Scena
22.05.2025. 20:10
Scena
09.06.2025. 19:35
Đoko Kesić
INTERVJU
MIKAN ANIČIĆ: "Svako u sebi nosi parče kosmosa"
Tog ranog popodneva Beograd je osvojio raspevani proletnji pljusak. Volim proletnju beogradsku kišu, koja sa lica velike varoši skine uobičajenu japi masku jurnjave i dokazivanja uspeha. Ova kiša nekako ulenji grad, i semafori rade sporije i prirodnije, ljudi kasne na posao, oni u automobilima ne luduju sirenama, vrate se razumu da nas priroda čini boljim i primerenijim, ako je poštujemo.
Idem da se vidim sa Mikanom Aničićem, upućeni kažu najvećim slikarom ovog vremena. Pokupio je sve najvažnije nagrade, njegove slike ulepšavaju najznamenitije muzeje sveta, a i vlasništvo su najvećih kolekcionara i imućnog sveta. Ne poznajemo se, video sam ga pre nekoliko decenija na njegovoj izložbi u galeriji "Progres“, strepim kako nisam dovoljno pripremljen za ovaj susret.
U bašti ne baš elitnog kafea nedaleko od Kalenić pijace, Mikan u žutoj nepromočivoj jakni, sedi i priča sa ljudima. Sedam prekoputa njega. On se smeška, pruža ruku i poklopi me skenerom dva prepametna oka. Pričamo o opštim stvarima, o istoriji, našoj i svetskoj. Njegova priča isijava neverovatnu erudiciju. Pominjem Kosovski boj, njegove dve fantastične slike...
"Vidite, ja sam iz ne znam kojih razloga imao otklon prema Englezima. Boravio sam jedno vreme u Londonu, obilazio njihove muzeje i neke arhive, a posle sam našao podatak da je kraljevska britanska kruna bila umešana u ishod Kosovskog boja. A Kosovski boj je bio poslednji veliki srednjovekovni ratni sukob u Evropi.“
Pričam kako je prošlo mnogo vremena od one izložbe u "Progresu“, kažem da smo se nas dvojica u međuvremenu maskirali, kao da smo u bekstvu, imamo sede kose i brade. Rekoh i kako još niko nije taj fenomen vremena izučio do sada. Mikan me ispravlja, kaže jeste Sveti Antonije (ako sam dobro zapamtio to ime), fantastična knjiga, pročitaj je.
Mikan Aničić sa sobom nosi prtljag osećanja i ideje koje praskaju kroz njegova dela. On je potomak i predak Mačvanin i Parižanin. On je jedan od retkih među savremenicima koji ne otpušta principe klasičnog slikarstva jer samo tako se može biti likovnim umetnikom. Njegova dela su klasična lepota i savremena pouka. O mnogo čemu pa i sebi besedio nam je u ateljeu akademski slikar Mikan Aničić.
"Ja sam biološki, mentalno, moralno Mačvanin, ali spoznajno profesionalno ja sam Parižanin. Kada sam sam sa sobom, onda sam Mačvanin, a kada sam u društvu onostranih koji se time diče i koji pripadaju nekim drugim krugovima, onda sam i ja Parižanin. Jer iskustvo i znanje koje sam tamo stekao nisam mogao steći ovde ni pod kakvim uslovima jer sam bio na likovnoj akademiji koja to nije pružala. Moj pokojni profesor Miloš Bajić mi je to jednom i rekao, u mom očajanju kako ne mogu da naučim na Akademiji ništa od onog što me interesuje. Rekao je – Mikane, jednu ćeš stvar samo naučiti ovde na Akademiji, a to je ‒ kada odeš u Pariz i stigneš vozom, stići ćeš na Gar de Lion. A Akademija te nauči da kada stigneš na Gar de Lion ne ostaneš tu sa našim gastarbajterima i da se raspituješ gde možeš da nađeš neki smeštaj ili posao, da zaradiš neke pare da bi opstao tamo, nego ćeš pravac da ideš u Luvr. I to je tačno. To je najlepša definicija uloge Akademije ovde.“
Kroz buru života čovek nosi prtljag sećanja kao amajliju. Mikana Aničića inspirisala su i štitila sećanja detinjstva.
