VLADA MARIČIĆ: Džez ne toleriše manjak slobode

U Srbiji samo dva odsto stanovništva sluša džez. Klasiku sluša sedam odsto stanovništva, a svi ostali slušaju pop i narodnjake ako se to još tako može nazvati. Tako kaže statistika. To je muzička slika Srbije. Naravno, na scenu su krupnim koracima utrčali reperi. Za neke od njih smo prvi put čuli kad su napunili stadion sa 16.000 ljudi. Niko stariji od 19 godina nije znao ko su oni. Stadion je bio pun dece od 15 do 19 godina samo zahvaljujući socijalnim mrežama. To su neki novi momenti koje ne možemo da zanemarimo, sagledava Vlada Maričić, džez muzičar.

Kada govorimo o tome šta slušaju mladi, ko su danas mladi koji slušaju džez? Ima li ih?

"Ima ih. To su deca onih roditelja koji su im tu informaciju dali na vreme. Kao što ja mom sinu od sedam godina polako to puštam da se zadoji tim američkim zvukom koji je na tragu klasične muzike. Džez je emanacija zapadne muzike koja je započela pre Baha. Od gregorijanskih korala do danas. Vizantijska muzika tako|e ima svoju vrednost. Ona ima svoje mesto, ali se u njoj nije razvijalo višeglasje, nego pevanje u ison, odnosno u taj osnovni bas. Ona se nije razvijala u istom pravcu kao ova muzika, koja je donela harmoniju, višeglasje. Imamo civilizacijski raskol u muzici. Kada pričam s mojim kolegama iz Nemačke i Zapadne Evrope, oni nama zavide na tradiciji. Ja im kažem: "Pa i vi je imate". Međutim, oni su ugradili svoju tradicionalnu narodnu muziku u klasiku. Ona više ne postoji elementarno, kao kod nas. Kod nas crkva ne samo što je blokirala zapadne vrednosti, nego je blokirala narod da razume religiozne tekstove Biblije na svom jeziku, pa je zato Biblija bila na staroslovenskom, pa onda na crkvenoslovenskom, koji je kasnije postao ruskoslovenski. Do 19. veka ni ono malo pismenog običnog naroda nije moglo da tumači Bibliju. Danas u manastire po Srbiji dolaze žene koje su verne, ljube zemlju, a ne znaju ništa da izrecituju iz Biblije, što nije njihova krivica. Zato što ni njihove majke i babe nisu to znale. Nije bilo na njihovom jeziku da bi to razumele. Sve to ima veze s muzikom."

Kod nas se džez povezuje isključivo sa građanskim slojem društva i smatra se da je s nestankom tog sloja nestao i džez.

"Prvi deo je tačan, drugi ne. Džez se s pravom povezuje sa građanski društvom. Kod mene je džez stvar porodične tradicije, pošto je moj deda Dragutin Crnčević iz Šapca 1938. godine bio član Džez orkestra trgovačke omladine Šapca. Oni su svirali takozvanu tanz-muziku. U listu „Pravda", koji je izlazio tridesetih godina, objavljen je oglas: ,,Dođite u subotu tog i tog datuma na tanz-zabavu, svira Džez orkestar trgovačke omladine Šapca". Oni su svirali u kafani „Mali Pariz", na mestu današnje pošte. Otvarajući ples, svirali su kraljevo kolo, ali su nastavili s najpopularnijim zapadnim numerama. Tu su dolazili mladi oficiri i devojke iz srednjeg građanskog sloja, koji se nakon katastrofe Prvog svetskog rata do tridesetih godina pridigao. Moj deda je iz učiteljske porodice, svirao je violinu. Pošto su na te zabave dolazile i siromašne devojke, koje nisu imale tako lepe haljine kao devojke iz građanskih srednjih i viših slojeva, s njima niko nije hteo da pleše. Socijalni faktor je bio jak. Moj deda i njegove kolege su kao muzičari to uočili i dogovorili su se da uz sve što sviraju jedan ostavi instrument i zamoli za ples neku od tih devojaka. Džez orkestri su bili krem de la krem građanskog društva, jer su oni stvarali te večeri, kod njih se okupljao građanski sloj, za razliku od kafane, gde su bili Cicvarići. Međutim, u to vreme te dve stvari nisu bile tako drastično razdvojene jer ni ovi ljudi što su išli na Cicvariće nisu bili u gunjevima, došli direktno s pluga, nego su i to bili ljudi iz građanskog društva. Tako je bilo u celoj Srbiji. Glavni džez klub, što su tada zvali tancuski klubovi, bio je u zgradi današnjeg Udruženja književnika Srbije, u Francuskoj 7. "Džoli klub" se zvao i svirali su "Džoli bojs". Priča se da je i knez Pavle Karađorđević voleo da dođe tu posle svojih kockarskih seansi. Pedesetih i šezdesetih godina u Beogradu još su postojala mesta gde se slušao džez".

https://www.youtube.com/watch?v=YUQJBEhjx58

Gde se danas u Beogradu sluša džez?

