije što ste od njih naučili?
"Uprkos tome što su profesor Bibin i profesor Ivica dve, rekla bih, sušte suprotnosti od ličnosti, obojica su izuzetno cenili autentičnost i iskrenost u radu studenata. Najviše su poštovali one studente koji su posvećeni tome čime se bave, ali su uvek bili i specijalci da ’nanjuše’ i zabušante među studentima. Uvek kada pokušavam da prepričam kako profesor Bibin predaje ili kakav je pedagog, izreknem onu famoznu, štrebersku – on je najbolji profesor ikada. Ovo kažem tako olako jer se to kod mene ne dovodi u pitanje. Nije se dovodilo u pitanje ni kada su kritike bile strože niti kada je ocena bila niža. Profesor Bibin mi je bio profesor ilustracije (i anatomije) kroz cele osnovne studije, a na master studijama mi je bio glavni mentor.
Kada bih morala reći šta su stvari koje sam od njih pojedinačno naučila, od profesora Ivice sam svakako naučila da se malo bolje izborim za sebe i svoju reč, i da stojim iza toga što sam uradila (nacrtala), dok, kada je profesor Bibin u pitanju, rekla bih opet vrlo štreberski – sve. Sve što se danas trudim da utkam u svoje radove poteklo je iz saveta, reči i predavanja profesora Bibina.“
Vaša prva samostalna izložba bila je pre dve godine u Zrenjaninu. Kakav je osećaj dokazati se u rodnom gradu?
"Zrenjanin je grad koji ima ogromnu muzičku i likovnu, odnosno umetničku istoriju i zaostavštinu, i mislim da bi se trebalo njome češće i više dičiti u vidu umetničkih tribina, festivala i smotri. No, često to mesto pod reflektorom u gradu zauzmu neke druge teme pa umetnost neretko završi u drugom planu. Gradska biblioteka, Narodno pozorište ’Toša Jovanović’, Galerija i Muzej grada Zrenjanina, kao i, naravno, naš dobri stari ALUZ (Asocijacija likovnih umetnika Zrenjanina) odupiru se ovoj zrenjaninskoj pospanosti. ALUZ je zaista okupio finu umetničku publiku s obzirom na relativno mali prostor koji ima na raspolaganju. Svake godine organizuju se (grupne) prodajne izložbe, umetničke radionice, kako za mlađe tako i za starije, kao i individualne izložbe umetnika, članova udruženja.
Moja samostalna izložba iz 2023. godine, održana u prostoru galerije ALUZ, nosila je naziv ’Likovi čudnih priča’, što na prvo slušanje može zvučati banalno. Ideja je bila da svaka priča ima lice (ilustraciju – vizuelnu prezentaciju), pre nego da lice ima priču. Cilj je bio da posmatrač iz ilustracije može sam sebi prepričati događaj u najsitnije detalje, a da mu ja ništa ne objašnjavam ‒ da se analizom ilustrovanog dođe do zaključka kako, šta, gde i ko, bez obzira na to da li posmatrač zna ko je osoba sa ilustracije ili je ona za njega samo fiktivni lik.“
Pohađali ste i srednju muzičku školu. Koliko se muzika i likovna umetnost dopunjuju?
"Za mene je srednja muzička škola bila vreme dokučivanja same sebe i vreme mog pokušavanja da shvatim šta ja zapravo želim i umem. Mislim da sam u tom periodu puno nasekirala svoje roditelje jer je žrtva tog mog dokučivanja sebe bio manjak vežbanja violine. Sada, kada je to sve iza mene, rekla bih da bi se ova smena iz muzike u likovnu umetnost dogodila svakako, s tim što bi tada možda (i najverovatnije) bilo prekasno. Muzika je danas i dalje jedna od bitnijih stavki u mom životu. Još od malih nogu bila sam okružena tatinim pločama i CD-ovima, s toga verujem da je muzika uticala i na to kakvoj umetničkoj estetici generalno danas naginjem. Uz to, moj verenik je pijanista, tako da bi neki rekli da ni nemam nekog izbora kad je muzika u pitanju. Šalu na stranu, kada bih morala reći da li muzika ima direktan uticaj na moje ilustracije sada, rekla bih: ne direktne. Mislim da mi muzika trenutno u životu služi više kao odmor od ’buljenja’ u ekrane (dok crtam) i rešavanje od stresa svakodnevnice.“
Vaš sugrađanin je i sada već svetski poznat strip crtač Stevan Subić. Da li ste imali prilike da sa njim razmenite iskustva i savete i da li ste ponekad poželeli da se okušate u crtanju stripa?