"Moja amajlija je bila malo većih dimenzija, nije se samo oslanjala na verbalnu oblast i na poeziju i na osmišljavanje tekstova i pozorišnih predstava u kojima sam ja kao učenik i osnovne i srednje škole učestvovao i igrao. Više se odnosilo na vizuelni doživljaj koji sam imao. Ja sam bio isuviše radoznao pa sam to pamtio, pa sam bio od onih nestašnih dečaka koji se penjao, verao na drveće da isprazni gnezda ptica. Imao sam tu sreću, sudbinsku neku odrednicu da sam tri leta proveo na nekom ostrvu na Drini čuvajući stoku, čuvajući ovce i goveda. Tamo, na tom ostrvu, bilo je ptica bar nekih 10-15 raznih vrsta koje su se tu gnezdile i živele. Ja sam to doživeo jednog jutra u četiri sata ujutru kada sam otišao, to je bilo zaglušujuće, to ne možete da pojmite, ne možete da shvatite taj poj koji doživite kada ste sami u prirodi sa pticama. One pevaju i u devet sati se sve gasi. To sam doživeo kao najlepši doživljaj i iskustvo. Da bi posle tolikih godina učenja, formiranja u pravcu slikarskom, oformljenom kao umetnika, u svest mi se vratile te slike početne, koje sam doživljavao tamo kao dete. I ova slika koja je upravo pred nama je metafora mog detinjstva.“
Na slici Apoteoza dečaštva u Savkovači, svoje sećanje na detinjstvo umetnik preoblikuje u ambijent mita o Parisovom sudu?
"I sada taj mit koji sam spoznao mnogo kasnije u zrelim godinama, kada sam već bio student na Akademiji, ja spojim sa mojom igrom dečačkom, sa novokomponovanim, novostvorenim mojim mitom o osvajanju neveste i nudim ono što je i Hermes nudio ovim boginjama, a to je raskoš. Ovi dečaci nude perle, nude saće sa medom, nude punu škrinju nakita... Šta sam ja mogao da ponudim tim devojčicama, a to su ptice. I jednoj od tih devojčica sam, pošto je to ostrvo bilo prenaseljeno pticama, uhvatio neku tamo pticu i dao joj je, a ona se smejala od sveg srca. Šta će joj ptica kada je oko nje toliko slobodnih ptica koje lete, šta će joj zarobljena ptica. To je bio besmisao, ali na neki način to je bio podvig dečački, hrabar da se uhvati ptica i da se ponudi svojoj izabranici. Ali ja slikam u ovoj rodi, u ovom ždralu, malu bebu, to je naslovljavanje onoga što svaku nevestu čeka, začetak i porođaj, produžetak života. I zato je utroba te rode otvorena i u njoj je beba. Ja zauzdavam snagu tog ždrala, te rode koja hoće da priđe tim trima lepoticama, i da je dotakne svojom čarobnom energijom i svojim kljunom, da je dotakne, da je posveti tom činu. Činu rađanja, činu začeća, to je najlepši i najuzvišeniji čin koji čovek, ljudsko biće ima na planeti, da od svog života stvori novi život. O tome se više i ne govori, to više nije cilj ovog sveta. Ovog sveta je čini mi se suprotan cilj, kako uništiti život, a ne produžiti ga, oplemeniti ga, stvoriti novi. U tome je uloga čoveka.“
Scena
23.05.2024. 23:00
Zoran Suvajac Zograf: "Guramo prst u oko bjelosvjetskom ološu i domaćim podrepima"
Dečaci u tim prostorima gledaju na oca kao mitsku naslednu snagu. Međutim, njegovo sećanje na oca nije mitsko, već ciljno jer je odredilo umetnikov život?
