Drugo vreme, drugi ljudi
"Toma" nas uči da život nema reprizu
Ostvarenje „Toma“ pokazalo je da dobar biografski, domaći film može da se napravi i o muzičaru, a ne samo o vladaru, političaru ili vojniku. Da je ona napaćena zemlja iza sebe ostavila i velike ljude i umetnike, a ne samo rat, stradanje i krvave ruke.
Puna dva dana odlažem pisanje ovog teksta. Od trenutka kada sam odgledao „Tomu“ u glavi mi odzvanja savet Nebojše Jevrića da nikada ne treba pisati dok smo pod jakim emocijama... „Savladaju te, opterete, neće ispasti dobro“, rekao mi je jednom prilikom.
Do sada uglavnom nisam imao problem da se pridržavam ovih Jevrićevih reči, ali u ovom slučaju to je zaista bio izazov. Jer film „Toma“ nije jedan od onih koji se zaboravljaju kad napustite bioskopsku salu ili zaklopite laptop, već te danima kasnije prati i tera da razmišljaš o njemu. Ovo će, najverovatnije, biti prvi film koji ću odgledati dva puta u bioskopu. I isključivo mu je tamo mesto, među publikom, na velikom platnu.
„Toma“ nije samo vodič kroz život velikog pevača i pesnika Tome Zdravkovića. On je portret jednog vremena koga više nema. Vremena koje su obeležili ljudi poput Silvane Armenulić, Mike Antića, Zorana Radmilovića, Kemala Montena, Davorina Popovića, Cuneta, Tozovca... i mnogi drugi velikani koji nisu našli svoje mesto u filmu.
Ne usuđujem se da napišem da je to vreme bilo bolje jer je i ono sa sobom nosilo velike lomove, ali je sigurno bilo drugačije, pre svega zbog ljudi koji su ga činili. Proganja me misao da ne znam o kojim „Tomama“ će moja generacija napisati film za 30 godina. Ne vidim ih. Razmišljam o tome ko su ljudi na koje se ugledamo, koje su naše pesme, knjige, za šta se borimo, zbog čega patimo...
Kada smo i bez ikakvog otpora pristali da nam se život svede na jurnjavu, konstantno preispitivanje da li smo dovoljno dobri? Ko nas je ubedio da je jedina svrha našeg postojanja na ovom svetu da radimo i konstantno učimo kako bismo nekom imaginarnom Velikom bratu bili dobri.
U kom trenutku nam je postao luksuz da imamo vremena da odemo u kafanu, polomimo koju čašu, preteramo u piću. Odakle nam toliki strah?
Ne, život ne mora da ima reprizu da bismo jedan živeli kako hoćemo, a drugi kako moramo. Potrebno je samo da malo više osluškujemo sopstvenu dušu i njene potrebe koje se neprimetno provlače kroz ceo film. Zbog toga je „Toma“ katarzičan i jedan od najkvalitetnijih domaćih filmova. U ovim redovima nema mesta za bitne scene iz filma, kako ni na koji način ne bih pokvario utisak onima koji još nisu imali prilike da ga odgledaju.
Međutim, neophodno je istaći da je film pokazao da dobar biografski, domaći film može da se napravi i o muzičaru, a ne samo o vladaru, političaru ili vojniku. Da je ona napaćena zemlja iza sebe ostavila i velike ljude i umetnike, a ne samo rat, stradanje i krvave ruke.
O tome treba više da pišemo i govorimo. I to je ekipa filma sa Draganom Bjelogrlićem na čelu sjajno prepoznala. Napravila je film ne samo za nas, već i za generacije koje će tek doći.
Scenario je u neraskidivoj vezi sa Tominim pesmama i sve dolaze u pravom trenutku. Predstavljaju pravu muzičku slikovnicu.
Na glumačku postavu je nepotrebno trošiti papir. Tamara Dragičević je fenomenalno donela lik Silvane Armenulić, dok su Milan Marić i Andrija Kuzmanović svojim ulogama još jednom pokazali da za budućnost srpskog glumišta ne treba da brinemo.
Neophodno je pomenuti i Željka Joksimovića koji je komponovao muziku za film. Koliko je dobro uradio svoj deo posla najbolje govori to da dok slušate „Ponoć“ imate utisak da ste pesmu već čuli. Da su je Silvana i Toma zaista izvodili zajedno po kafanama. A zapravo će se uz ovu pesmu čaše tek lomiti, čim nam korona prestane sa okupacijom.
Čitao sam da pojedini delovi filma nisu u skladu sa činjenicama iz života Tome Zdravkovića, ali nisam siguran koliko je to uopšte bila poenta filma. Nijedan život ne može da stane u dva sata filma, a pogotovo ne život Tome Zdravkovića. Zbog toga je akcenat na emocijama, koje tokom čitavog trajanja filma struje vašim telom. Teraju vas da se pronalazite i saosećate sa Tominom tugom koja je toliko izražena da na momente boli, ali je u neku ruku i lepa zbog načina na koji je on nosi. Kao pravi boem, prostodušni gospodin.
Publika je prepoznala značaj i kvalitet filma. Sale su ponovo pune, a odlazak u bioskop je ponovo postao događaj. Ko ne veruje – neka proveri.
UZEO SVE NAGRADE
Na „Filmskim susretima“ u Nišu čak četvoro glumaca iz filma „Toma“ osvojilo je nagrade. Milan Marić dobitnik je prestižne nagrade „Car Konstantin“ za ulogu Tome Zdravkovića, dok je nagrada „Carica Teodora“ pripala glumici Tamari Dragičević za ulogu Silvane Armenulić. Takođe, Andrija Kuzmanović i Sanja Marković dobitnici su nagrada za najbolju mušku, odnosno žensku epizodnu ulogu.