"Ono što nismo uspeli, a uspeli smo dosta kao branša, jeste da i ovde otvorimo džez klubove kao na Zapadu, iako se i tamo njihov broj smanjuje. Danas u Beogradu uglavnom imamo restorane sa džez muzikom,što nije džez klub. To stalno objašnjavam vlasnicima tih restorana. Džez klub je u institucionalnom smislu nalik pozorištu. On ne može da funkcioniše po principu restorana, gde kvalitet muzike zavisi od prometa pića i hrane. To je glavna razlika. Ti programi u restoranima se povremeno pojavljuju i gase. Stvaraju se neki drugi zahvaljujući muzičarima, kojih je sve više zato što dolaze mlade generacije sa džez akademija u Evropi. Postoji kritičan broj džez muzičara. Mi imamo odličnu džez scenu u Srbiji. Srbija ima više od dvadeset džez festivala, od kojih su svi internacionalni. Nisu budžetski moćni kao Beogradski džez festival i Nišvil, ali postoje. Jedan od takvih vodim i ja u Šapcu. Pravi džez klub moraju da finansiraju dobrim delom sponzori ili država. Isto je i s pozorištem. Kada bi plate glumaca zavisile od prodatih karata, postojala bi ukupno dva teatra u zemlji.

S obzirom na situaciju, kako džez muzičari žive? Pretpostavljam da ne svirate po svadbama.

"To je iskonsko pitanje. Kada me pitaju može li da se živi od džeza, ja uvek kažem: ,,Pa naravno da ne može". Mi ne živimo od džeza, mi živimo za džez. Tu nastane tajac. Ko god razmišlja o ekonomskom faktoru kao bazi, ne može ni da razume naš svet. Ono čime se mi bavimo je način života koji nikada nije zavisio od ekonomske baze, niti je ona bila presudni faktor. Ta priča je izlišna.

https://www.youtube.com/watch?v=SSrdk0DOplA

Ali Vi ipak uspevate da od 15. godine zarađujete od muzike?

"Naravno. Svi džez muzičari imaju različite aktivnosti i talente. Neki su napravili jedne kanale, neki druge. Ne volim taj termin "snalaženje" jer je on nastao devedesetih, a uglavnom je pežorativan i ima negativan kontekst. Tu nema snalaženja, to je stvar izbora. Neki džez muzičari su prestali da se bave profesionalno muzikom. Mnogi od njih su predavači. Tako je i u Americi. Mali broj njih može da živi od džeza, većina njih predaje. Samo što je u Americi razvijeno školstvo tako da ima mesta za svakoga ko hoće da predaje. To je zemlja od trista miliona ljudi gde država zauzima visoko mesto u kulturi društva i edukaciji.

Ko u Srbiji uči džez? Kome Vi možete da predajete?

"Postoji izvestan broj omladine koja želi da uči džez. Oni sada imaju mnogo bolje uslove nego moja generacija. Postoji Odsek za džez u Srednjoj muzičkoj školi „Stanković". Taj odsek je iznedrio dobre muzičare, a neki od njih su sada predavači na džez odseku na Akademiji. Taj odsek na Akademiji je revolucionarna stvar. Za njega je šezdesetih godina počeo da se bori Duško Gojković. Trideset godina do toga nije moglo da dođe zbog jedne okoštale birokratske države, koja je na taj način zakovala i školstvo, a s druge strane, postojao je jedan broj klasičnih umetnika i profesora koji je to video kao konkurenciju za svoj edukativni pravac. Ali nikada nije bilo tako. Kada se taj odsek najzad otvorio, postalo je jasno da on samo doprinosi kvalitetu Akademije i nivou muzičke kulture u Srbiji. Broj omladine koja želi da se edukuje nije veliki, i ne govorim samo o muzici. Oni posmatraju svet u kojem žive i vide da vrlo malo ljudi dobro prolazi jer je završio školu. To je tragedija društva, koja će se, nadam se, promeniti."

Više pročitajte u štampanom izdanju nedeljnog Ekspresa.