"Moj otac je meni puno pomogao da postanem slikar. Kako? Pa bio je protiv toga da ja budem slikar, on je uporno želeo da ja budem kao svi seljaci što su želeli da im sin bude sudija, lekar, advokat, inženjer ili ništa drugo. To slikar nije ni postojalo na spisku za život. Kada sam se odlučio da budem slikar, rekao mi je – to si sada odabrao, idi svojim putem, ali ja to neću da finansiram, sam sebe školuj. I ja sam uspeo samog sebe da školujem. On mi je stao kao najveća prepreka i moralna i fizička da ne idem tim putem. Ja sam porušio te prepreke i nastavio svojim putem. Da je on mene podržao, možda bih razmislio pa bih se vratio, lutao bih i počeo da sumnjam u sebe. Ovako sam bio isuviše hrabar i odlučan da nastavim svojim putem, svojim izborom, i to sam do kraja doveo.“
Čvrsta ukorenjenost u zavičaju otelotvorena je kroz portrete oca i majke, ali i komšije, samohranog oca. Portret Vito po crvenoj niti života, likovni kritičar Đorđe Kadijević ocenio je kao najbolje naslikani portret u srpskom slikarstvu 20. veka. Jedan od simbola u Mikanovim slikama je saće koje pozivajući se na život pčela prepoznaje kao oličenje božanskog poriva u ljudskom biću i vrhunskog posvećenja svakom poslu.
"Poimajući svojstva pčela kao božanskih bića, ja ih kroz saće, kroz slikanje oreola na portretima, ljude kojima stoji saće iznad glave kao oreol, smatram da su svojim delom dosegli viši božanski nivo određenosti, da porade neki posao vredan za opštu zajednicu, ne samo za lično postojanje. Takvi ljudi su obeleženi oreolima kao što je Sveti Sava, na mojoj početnoj slici gde sam prvi put naslikao saće kao oreol oko glave jednog sveca. Tako sam naslikao i portret mog dede koji je tri zanata radio. On je bio kolar, znao je da napravi kola seoska, sve od drveta. Bio je kožar, kožuh u kome je naslikan znao je da napravi ručno sam. Bio je i pčelar, a bio je uz to i ratar kao i svi seljaci.“
Slikarstvo Mikana Aničića još nije od znalaca svrstano u neku pregradu?
"Nisam ni nadrealista, nisam ni novi figurativan, a svuda sam učestvovao, u svim tim pokretima. Na salonima uvek postoje odeljci gde vas negde smeste, ali vam ne daju stalno mesto. Čak su na početku mog stvaranja hteli da me svrstaju u medijalce, postmedijalce. Kategorično sam bio protiv jer ne pripadam Medijali ni generacijski, ni filozofski, ni likovno. To su tri parametra koja određuju sva moja svojstva i moju pripadnost. Simbolika, ja bih pre rekao da je ovo novi simbolizam. Kroz sva iskustva koja je prošla naša civilizacija umetnik je taj koji sintetiše sva ta iskustva kroz svoje delo, bilo da je muzičko, vizuelno, literarno i tako redom. On ga plasira, uobličava i nadograđuje, pravi novo umetničko delo.“
Umetnik sebe ne smatra prorokom i ne gleda u budućnost, ali se trudi da naslika što bolju sliku, postavljajući pred sebe visoke kriterijume starih majstora i domete njihovog slikarskog umeća?
"Ja ću uvek za sebe reći da sam dobar slikar, a ne odličan. Dobar. Uvek kada odem u neki muzej i danas dan divim se onim najmanjim koji su nepoznati i uvek kažem – bože, što nisam bar jedan ovoliko porastao kao ovaj mali nepoznati. Ipak danas, gledam ovi klinci završavaju Akademiju i dobijaju titulu – doktor slikarstva. Pa šta reći za Rafaela, šta reći onda za Ticijana, šta reći za sve te polubogove, to su polubogovi, nisu doktori. Pa mora da postoji gradacija. Ne možete da kažete – ja sam doktor, a Rembrant nije doktor, on je neki šeprtljan tamo mali, koji je u Lajdanu učio neki zanat pa bio samo zanatlija. On je genije, Ticijan je genije. Pa molim vas, onda stavite i titulu genija, a ne možete da imate tu titulu, to vam ne daje ni profesor ni Akademija. To vam daje vreme i potonji naraštaji koji dolaze pa vas svrstaju u tu kasetu. To se ne dobija odmah. To se zaslužuje.“
Scena
22.01.2022. 09:05
Sava Šumanović - modernista kojeg mnogi nisu razumeli
Mikan često ponavlja kako je učio zanat od bogova slikarstva, Ticijana, Rafaela, Leonarda, Rembranta, te da se često vrtimo u krugu?