"Imala sam veoma lepu priliku da prisustvujem jednom Subićevom predavanju na Akademiji umetnosti, prilikom kog je pričao u detalje o svojoj karijeri i kako je došao do internacionalne stripske scene, što mi je bilo izuzetno interesantno. Bio je vrlo raspoložen da odgovori na sva naša pitanja. Vrlo poštujem kod Subića to što uvek hoće da podeli svoja iskustva i mišljenje, posebno sa nama mlađima. Takođe, Subić i ja smo gostovali na zrenjaninskom strip festivalu ’Stripolis’ 2020. godine, zajedno sa Mirkom Čolakom i Nikolom Štiklicom i Jugoslavom Vlahovićem. Imala sam priliku da se oprobam u izradi stripova tokom studija. Ovaj oblik umetničkog izražavanja me trenutno ne privlači preterano, mada nije isključeno da će me i ta faza sustići u budućnosti. Ipak sam odrasla uz Dilana Doga, Alana Forda i Martija Misteriju.“
Veliku pažnju privukla je nedavna naslovna strana "Politikinog Zabavnika“ na kojoj ste odali svojevrsni omaž Taličnom Tomu. Šta za Vas lično znači rad na naslovnici kultnog srpskog časopisa i rad na junaku legendarnog Morisa?
"Presrećna sam što je naslovnica ’Zabavnika’ ostavila dobar utisak. Pre svega mi je istinska čast što mogu raditi za, ako ne i najpoznatiji, časopis sa naših prostora, sa ovo malo godina i iskustva što imam, i to ništa manje nego naslovnicu. Za mene je to ogroman korak. O ekipi iz ’Zabavnika’ imam reći samo sve najlepše. Izuzetno sam zahvalna glavnom uredniku časopisa Zefirinu Grasiju, kao i zameniku glavnog urednika Igoru Rilu, na ukazanom poverenju i pruženoj prilici da se oprobam u onome što najviše volim raditi – ilustrovati! Moja verzija Taličnog bi se mogla prosto opisati kao skromni doprinos jednog obožavaoca. Nadam se da se Moris ne bi ljutio na mene! (smeh).“
Među Vaše poznate radove spadaju i alternativne verzije Diznijevih (poznatih) princeza. Kako su one nastale i koja Vas je princeza najviše inspirisala?
"Serija ’Izvrnute princeze’ obeležila je moje istraživanje tehnike akvarela u drugoj godini osnovnih studija. Princeza koja je započela tu seriju bila je Zlatokosa koja princu umesto zlatne kose kroz prozor baca nakovanj. Iskreno, ni ne sećam se kakva me frustracija navela na takvu suludu ideju za ilustraciju, ali znam da me je slična takva frustracija četiri godine kasnije navela da ilustrujem slikovnicu o nervoznoj princezi koju princ na kraju prve polovine knjige nehotice lansira iz kule. Ta slikovnica, ’Princeza duge Krune (I kratkog fitilja)’, bila je moj master rad, koja je pored dvodimenzionalnih ilustracija bila trodimenzionalizovana takozvanom pop-ap tehnikom savijanja papira.
