"Visoka književnost narcistički je zagledana u sopstveni pupak"

Objavio je do sada tri knjige poezije i romane „Veštica“ i „Deveti život Ane Belinski“ za koji je 2024. godine dobio nagradu „Stevan Sremac“. Ove jeseni izašao mu je novi roman „Dojče vita“ u izdanju „Blum izdavaštva“, o čemu i govori u intervjuu za „Ekspres“, baš kao i o životu u Nemačkoj i razlici između kulturnih i književnih scena u Nemačkoj i Srbiji, o ulozi literature danas...

Kako biste predstavili svoj novi roman „Dojče vita“?

„’Dojče vita’ je drama koja prati sudbine nekoliko likova koji, ma koliko bili različiti i međusobno suprotstavljeni, dele iluziju o tome da vredi boriti se. Pošto živimo u svetu u kojem se meri i broji samo uspeh, zanimale su me granice do kojih nas ta bezglava jurnjava za dokazivanjem i priznanjem može dovesti. Izazov je bio što slikovitije i življe ispričati povest o, sada već i ne tako mladim, lekarima u Nemačkoj, a pritom izbeći Scilu i Haribdu – sa jedne strane iseljeničku patetiku, a sa druge jeftino poentiranje na mentalitetskim razlikama i nacionalnim stereotipima. Kada se stvar obrne naglavačke i pođe od premise da ljudska drama nema geografiju i da među ljudima nema nepremostivih razlika, priča tek tada može da počne. A da li će i kako će da se završi, neka o tome govore Vukašin, Lin, Katalin i Bingo.“

Očigledno je naziv romana asocijacija na Vaš život u Nemačkoj. Kako danas gledate na odluku da život u Srbiji zamenite životom u Nemačkoj?

„Kako kad. Ima dana kada sebi laskam, a ima i dana kada se te odluke sećam kao nužne, čak i kukavičke. Sećanje falsifikuje. Često ne verujem samom sebi. U trenutku kada nam se ukaže prilika da biramo hoćemo li levo ili desno, skloni smo da pomislimo kako smo važni i moćni jer takvi trenuci su retki. Ako ništa ne preduzmemo, žalićemo što smo propustili priliku. Cela umetnost se, pretpostavljam, sastoji u naknadnom osmišljavanju. Prvo odlučiš pa posle ili žališ ili ubeđuješ sebe kako si bio u pravu. Setimo se priče o Avelju i Kainu. Avelj je svetski čovek, pastir, obilazi livade i miriše egzotične cvećke, ali je u opasnosti da postane žrtva svoje razmetljivosti. Dok je Kain uzemljen, vredan, skroman, ali sklon da postane žrtva svoje zavisti. Svejedno je, suštinski, da li će neko biti Avelj ili Kain, ali nije svejedno da li će imati snage da se odupre svojim zlodusima.“

Po profesiji ste lekar, ali ste poput Laze Lazarevića ili Zmaja postali pisac. Da li i u Vašem slučaju važi ona izreka „da lekar leči telo, a pisac dušu“?

„U mom slučaju, bojim se, ne važi nijedna izreka. Valjda zato i pišem. Opasno je verovati u svoje isceliteljske moći. Ali mi, na onom infantilnom planu, niko ne može zabraniti da verujem u čuda. Ako je medicina umetnost mogućeg, pisanje bi trebalo da bude umetnost nemogućeg. Za vreme noćnog dežurstva na intenzivnoj nezi dešavalo mi se da pomislim kako će, šta god preduzeli, 15 od 20 pacijenata koje lečimo umreti u narednih godinu dana. A ovamo, dok pišem, i dalje ludo verujem u to da će mi uspeti neka finta, da ću predriblati zakone fizike i verovatnoće te da ću ceo taj nametnuti besmisao moći nekako dubinski da osmislim. Da li je to sujeta? Jeste, to je bezgranična sujeta, ali istovremeno i najponiznija skromnost pred umetnošću kao takvom.“

Za prethodni roman „Deveti život Ane Belinski“ dobili ste nagradu „Stevan Sremac“. Šta je za Vas lično značila ova nagrada i kakav stav generalno imate o književnim nagradama?

„Svim silama se trudim da razdvojim autentičnu želju za pisanjem od želje za priznanjem. Ovo mi, naravno, ne uspeva uvek jer nisam ni pustinjak ni stolpnik. Mogu ja sad da se zavaravam kako mi je pisanje po sebi dovoljno, ali moja tetka u Smederevu veruje da sam pisac tek kada u novinama pročita da sam dobio nagradu. ’Sremac’ mi, dakle, znači, ali još pre mnogo godina dogovorio sam se sa samim sobom da ću pisati makar imao svega tri čitaoca i makar nikad ne bio nagrađen. Nagrada ponekad može da ohrabri pisca na nove i smelije poduhvate, ali su češći primeri kada pisci nakon neke značajne nagrade nisu napisali ništa vredno pomena. Trudim se da se ne opterećujem previše. Ako mene pitate, ja sam pisao isto pre deset godina i kako ću, bar se nadam, pisati i ubuduće. Nagrada tu malo šta menja, osim što mi olakšava put do izdavača i publike.“

Počeli ste kao pesnik, objavili ste tri zbirke pesama. Zbog čega ste poeziju zamenili prozom i da li ćete se možda vratiti pisanju pesama?