"Naš pesnik Milosav Tešić u jednom intervjuu govorio je o tome kako svaki umetnik preuzima neki deo iskustva od prethodnika. Svako ima nekog svog prethodnika. Svaki živ čovek ima svog oca i majku. I ima svog roditelja stvaraoca. Tako i umetnik. Svi smo se mi, da bismo postigli nešto u životu, penjali jedan drugome na ramena i tako rasli. Sjajno rečeno. E tako isto u Luvru. Svi su oni tamo okapavali jedan pred slikama starijeg kolege, da li je bio živ ili nije bio živ, nije ni bitno.“
Mikan je slikar obimnog i raznovrsnog opusa. Majstor kompozicija velikog formata, do spoznaje da li se svet može menjati lepotom došao je kroz rad, kroz sopstveno iskustvo?
"Umetnik nije u mogućnosti niti ima ikakve prerogative da menja svet, da usmeri tok civilizacije niti da izazove nekakvo sažaljenje. Umetnik je Hermes, on je glasnik bogova. On samo objašnjava šta nas okružuje i šta nas čeka. Kao nekakav instrument isuviše prenaglašenom osećajnošću koja zatreperi, to je kao nekakva lampica koja naglašava, pojašnjava i predviđa ono što će se desiti, što može da bude opasnost i da ukaže na to. Da kaže da je taj put opasan po nas i da ne treba njime da idemo. Kada sam ’80-ih godina slikao dve slike Raspeća u agoniji 20. veka, ja sam bio smešan. Jedan umetnik o tome da govori, o padu morala, o propasti civilizacije na moralnom planu. Niko me nije slušao, niko to nije ni primećivao. E, sada kada smo došli do toga da je ta opasnost pred našim vratima, svi su skočili, svi su pametni. Ja sam zaćutao.“
Za vizionarsku sliku "Otmica Evrope“ Mikan Aničić je dobio medalju za slikarstvo na prestižnom salonu francuskih umetnika u Gran paleu. Za ovakva dela nisu sposobni osrednji stvaraoci. Pitanje koje iznova postavlja je ako uspemo da izgradimo i sačuvamo lepotu u sebi, imamo velike šanse da lepotom pobedimo zlo, da sačuvamo sebe i svet oko nas od zla i uništenja?
"Svaki čovek, bio on čobanin na planini, bio on vrtlar na svom imanju, svaki stvaralac, nosi u sebi dar koji mu je od kosmosa ugrađen u psihu i u dušu ‒ a to je poimanje lepote u njegovoj okolini, poimanje lepote u svetu. Ako pitate običnog ratara, čobanina, čoveka koji radi na pruzi, koji nikada nije ni čuo da postoji muzej ili da postoji slikarstvo kao ljudska delatnost, ako biste mu dali dve slike i stavili pred njega, i pitali koja je za njega lepša, on će odabrati onu koja je bliža njegovom životu, njegovom iskustvu. Zato što svaki čovek u sebi nosi taj osećaj za zlatni presek. Svi smo mi rođenjem dobili taj osećaj estetski za zlatni presek. To je ta takozvana božanska perspektiva gde vi tačno znate šta je skladno u odnosu na ostali svet viđen u prirodi, u odnosu na biljke, cvetove, na životinje. Umetnik je taj koji čini ekipu za ulepšavanje života. Mi kroz sliku, svako ima taj pokušaj, da doprinesemo stvaranju te opšte lepote, hajde da kažemo da je to nekakva nova Arkadija.“
Nijedna ideja neproceđena kroz Mikanov umetnički sud nije mogla da prekorači prag njegovog ateljea. Njegove slike govore da je svaka od njih zapravo jedna velika priča?