Projekat ’Princeza duge Krune’ bio je, uprkos mom dobrom uspehu na osnovnim studijama, veliki zalogaj za mene, iz razloga što takvu knjigu za tu priliku nijedna štamparija nije mogla mašinski uvezati, već sam to morala ručno uraditi ja ‒ od ilustrovanja do dizajniranja sklapajućih dvostranica, pa sve do koričenja i lepljenja knjige. Mislim da su one prve princeze bile za mene neka vrsta poligona za igru ili vežba koja je kasnije poslužila za izradu ’Princeze duge Krune’. Iz tog razloga sam nekako na nju i najponosnija, možda jer znam da je cela moja, autorska. Sa njom sam završila master studije.
Motivi koji su me uvek privlačili u vizuelnoj umetnosti, koje volim da naglasim u svojim ilustracijama, jesu humor i komičnost. Znam da mi je, još kao maloj, uvek bilo zanimljivo da prilikom posete zubaru u gradskom dispanzeru zurim u plakat okićen šašavim ilustracijama Boba Živkovića. Ako je vešto ukomponovan i pametno formulisan, humor daje ilustraciji efekat nonšalantnosti i neformalnosti. A šta bolje privuče pažnju oštrog posmatračkog oka nego neka laka vizuelna provala, komičan detalj u samom uglu ilustracije ili karikatura neke, inače, mnogo ozbiljne ličnosti.“
Može li veštačka inteligencija da u budućnosti ugrozi prave umetnike?
"U užurbanom dobu kakvo je današnje čovek je, kao posmatrač, ali i kao autor, počeo da gubi osećaj za ono organsko, prirodno, nastalo trudom i veštinom, oslanjajući se pri tome na razne prečice i olakšice. Moj stav je dosta čvrst po tom pitanju i on glasi da veštačkoj inteligenciji ne sme biti mesto u umetnosti i zanatima. Veštački generisana ’umetnost’ se infiltrirala u onu umetnost nastalu ljudskom rukom i sve ju je teže i teže prepoznati. Ova priča ima i ilegalni aspekt gde se radovi pravih umetnika preuzimaju (kradu) i koriste u svrhe treniranja AI-a, i to bez dozvola i dopuštenja. Time se krše ne samo autorska prava svakog pojedinca, bilo da je on slikar, muzičar, fotograf ili nešto deseto, nego i osnovna ljudska prava na imovinu i mišljenje. Ta ’budućnost’ koju ste spomenuli je zapravo sadašnjost. Realnost je takva da automatizam takvih generišućih pretraživača kvari umetnost kakvu znamo i ona svakim narednim generisanjem sve više gubi smisao. Sada nakon iskucane dve-tri rečenice dobijamo detaljne i komplikovane kompozicije koje se koriste u sve moguće svrhe.“
U Srbiji nije velik broj žena ilustratora, trenutno barjak ženske ilustracije nosite Vi i Ana Grigorjev. Zbog čega, prema Vašem mišljenju, nema više ilustratorki na srpskoj umetničkoj sceni?
"Ovo pitanje u poslednjih nekoliko godina čujem dosta često i nekako se uvek namrštim kada ga čujem. Ne što se u meni probudi neki nepokolebljiv feministički duh, nego što znam da bismo ovom tvrdnjom doveli u pitanje postojanje svih redom ’stripotetki’, Maje Stojanović Zmaje, Milice Čeliković, svih mojih bivših talentovanih koleginica sa akademije, svih sadašnjih studentkinja ilustracije na umetničkim akademijama i fakultetima i još bezbroj talentovanih žena ilustratora. Stoga, nažalost, na ovo pitanje ne mogu dati konkretan odgovor. Uostalom, zar je važno da li ima više jednih ili drugih. Ako su ilustracije dobre, upamtićemo ilustratora po njegovim radovima, a ne po statistici i brojkama. Sa svojih stotinak ilustrovanih knjiga i desetak samostalnih izložbi, bojim da je koleginica Ana u blagoj prednosti!“
Scena
22.05.2025. 20:10
Ko je NAJSKUPLJI srpski slikar, zašto je POLUDEO Sava Šumanović... Da li znate?
Scena
23.05.2024. 23:00
Zoran Suvajac Zograf: "Guramo prst u oko bjelosvjetskom ološu i domaćim podrepima"
Komentari
