Scena
19.07.2022. 12:05
Scena
30.07.2022. 14:00
Dragana Todorović
Intervju
Tihomir Stanić: Glumac igra za jednoga kao i za hiljade, razliku vidi samo blagajnik
Tokom leta u pozorište se ne ide. Ne zato što publika ne želi, već zato što pozorišta ne rade. Sezona se završava uglavnom u junu, a sledeća počinje od oktobra. Jedno pozorište u Beogradu, međutim, radi i tokom leta. I to punom parom.
Zove se "Teatrijum“, a nalazi se u Atrijumu Rektorata Univerziteta u Beogradu. Otvoreno je u julu prošle godine, na inicijativu dramskih umetnika Tihomira Stanića i Vladana Gajovića, a uz podršku opštine Stari grad i Univerziteta u Beogradu koji je ustupio dvorište Kapetan Mišinog zdanja.
U trećoj pozorišnoj reinkarnaciji ovog prostora (1956. Rasova zadužbina – jedna od najranijih alternativa etabliranom pozorištu, osnivača i idejnog tvorca umetnika Radomira Stevića Rasa; 1976 – Pozorište Dvorište reditelja Petra Zeca) u ponudi je bogat repertoar – čak 80 predstava renomiranih pozorišnih umetnika, studenata umetničkih fakulteta i nezavisnih pozorišnih trupa.
Publika zna koliko joj pozorište nedostaje tokom leta. Da li i glumci osećaju istu prazninu te su zato rešili da otvore letnju scenu, pitamo Tihomira Stanića.
"Ne, mi jedva čekamo da se završi sezona i da se odmorimo. Razlog je nešto drugo – sećanje na prošlost, na dobra vremena, koja su dobra samo zato što smo mi bili mladi, jer ako bismo objektivno analizirali osamdesete, bilo je takođe strašno – restrikcije struje, nestašice, vozili smo automobile po principu ’par – nepar’. Ali, bili smo mladi, zdravi i ambiciozni, puni nade da će se nešto promeniti. Ta potraga u sopstvenom doživljaju sveta i sebe nas je inspirisala, Vladana Gajovića i mene, da krenemo u ovu avanturu koja se zove ’Teatrijum’. Imamo teške trenutke, ponekad se i kajemo, mada nakratko, a onda kažemo: ’Idemo dalje, ipak’“, kaže u intervjuu za "Ekspres“ glumac Tihomir Stanić, sa kojim smo razgovarali uoči početka predstave "Tesla – svetlopis u vremenu" autora i reditelja Miroslava Benke, dok je reka ljudi strpljivo stajala u redu ispred Kapetan Mišinog zdanja, iako je kapacitet tog prostora samo 200 mesta.
"Donećemo stolice sa fakulteta da bismo smestili svu publiku koja želi da vidi predstavu. Međutim, nije za sve predstave sa našeg repertoara tako veliko interesovanje kao za ’Teslu’. Ali, to me ne brine jer mi je iskustvo pokazalo nešto sasvim drugo. Najbolje što sam ikad uradio tokom svoje karijere jeste predstava ’Detinjarije’, koja isto u početku nije bila popularna. Dao sam otkaz u Ateljeu 212, i to na svoj rođendan. Godinu dana kasnije, opet na svoj rođendan, izveo sam premijeru u koju sam uložio naših, tada astronomskih 12.500 maraka. Imao sam veliki dekor, komponovanu muziku. Premijera je bila u Bitef teatru, a ja sam planirao da od te predstave izdržavam porodicu. Premijera je prošla odlično, dobio sam fenomenalne kritike, ali već za prvu reprizu bile su prodate dve ulaznice, za drugu četiri, a na 11 narednih repriza – nula ulaznica! To niko nije hteo da gleda. Moralo je da prođe godinu dana, da u međuvremenu dobijem nagrade na festivalima, a na jednom festivalu, gde su se dodeljivale dve nagrade – žirija i publike, ja sam dobio tri! Tu treću su tada ustanovili, izmislili. Onda sam tek ’Detinjarije’ počeo da igram u Ateljeu 212, a brzo sam doživeo da od 383 mesta na Velikoj sceni bude prodato 512 ulaznica. Dakle, to što neke predstave nemaju sada publiku ne znači da ne vrede i da neće u budućnosti biti popularne. I zato mi u ’Teatrijumu’ otvaramo vrata ne samo etabliranim umetnicima, već svima. Mi ne proveravamo unapred kvalitet predstava i ne sudimo o njima jer tako možemo da ugušimo nešto što će biti bitno i revolucionarno u budućnosti, možda i društveno važno.“
Društveno važno je i to što su dečje predstave koje se izvode na sceni "Teatrijuma“ besplatne – kako za decu tako i za roditelje.