"Moj portret Dobrivoje slika čoveka iz poluprofila, u crvenom kožuhu ukrašenom narodnom ornamentikom, u ruci drži izrezbarenu malu kolevku. Njegova životna priča mogla bi da stane u nekoliko romana. On je imao porodicu, tri sina, jedan od nekih 13, drugi od 11, a treći od pet godina. Umrla mu žena, on ostao sam sa troje dece. Živeo je preko Drine u bosanskoj strani, u naselju zvanom Kolebari. Ostao sam. A tu je bila neka mlada Kolebarka, devojka, i on se sa njom zbliži, ostane ona trudna i rodi. Porodi se tokom zime. U to vreme, kad devojka rodi kopile, ona je kopilača, a dete kopile. Obeleženi za ceo život. I njih dvoje se dogovore da se otarase deteta, uzmu kolevku i bace je sa detetom u poluzaleđenu reku.
Šta se njemu desi? Te godine, njemu sva tri sina umru, mlada deca, jedno za drugim. Prvo ovaj od 13 godina, pa ovaj od 11, pa ovaj od pet. I on to shvati kao božju kaznu. On na slici drži u ruci kolevku, malu maketu. Ja njega pamtim iz detinjstva. Kada sam išao u školu, morao sam preko centra da prođem, a on je uvek na centru, držao je ruke u džepovima tog kožuha. Izgledao je baš čudno. Svakog crkvenog praznika u išao je u crkvu, i svake nedelje odlazio na liturgiju. Sve što je zarađivao dao je crkvi, da otplati svoje grehe.
Ta njegova druga žena rodi i jedno žensko dete, koje je bilo autistično. Sada ona nasleđuje sve to bogatstvo što je ostalo od Dobrivoja. Ona je bila mrzan, a u narodu ostaje izreka da na mrzanu kuća ostaje. Niko je nije voleo. Kada je sazrela za devojku, niko neće da je oženi. Nađe se neki siromašak koji nije imao ni ara njive, bio je u nadničar. A pošto je čika Dobrivoje bio bogat čovek, celo imanje njoj ide u miraz. I ona rodi tom čoveku, tom amalinu, dva sina. To su moji drugari. Ovaj mlađi završio je ekonomiju, bio je direktor Beogradske banke za vreme Tita i Miloševića. Sretne mene jednom prilikom unuk čika Dobrivoja na Zelenom vencu, vikne – e, Mikane, dobro je da sam te sreo, baš sam se raspitivao za tvoj broj telefona, znam da si slikao mog đeda Dobrivoja, šta je sa onim njegovim portretom? Živ je i čitav i zdrav ‒ kažem. Lepo od tebe što hoćeš da imaš njegov portret. A reci ti meni šta je sa onim njegovim kožuhom, u kome sam ja njega slikao. A taj kožuh je bio navezen crvenom, belom i crnom ornamentikom sa crnim dugmićima na beloj podlozi. A on kaže – vidiš, to je taj kožuh na meni. Ja pogledam, to nema veze sa onim kožuhom, to je neka bunda ofarbana u braon, ravna, stavljeno neko krzno, nema onih dugmića od kože, nego stavljeni neki plastični dugmići. ’Ja sam hteo da to sačuvam i prepravio sam.’ Ja ga pogledam sa prezirom i kažem – znaš šta, sram da te bude, ti si jedno đubre od čoveka. Pogrešio sam, priznajem javno, nisam smeo da tako budem oštar. Ali sam bio isprovociran do te mere, pa kako, ti si pljunuo na svog dedu. Ali sam, dodao ‒ Ti ne zaslužuješ da imaš portret svog đeda i nećeš ga nikada imati.“
Dve slike Tajna večera XX veka I i II su opet predskazanje dolaska liberalnog sveta koji hrišćanstvo gura u zapećak nove civilizacije?