„Pre desetak godina bih vam mnogo lakše odgovorio na ovo pitanje jer tada sam ovu promenu doživljavao mnogo dramatičnije nego iz sadašnje perspektive. Pisanje proze trenutno ispunjava sve moje stvaralačke potrebe, a pošto nisam sklon vraćanju na staro, čini mi se da bih se pre oprobao u pisanju nekog dramskog teksta, recimo, kad već ne umem da slikam, plešem ili sviram saksofon, nego što bih se vraćao poeziji. Ali nikad se ne zna.“

Da li književnici u Nemačkoj mogu da žive od pisanja, koliko Nemci ulažu u umetnost?

„I u Nemačkoj procentualno vrlo malo pisaca može i ume da živi isključivo od pisanja. Ako izuzmemo bestseler autore i celu književnost koja služi pukoj razbibrizi, među piscima koji se trude da pišu umetničku književnost ima nekoliko strategija za preživljavanje. Ili se bira uhlebljenje u bliskim profesijama, ili se razvija veština da se konkuriše na svaki mogući konkurs za rezidencije i donacije. Država u tom smislu ulaže, postoje brojne stipendije. Pa onda kao nuspojavu imate pisce koji borave mesec dana u Rimu, šest meseci u Buenos Ajresu, dve godine na Madagaskaru, provode vreme samo sa piscima i umeju da pišu samo o piscima, to jest o sebi. Cela visoka književnost narcistički je zagledana u sopstveni pupak. Što često ispadne i gore i dosadnije od takozvane niske i žanrovske književnosti. Pisaca, od pamtiveka, istovremeno ima i mnogo i malo. A oni koji žive od pisanja obično nisu najbolji, nego najbolje snađeni pisci.“

Kako Vam deluje trenutna književna scena u Srbiji?

„Vrlo živa i dinamična ako pogledate kvalitet i količinu napisanog. A istovremeno vrlo tužna zbog bolesne konkurencije, mentaliteta džungle, krize vrednovanja, negativne selekcije, epidemije Daning‒Krugerovog efekta i gotovo klimatske, organske i na racionalan način neobjašnjive netrpeljivosti među akterima.“

Šta mislite o veštačkoj inteligenciji u književnosti i može li ona da preuzme primat nad pravim piscima?

„Nemam formirano mišljenje, podeljena su mi osećanja. Među prijateljima piscima ima nihilista koji tvrde kako je svakom pisanju kraj i kako je samo pitanje vremena kada ćemo čitati isključivo AI-knjige, ali ima i onih koji bi ceo taj fascinantni tehnološki razvoj najradije ignorisali. Lično se nadam da će veštačka inteligencija doprineti boljoj i poštenijoj selekciji i zdravijoj klimi na književnoj sceni, pošto i dalje sumnjam da će ikada biti u stanju da piše vrhunsku i autentičnu književnost.“

Kako mlade vratiti knjizi i čitanju i kakva je po tom pitanju situacija u Nemačkoj?

„Ne znam da li ću vas iznenaditi, ali tvrdim da se u Srbiji čita bolja i kvalitetnija književnost nego u Nemačkoj. Čitanje je, naime, jeftina zabava. Skoro svako može da priušti knjigu ili makar da je pozajmi iz biblioteke, a ako će ceo vikend provesti čitajući, onda gleda da ta knjiga bude što kvalitetnija i sadržajnija. Sa rastućim standardom, ljudi za vikend vole da odu u spa centar, na skijanje, izlete, na koncert Robija Vilijamsa, a čitaju pred spavanje, uglavnom krimiće i lako štivo. Kada uđete u bilo koju nemačku knjižaru, deo sa nagrađivanim knjigama i visokom književnošću obično je u nekom ćošku, daleko izvan vidokruga.“

Da li su i koliko teška i neizvesna vremena inspirativna za književnike i umetnike uopšte?

„Statistički gledano, ispada da jeste tako. Primera ima bezbroj, uzmite Andrića, Tolkina ili Prusta koji su pisali za vreme svetskih ratova. Ili obrnuto, uzmite države koje decenijama žive u blagostanju i koje svetskoj književnosti već dugo nisu ponudile značajna dela. Ali cela statistika pada u vodu kada se nađete pred praznim listom papira. Da budem iskren, ja na vaše pitanje nemam odgovor. A kad odgovora nema, možda bi mogla da pomogne jedna mala hijazma, naime: koliko književnici i umetnici mogu da inspirišu svet oko sebe? Tek ovako, kada Vaše pitanje okrenem naglavačke, imam odakle da počnem.“