"To smo uspeli zahvaljujući fondaciji Aleka Kavčića. Bio sam na dosadašnjim izvođenjima predstava za decu, malo sam pričao sa njima, trudio se da ih zabavim pre početka, pitao sam ih da li će doći u pozorište i kada porastu, a oni su mi obećali da će doći. Možda ja neću više biti tu, ali verujem da će se neki drugi glumci sresti sa tom decom.“
Scena
15.10.2021. 10:14
Mirjana Karanović: Na scenu će sada izaći Petrija bez rezova, kadrova, montaže...
Scena
12.07.2021. 15:31
Zvezde mediteranskog filma o tome zašto se Srbi i Libanci odlično razumeju
Foto
Impozantna je lista uloga koje ste tokom karijere ostvarili. Da li, možda, posle 50 godina na sceni, ipak postoji nešto što Vam je i dalje glumački izazov?
"Nikad mi nije predstavljalo napor da glumim jer nikada nisam radio ono što mi se ne sviđa, nisam radio pod prinudom, zbog para, statusa, straha od budućnosti. Izborio sam se za tu privilegiju. Imao sam periode i kada nisam radio, odlazio sam u slobodnjake, napuštao sam pozorište. Pet meseci sam po pet sati dnevno učio ’Na Drini ćuprija’. Niko to nije hteo da gleda, a sada svi žele, posle 20 godina, koliko sam morao da čekam. Zahvaljujući popularnosti koju sam stekao kao televizijski glumac, sada svi hoće da me vide i u pozorištu. Ali, meni to nije problem. Znate onu staru izreku putujućih glumaca – da glumac igra za jednoga kao i za hiljade, a razliku vidi samo blagajnik.“
Vi ste glumac koji je sada, u organizaciji "Teatrijuma“, i "blagajnik“.
"Da, ali mi to nije prioritet. Postoji princip i dokle god uspevamo da održimo taj princip – da je ’Teatrijum ’ u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja otvoren za sve koji se prvi jave – mi nikada nećemo neku predstavu koja nema interesovanje publike ugušiti zarad neke koja je uspešna ili etablirana. Na to sam veoma ponosan, bez obzira na to što ćemo imati neke finansijske troškove. Pa šta. Radićemo nešto drugo pa ćemo zaraditi i to nadoknaditi. Ponosan sam na ljude sa kojima se trudim da održim taj princip – Duška Aškovića i Vladana Gajovića, koji su svako veče tamo. Svako veče! Ove godine smo imali sreću da nam se pridruži CEBEF, i to nam mnogo znači. Teško bismo uspeli bez te podrške. Zahvaljujući raznovrsnosti naših predstava, mogu da kažem da je ova naša letnja scena presek stanja pozorišta u Srbiji. Tu se jasno vidi prava slika, ne ulepšana i ona zaštićena, institucionalizovana, već baš prava slika pozorišta u Srbiji.
Što se mojih uloga tiče, nema onih za kojima čeznem. Privlačili su me Molijer u drami Mihaila Bulgakova ’Molijer ili bratstvo licemera’, kao i Mefisto Klausa Mana, ali sam u međuvremenu odigrao Geteovog Mefista tako da sam naučio da ono što vam dođe, što vam pripadne, to je vaše, a ono što igraju drugi to je bilo njihovo i ta hipotetička pretpostavka da bi neko nešto možda odigrao bolje je uzaludna. Znam da sam sve što sam igrao igrao najbolje što sam u tom trenutku mogao, do poslednjeg atoma snage, a ponekad sam i preterivao.“
Šta to znači kada glumac pretera?
"Bio sam suviše snažan za neke uloge, čini mi se. Ponekad je bilo dovoljno možda manje uložiti energije, ali garantujem da ništa nisam radio, a da nisam uložio maksimum.“
Tumačili ste mnoge istorijske ličnosti – Dositeja Obradovića, Steriju, Crnjanskog, Ivu Andrića, kralja Aleksandra Obrenovića… Kako objašnjavate toliko uloga velikana?
"Na neke od njih sam možda ličio, ali ima u tome i ličnog interesovanja. Ja sam kao dete mnogo čitao, u selu u kojem sam živeo i išao u školu, dok su drugi igrali fudbal – ja sam čitao. Uglavnom sam bio sudija, a u malim sredinama ljudi ne trpe sudije pa su mene uvek brzo izbacivali. I dok se oni tamo tuku oko toga da li je bio penal ili ne, ja sam čitao. Otac mi je bio učitelj, ali mi je otimao baterijsku lampu dok sam noću čitao ispod pokrivača. Nekada sam imao ogromnu strast prema knjigama, ali više ne. Godinama skoro ništa ne čitam. Imam nekoliko započetih knjiga, ali nikako da ih završim.“
Posle slavnih ličnosti, gledamo Vas i u ulogama inspektora, u serijama "Ubice moga oca“, "Državni službenik“.