"Nije hrišćanstvo prevaziđeno, ono nije shvaćeno dovoljno. Ono što čovek ne upozna do kraja, istinu toga što on analizira i želi shvatiti i razumeti, ako mu to ne pođe za rukom, on je kao malo dete, iz svoje radoznalosti trči dalje, traži drugi motiv za analizu i za dostizanjem nekakvog rezultata i neke spoznaje. Mislim da hrišćanstvo nije prevaziđeno. Ne treba hrišćanstvo posmatrati samo kao nekakav božanski uput, ima i toga. Ja sam pre Raspeća slikao operaciju srca, pa sam tada osvojivši mnoge žanrove slikarske, naučio da slikam pejzaž, životinje, ljudske figure, ruke, portrete, laktove i tako redom, onda je to sve trebalo spojiti u jednu kompoziciju. Za vreme renesanse to su bile antičke teme, biblijske teme, Stari i Novi zavet. Njima je bilo donekle sa te strane omogućeno lakše snalaženje u svetu oko sebe, šta slikati, a bili su vrsni majstori.“
Na prvoj slici Raspeće u XX veku, u prvom planu je Juda, koji nudi, sad ne uzima 30 srebrnjaka, nudi novac, on je u XX veku bankar. U drugom planu je 11 apostola obučenih u odore američkih i sovjetskih kosmonauta, a Isus naslikan kontralajt, jedva se vidi. Na drugoj apostoli imaju drugu, skoro građansku odoru, Isus među njima, ali Juda Bankar je još nametljiviji. Kakva kataklizma?
"Onaj biblijski Juda je uzeo 30 srebrnjaka, on je prodao svoju dušu, lažno je svedočio. A ovaj Juda moderni, on ne traži novac, on daje novac mnogo više da bi uzeo više od Jude, ne 30 srebrnjaka, nego da bi uzeo tri miliona zlatnika. Ispred Isusa je Keplerovo otkriće, on je tvrdio da Sunčev sistem ima pet elemenata. Na kraju su moderni astronomi otkrili da ima devet.“
Vi ste odrasli na srpskim mitovima, našoj epici i lirici. Uz to kažete da su Vaši preci iz Stare Hercegovine na taljigama doneli kaman plavac koji su ugradili u prag nove kuće, te da je 47 Vaših predaka otišlo u Kosovski boj i nijedan se nije vratio?
"Tako je. To je priča koja je ostala zapisana, postoji rukopis u ostroškom manastiru iz 14. veka, znači odmah posle Kosovske bitke. A posle toga sam saznao i ovo što se nalazi u tom rukopisu iz ostroškog manastira iz 14. veka, da je engleski kralj, ja sam sve pomišljao da je to Ričard Lavljeg Srca, nije, on je negde u 13. veku bio na tronu Engleske, ne znam neki manje poznat kralj, bio je veliki zagovornik osvajanja Evrope od strane islama. Tada su Englezi vodili već antievropsku politiku. I prva prepreka islamu su bili hrišćani Srbi, srpsko carstvo, Dušanovo carstvo, trebalo je njega smaknuti, trebalo je napraviti najveću bitku i najveća bitka u srednjem veku to je bitka na Kosovu, 1389. godine. I iz mog plemena je 47 muških glava izginulo. Ta usmena istorija se prenosila s kolena na koleno, duboko u genima svakoga potomka iz te porodice i ne samo iz te. Tako je nastao Kosovski zavet.“
Ostavljam Mikana u bašti kafea. Razmišljam o njegovom životu i velikoj karijeri, on je u kulturi Evrope i Srbije danas spomenik. Kontam, dobro je da i danas među nama ima i ovakvih. Nad Beogradom i dalje sipi lepa proletnja kiša.
Scena
13.03.2025. 17:35
Emil Sfera o srpskoj slikarskoj sceni, zašto je talenat nasledstvo bez testamenta...
Scena
24.07.2024. 17:40
Biljana Cincarević: "Ovaj svet globalno kolabira"
Scena
30.06.2021. 08:00
"Nemojmo očekivati od umetnosti da popravlja društvo"
Komentari
