URBANE LEGENDE: Posleratna priča

Na spla­vu „Ko­li­ma”, na iz­la­sku re­ke iz gra­da, nas tro­ji­ca. Du­le Mars, Če­da rat­nik-pri­vat­nik i ja.

„Dvo­no­gi, idi po vi­no”, ka­že mi iz ko­li­ca Du­le. Mi­na mu je ot­ki­nu­la obe no­ge, de­snu ru­ku i iz­bi­la oko. Niko nije verovao da će preživeti. Ali je preživeo. I počeo da slika. Levom rukom. Ne, to nisu slike, to su krici iz Krajine koje više nema. Lica ljudi na kojim se vidi užas rata. Slika lica krajiških žena. Pejzaži na kojima niko više ne živi. Reke. Svaki Krajišnik bi morao da ima jednu sliku Dušana Marsa. Svaka bogomolja.

„Naravno da ću doneti, Dule, Krajino moja. Naravno.“

Ovde nema crnog vina. A Dušan Vukojević Mars je iz Kistanja. Imao je svoj vinograd. Crno vino pije.

Se­di­mo na spla­vu i zu­ri­mo u mut­nu re­ku, ko­ja va­lja ne­čist ve­li­kog gra­da.

„Na­bi­jem te na elip­ton. Idi po vi­no.”

(Elipton je ime za oružje koje su nam za vreme rata obećavali. Koje će spasiti Krajinu.)

Rat utih­nuo, mi ov­de.

Splav su na­zva­li „Ko­li­ma” jer su tri ki­lo­me­tra uoko­lo močva­re.

Povezane vesti - URBANE LEGENDE: Dobri čovek Mihail i magarac

I Če­da je imao ka­fa­nu u Ži­ti­štu. Že­nu, si­na. Že­na po­be­gla i od­ve­la de­te, ka­fa­na pro­da­ta. Dok je ra­tovao.

Če­da i Mars se do­go­va­ra­ju da na­pra­ve dr­ve­ni brod po planovima špan­skih mo­re­plo­va­ca.

Na nje­mu da otvo­re re­sto­ran i usi­dre ga is­pred „Ho­tel de vila“ u Pa­ri­zu.

Pla­no­ve će na­ba­vi­ti Mars pre­ko svo­jih ve­za u Špa­ni­ji.

Če­da iz pi­što­lja CZ-99 ga­đa pat­ku. Pokušava da pogodi crnog labuda koji se pojavio na reci. Znam da namerno promašuje. Čeda je dobar strelac. Upoznao sam ga u Istočnom Gospiću.

Kel­ne­ri­ca iz Pi­no­sa­ve je ma­to­ra, de­be­la, ima dla­ka­ve no­ge. Zo­ve­mo je Ge­or­gi­na. Ona nam pre­ti te­pa­li­com za mu­ve.

„Georgina, skuvaj nam pitu, ispeci kafu, Georgina.“

U ka­fa­ni „Ko­li­ma” na kra­ju sve­ta.

Tri ki­lo­me­tra od me­sta gde re­ka na­pu­šta grad.

„Ge­or­gi­na, lju­ba­vi mo­ja, pi­će za ce­lu ka­fa­nu”, po­ru­ču­je Čeda.

U ka­fa­ni je još sa­mo je­dan gost. Gre­je se po­red špo­re­ta na ko­me se ku­va ri­blja čor­ba. Puc­ke­ta va­tra. Ge­or­gi­na ga ša­lje da na­ce­pa dr­va.

Ka­sna je­sen.

Uzeo je vi­njak i pri­šao da za­hva­li i na­zdra­vi.

I on je sa ra­ti­šta, ka­že. Pre ne­ki dan mo­rao je da pro­da pištolj.

Povezane vesti - URBANE LEGENDE: Kuršum

Kad rat­nik pro­da pi­štolj, to je kao kad mla­do­že­nja na medenom me­se­cu pro­da bur­mu. De­te mu je glad­no. Ot­pu­sti­li su ga s po­sla dok je kao dobrovo­ljac jeo gov­na u Srp­skoj. Da li bismo mogli da mu po­mog­ne­mo da na­đe po­sao.

„Šta znaš da ra­diš?”, pi­ta Če­da.

„Znam da ubi­jem.”

„Ko­li­ko to ko­šta?”

„Ko­šta pet­sto ma­ra­ka.”

„Do­bio si po­sao, se­stro.”

Če­da va­di pet­sto ma­ra­ka i pru­ža mu.

„Ali ja ne­mam pi­štolj”, re­kao je ne­po­zna­ti i novac sta­vio u džep od ma­skir­ne jak­ne.

Če­da mu ba­ci pi­štolj pre­ko sto­la.

„Ko­ga tre­ba da ubi­jem?”, pi­ta Če­du.

„Ka­ko ko­ga? Me­ne, pič­ko.”

Nepoznati se nije mislio. Uzeo je pištolj.

I pu­cao je.

Tri met­ka u tr­buh.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Mala pljačka

Če­da je po­la­ko skli­znuo na pa­tos kao da mu se pri­spa­va­lo.

On­da mu je pri­šao.

Na­slo­nio cev na po­ti­ljak.

Pri­ti­snuo oba­rač još jed­nom.

Pi­štolj škljoc­nu. Nije više bilo metaka. Čeda je potrošio municiju gađajući patke. Gađajući crnog labuda.

Zovem Velju. On je vozač hitne pomoći. On zna sve staze i bogaze. On će doći.

Velja je sad u „Ludoj kući“. Doručkuje.

Uskoro se čuje zavijanje sirene.

Tri meseca kasnije u „Ludu kuću“ stiže Čeda. Zavrće džemper i pokazuje ožiljke od metaka na trbuhu. Kao čudo. Preživio.

Crni labud nije. Ubio ga je dvogrle lovare. Neko.