"Ni sam nisam znao da mogu tako uverljivo da igram te ozbiljne ljude. Ja sam uvek sebe drugačije doživljavao. To mi je lepo iskustvo i baš sam srećan. Pripadam onoj vrsti glumaca koji igraju likove, a ne sebe u nekim situacijama, ne pridaju sopstvenoj ličnosti veliki značaj, već služe piscu, a trudim se da služim i predstavi, i to mi mnogo olakšava stvar. Ne moram da se podsećam tekstova jer kada dođem da igram, taj moj lik ne zna nijedan drugi tekst osim tog svog. Kada igram, na primer Marjanovića, on ne zna da sam dan ranije igrao Žiću u ’Kamiondžijama’ jer je on iz drugog sveta i o tome ne zna ništa. Kao što Žića ne zna ništa o Marjanoviću. Dešava mi se, doduše, ono o čemu je pisao Ljubomir Simović u drami ’Putujuće pozorište Šopalović’, da mi se na određenu reč u mozgu odmota ceo tekst neke predstave od pre 30 godina. Na primer, dok u ’Madlenijanumu’ igram ’Kazanovu protiv Don Žuana’, taj tekst počinje sa: ’Da li moje uspomene još ikoga interesuju“, ali posle tog ’Da li…’ meni u mislima krene drugi tekst: ’Da li me je vreme učinilo sposobnim da podnesem uspomenu koja mi htede glavu razbiti…’, što je tekst iz predstave ’Očevi i oci’, koju sam igrao devedesetih. I jedva se na sceni uzdržavam, mada sam na probama izgovarao taj monolog, pa nastavim dalje.“
Kada ste i kako shvatili da će baš gluma biti Vaš životni poziv?
"Imao sam samo tri godine kada sam govorio da ću biti glumac. Kasnije, možda, kada sam imao neka druga interesovanja, nisam smeo da izneverim to obećanje koje sam dao porodici.“
Glumite u pozorištu, na filmu, u televizijskim dramama i serijama. Bili ste i reditelj, producent. U čemu najviše uživate?
"Sve je to isto. Na sajtu ’Teatrijuma’ stoji citat Roberta Čulija koji kaže da reč glumac na italijanskom ili engleskom znači onaj koji deluje, tako da i ja delujem, a sve ostale profesije su proizašle iz te osnovne – glume. Reditelj se, na primer, pojavio u prošlom veku u Nemačkoj. Osnova, srž, jeste glumac, onaj koji deluje, bez obzira na to na kojoj je poziciji. Vremenom sam shvatio da većina ljudi funkcioniše formalno. Na primer, kada neko postane upravnik pozorišta, svi odjednom uvažavaju njegovo mišljenje, a samo mesec dana ranije, pre nego što je postao upravnik, njegovo mišljenje nikome ništa nije značilo. Isto važi i kada neko postane generalni direktor ili predsednik države, odjednom mu drugi poveruju da on može sve da zna, a to ne može biti. Tako sam i ja, da bih lakše sproveo neke svoje ideje, uzimao i te druge pozicije, ali sam u suštini samo glumac.“
Da li ste glumac i kada stanete pred svoje studente, kao profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu?
"Taj posao sam prihvatio iz prijateljskih pobuda. Nedavno sam pročitao u prepisci Jovana Hristića i Dušana Karpatskog, prevodioca na češki jezik, gde kaže da je postao predsednik udruženja književnika i dodaje: ’Bolje ja nego neko gori.’ Iskreno se nadam da toj deci mogu da pomognem tokom njihovog školovanja, a na prvom času im kažem da je moj cilj da jednog dana budemo ravnopravni, da igramo zajedno.“
Šta Vam je najvažnije da naučite svoje studente?
"Čini mi se da je najvažnije pravilo koje sam čuo od glumca Stevana Šalajića – da je partner uvek u pravu. Morate prihvatiti igru partnera takvu kakva jeste. Inače, ima mnogo lepih definicija glume. Džejms Kegni kaže – izađeš na scenu, izbaciš jednu nogu napred i kažeš istinu. Takođe, kada se ta istina sa scene primeni na život, onda je i život mnogo lakši i lepši."
Komentari
